Država i nauka: slučaj Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu 

9
1273
Foto: pixabay.com

Ovih dana domaću javnost nanovo potresa već dugo trajući i epidemijom smrtonosnog virusa samo privremeno hibernirani slučaj Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu (IFDT), čije organe uprave Vlada Srbije i njeno resorno Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, već petnaestak meseci ne uspevaju da formiraju. U vezi s tim, saradnici Instituta su se, kako izveštava nemački Frankfurter algemajne cajtung, nedavno obratili inostranoj naučnoj javnosti apelom za podršku u njihovim nastojanjima da odbrane autonomiju naučnog rada Instituta, ugroženu, prema njihovim tvrdnjama, imenovanjem dr Zorana Avramovića za predsednika njegovog nikad konstituisanog Upravnog odbora, a dr Veselina Mitrovića za v.d. direktora.

A šta je, zapravo, istina o dešavanjima u ovoj univerzitetskoj naučnoj instituciji u proteklih desetak godina, koja su ovim najnovijim događajem samo na medijski atraktivan način kulminirala?

Ustoličenje načela ideološke podobnosti

Pre pokušaja da se odgovori na to pitanje, uputno je podsetiti da je Institut nastao osamdesetih godina prošlog veka kao institucionalno utočište grupe profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu odstranjenih iz nastave zbog protivljenja Brozovom autokratskom režimu i ideološkom monopolu KPJ, i u naredne dve decenije se profilisao kao središte slobodne misli različitih  ideoloških usmerenja: od ultra-  preko umereno-levog do umereno-desnog, „konzervativnog“, nacionalno i „patriotski“ jasno definisanog.

Godine 2011. dolaskom na njegovo čelo Petra Bojanića otpočinje jedno novo i po svemu sudeći zaključno poglavlje istorije Instituta koje protiče u znaku potpunog redefinisanja njegovog istraživačkog identiteta, poslovne prakse, dobrih običaja u ophođenju rukovodećih organa prema zaposlenima.

Za samo nekoliko godina Institut prelazi put od od oaze idejnog pluralizma, tolerancije prema drugačijem mišljenju, privrženosti argumentativnom dijalogu u koji se ulazi s namerom da se unapredi znanje o socijalnim i političkim fenomenima, do institucije rigidnog, idejno isključujućeg i militantnog „građanističkog“ i evroatlantističkog svetonazora, i sapripadne mu „naučne“ prakse. Takva, sada više ne saznajno, već prevashodno javno-aktivistički koncipirana programska orijentacija Instituta, prema spolja se retoričko-frazeološki predstavlja kao „društveno angažovana misao“, a 2015.g. dobija i svoje subinstitucionalno otelovljenje u vidu tzv. Grupe za studije angažovanosti koja se osniva pri Institutu.

Jedan takav, sasvim nov, pseudonaučni i kriptopolitički lik Instituta morao je, razume se, da bude podržan i adekvatnom kadrovskom politikom. Tako, njeno rukovodeće načelo u vreme Bojanićevog upravljanja Institutom postaje i sve vreme ostaje načelo ideološke podobnosti kandidata, upravo ono koje je, drugačijim sadržajem ispunjeno, osnivače Instituta svojevremeno i prognalo s Beogradskog univerziteta i motivisalo ih da se celog svog stvaralačkog života zalažu za jedan drugačiji, ideološki „otvoren“ i inkluzivan koncept društvenonaučnog rada. Njihove nedostojne naslednike u Institutu Bojanić, rukovođen svojom vizijom njegovog istraživačkog identiteta, regrutuje uglavnom iz najekstremnijih ešelona „druge Srbije“ i nevladinih organizacija koje deluju u njenoj orbiti, pre svih Žena u crnom, Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji i više ovdašnjih LGBT i queer  udruženja, što kardinalno senči sve programske sadržaje Instituta i objašnjava izrazito negativan imidž koji on vremenom stiče u akademskim krugovima. A dovođenjem u njegove redove najprokazanijeg ovdašnjeg istoričara mlađe generacije i člana predsedništva opskurne Lige socijaldemokrata Vojvodine, antinacionalna i antidržavna crta u poslovanju Instituta, evidentna još od Bojanićevog dolaska na njegovo čelo, drastično dobija na jasnoći.

Budući da su svi drugi kriterijumi pri izboru onih koji će se naći na radnim mestima na kojima su nekada sedela najznačajnija imena srpske humanistike – Mihailo Marković, Svetozar Stojanović, Ljubomir Tadić… – uključiv i kriterijum stručnosti jasno definisanog, filozofskog ili sociološkog profila pod Bojanićevim upravljanjem Institutom postali drugorazredni, a vremenom i sasvim irelevantni, danas u kadrovskoj strukturi Instituta filozofi i sociolozi čine tek nešto više od trećine zaposlenih, a  ostatak „stručnjaci“ kakve ni oni sa najbujnijom maštom nisu mogli da zamisle na mestima njihovih slavnih prethodnika: diplomirani kriminolozi, diplomirani mediolozi, profesori stranih jezika, muzikolozi, a više godina s početka Bojanićevog mandata i jedan, nekadašnjoj Demokratskoj stranci blizak, doktor meteorologije. Kao takav – kadrovska kreatura Bojanićeve zaumne poslovne filozofije – Institut u akademskim krugovima vrlo brzo postaje predmet podsmeha i poruge, a za još uvek  nemalobrojne njegove prijatelje koji čuvaju u sećanju slike iz njegovog „zlatnog“, predbojanićevskog doba, razlog konsternacije, ogorčenja, pa i istinske tuge.

Uz sve navedeno, poslovanje Instituta u rečenom periodu obeležava zjapeća netransparentnost izvora i tokova novca kroz njega; maglovit status Bojanićevog privatnog Centra za pravo, etiku i primenjenu filozofiju koji od 2011.g. figurira kao suorganizator svih dešavanja u Institutu; nejasan pravni okvir simbioze između njega i IFDT-a kao državnog instituta, koji se finansira novcem iz republičkog budžeta; nikad rasvetljena veza između Instituta i Centra za napredne studije Univerziteta u Rijeci čiji je Bojanić jedan od osnivača i kodirektora; nikome dokučiv osnov po kome je sve ovo vreme u svim institutskim aktivnostima angažovana Bojanićeva supruga, stalno zaposlena na tom univerzitetu, a po kome članovi najuže porodice njegove najodanije lojalistkinje i viđene naslednice na institutskom „tronu“…

Pogubna poslovna politika

Šta za sve to vreme, upitaće se pažljiviji čitaoci, čini donedavni Upravni odbor Instituta u čijoj nadležnosti je nadzor i kontrola njegovog rada, a kako bi isti vratio u zakonske okvire i priveo uzusima bar minimalno definisanog poslovnog morala.

Vrlo malo, ili, sasvim precizno, gotovo ništa. Štaviše, njegovi članovi, svi odreda čvrsto interesno „uvezani“ s Bojanićem lično i samim IFDT-om čije tribinske i konferencijske programe intenzivno koriste za svoju profesionalnu promociju, institutski novac za štampanje svojih knjiga i zbornika, a Institut kao ustanovu za udomljavanje svršenih studenata fakultetâ čiji su osnivači i dekani, pružaju Bojaniću zdušnu podršku u sprovođenju zacrtane i pogubne poslovne politike koja Institut sve vreme vodi ivicom provalije. A 2015. godine, uprkos izostanku većinske saglasnosti Naučnog veća Instituta za to, reizabiraju ga na mesto direktora obezbeđujući mu još četiri, a ukupno devet godina upravljanja njime (u prvoj od njih  bio je u statusu v.d. direktora u kojem se našao zbog afere pokrenute aktom teškog računarskog kriminala počinjenim protiv njegove konkurentkinje za tu funkciju dr Gordane Đerić, nedugo potom zbog tih svojih „grešnih“ ambicija i prognane iz Instituta).

Tih dana imenovani, predsednik prethodnog Odbora, inače redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i, kao i svi ostali njegovi članovi, Bojanićev lični prijatelj, osoba je čije će ime, zasigurno, biti crnim slovima upisano u ovo poglavlje istorije Instituta. Uz njegovu „stručnu“ pomoć u vidu kreiranja svakih nekoliko meseci novih i novih verzija Pravilnika o radu Instituta nastajalih samo zato da bi se u njih unele odredbe kojima se umnožavaju i pooštravaju disciplinske i kaznene mere prema zaposlenima koje se stavljaju u nadležnost direktora, Bojanić kreće u surove obračune sa saradnicima koji se protive njegovom čudovišnom poslovnom vjeruju i ideološkom obzorju pod kojim ga realizuje. Tako, u narednih nekoliko godina on izriče desetine i desetine takvih mera brojnim, uglavnom najuglednijim i najcitiranijim saradnicima Instituta (indeks citiranosti radova pedesetsedmogodišnjeg Bojanića je, nota bene, oko dvadeset pozitivnih heterocitata!), a samo potpisnici ovih redova neverovatnih osam, ne računajući zaključnu, otkaz ugovora o radu koji joj, nakon višegodišnjeg sistemskog mobinga, uručuje sredinom prošle godine.

Pisati o svim ostalim Bojanićevim nepočinstvima prema nepokornim saradnicima  Instituta tokom bezmalo decenije njegovog upravljanja njime, o bezobzirnosti, okrutnosti i brutalnosti s kojima ih je činio, značilo bi uveliko premašiti odobreni obim ovog teksta, ali i odgonetnuti razloge zbog kojih je Institut danas tužena strana u više radnih sporova koji se vode pred nadležnim beogradskim sudovima.

Saučesnike u svojim nedelima Bojanić je pronalazio u desetinama saradnika početnika u trećoj ili četvrtoj deceniji života, koje je sam zapošljavao u Institutu, na radna mesta s kojih je prethodno, tehnikama iskusnog mobera, terao vrhunske srpske naučnike u punoj stvaralačkoj i životnoj zrelosti, nepoverljiv da će kao takvi biti voljni da bespogovorno slede njegovo skandalozno kormilarenje zlosrećnim ifdtovskim Titanikom. Takvom svojom, kadrovsko-eliminatorskom upravljačkom politikom, broj saradnika u najvišem, savetničkom naučnom zvanju, on svodi na zapanjujuća dva, a za sve vreme provedeno na čelu Instituta u to, a do pred sam kraj svog drugog mandata ni u zvanje višeg naučnog saradnika, ne proizvodi nijednog od bezmalo četrdeset u njemu zaposlenih istraživača.

Na najviša mesta u upravnim telima Instituta (Upravnom odboru, Naučnom veću…) koja su trebalo da zauzimaju takvi, najiskusniji i najstručniji saradnici, Bojanić godinama postavlja početnike s nekoliko meseci ili, u najboljem slučaju, nekoliko godina rada u njemu da, još uvek jedva pronalazeći njegovo zdanje u beogradskoj ulici Kraljice Natalije, „upravljaju“ njegovim najvišim organima, odnosno budu direktorova „produžena ruka“ na tim mestima. I sva druga važna zaduženja – članstva u komisijama za izbore i reizbore u naučna zvanja, programskim i organizacionim odborima konferencija i skupova koji se održavaju u Institutu, recenzentskim timovima institutskih izdanja – on poverava takvim, najmlađim i najneiskusnijim saradnicima, kako bi preko njih kontrolisao i te aspekte institutskog rada i uspostavio potpuni monopol na upravljanje njime.

Najzad, jednog, odnosno jednu od rečenih, Gazelu Pudar Draško, koja je svih proteklih godina prednjačila u lojalnosti i poslušništvu opakom direktoru, on sredinom prošle godine najavljuje državnom sekretaru u MPN-u kao svoju naslednicu na tom mestu, računajući na zaostale kadrove bivšeg režima u strukturama Ministarstva koji su, po treći put za deset godina, trebalo da mu omoguće da on krajem godine protivzakonito predloži i Vladina četiri člana Upravnog odbora, a isti nakon toga izabere formalno nju, a de facto njega za novog/starog direktora Instituta. A da bi MPN i Vladu stavio pred „svršen čin“ u ovoj stvari, on rečenu pred istek svog mandata, na pravno volšeban način imenuje za pomoćnicu direktora Instituta i ovlašćuje je da potpisuje institutske akte, otpušta jedne, njemu nelojalne saradnike, a po njegovoj preporuci zapošljava druge, itd.

Rampa i „veliko spremanje“

Aktualna garnitura u MPN-u na čelu s ministrom Šarčevićem i državnim sekretarom dr Vladimirom Popovićem, prva je koja nakon bezmalo deset godina odlučuje da „stavi rampu“ ovakvom Bojanićevom poigravanju s državom, uzurpiranju njenih nadležnosti  u upravljanju institucijom čiji je osnivač i finansijer, izrugivanju zakonskim i podzakonskim aktima koji uređuju tu materiju, i konačno krene u „veliko spremanje“ jedne, dugo godina sa njihovog „radara“ uklonjene, ovdašnje naučne institucije.

Prvi u nizu planiranih koraka bilo je imenovanje četiri doista Vladina, od Bojanića nezavisna člana Upravnog odbora Instituta, što ovo državno telo i čini aprila meseca prošle godine. Nakon prvobitnog šoka i panike, Bojanić i njegova klika ubrzo konsoliduju svoje redove i kreću u svoju novu „angažovanu“ akciju, ovoga puta sopstvenog samospasavanja. Ono što se od tada do danas dešava u medijskom prostoru njihove, „druge Srbije“, primer je intelektualnog i ljudskog beščašća kakvo se retko viđa i na ovim, njemu nimalo nesklonim prostorima.

Prethodno pismeno obavestivši resornog ministra, Vladu, premijera i predsednika Srbije da ne pristaju na sastav imenovanog Odbora i da će neprisustvovanjem njegovih institutskih članova konstitutivnoj sednici onemogućiti da on bude formiran, Bojanić i njegovi jurišnici, rukovodeći se onim poslovičnim „napad je najbolja odbrana“, kreću u medijsku harangu protiv njegovih članova, u prvom redu dr Zorana Avramovića i dr Dragana Simeunovića. Laži, klevete, političke diskvalifikacije rečenih kolega mesecima cirkulišu po svim „njihovim“ medijima, onima za koje su sigurni da se ne obraćaju drugoj strani u ovakvim zamešateljstvima, ne zagledaju u naličja politički im dopadljivih „medalja“.

Profesor Simeunović protiv kojeg se u međuvremenu nadležnom telu Beogradskog univerziteta ulaže i prijava za autoplagijat, i dva od ostala tri Vladina predstavnika u Odboru ubrzo potom se, sablažnjeni razmerama bestidnosti i besprizornosti Bojanićevih harangista, sami povlače iz njegovog sastava, a Vlada imenuje u njega tri nova svoja člana. Ali, avaj, gotovo u celini promenjen, bar kada je reč o ovom njegovom, za Bojanića &co. neprihvatljivom „Vladinom“ delu, on i dalje nije po volji njemu i njegovim poslušnicima, pa računajući da će, ukoliko budu dovoljno drski, dovoljno beskrupulozni i dovoljno uporni pobediti u ovoj „igri“, kreću u medijski obračun i s novoimenovanim članovima, ne prezajući ni od sramnog zadiranja u njihove privatne živote u kojima bi se, drže oni, možda moglo naći nešto što ih diskredituje za tu funkciju i konačno otvara prostor za imenovanje njihovih izabranika.

Čekajući da se Odbor konstituiše, što se ispostavlja ravnim „čekanju Godoa“, Vlada krajem januara meseca imenuje dr Veselina Mitrovića za v.d. direktora kako bi Institutu obezbedila bar jedan funkcionalan organ vlasti i poslovanje u koliko-toliko legalnim okvirima.

Javni linč protiv njega, a, razume se, u neprekinutom kontinuitetu i protiv  imenovanog predsednika Odbora Zorana Avramovića, mogla je da zaustavi, i zaustavila je samo netom okončana pandemija, nakon koje, ne gubeći vreme, ifdtovci nastavljaju tamo gde su uoči njenog izbijanja stali. I, tako se ovih dana, računajući da u polusuverenim državama kakva je tuđom voljom i današnja Srbija svaki nalog sa inostranih adresa ima snagu zapovesti, rečenim apelom obraćaju grupi uglavnom onih  naučnika koje je, pod geslom „afirmišimo inostranu, a satrimo domaću društvenu nauku“ Bojanić u protekloj deceniji pozivao da govore pred najčešće praznom konferencijskom salom Instituta.

Oni koji su celu proteklu deceniju uživali u Srbiji ne samo potpunu autonomiju u svom „naučnom“ radu, već i „pravo“ da na ponajvećma protivzakonit, uzurpatorski i otimački način upravljaju jednom njenom naučnom institucijom, svojim inostranim prijateljima je, dakle, denunciraju za atakovanje na njih, njihovu slobodu u istraživačkom poslu, i odavno prekoračena i zloupotrebljena zakonska prava. A neupućeni u meritum stvari i pripravni da se hitro stave na stranu svih onih koji bezočnom medijskom manipulacijom uspeju da se javnosti predstave kao žrtve „zloćudnih“ orbanovsko-vučićevskih režima, oni na taj papir stavljaju svoj potpis, čega će se, ako jednog dana odluče da se iscrpnije informišu o „slučaju IFDT“, zasigurno stideti.

Da se aktuelna garnitura u srpskom Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, i svakolika današnja Vlada Srbije ne bi u budućnosti stideli načina na koji su se nosili sa ovim slučajem i, nadati se je, nakon deset dugih godina ga konačno razrešili, rečeni papir bi trebalo da ignorišu i nastave putem kojim su u ovoj stvari pre nekoliko meseci odlučno i hrabro krenuli.

Autorka je u IFDT-u bila zaposlena od 1993. do 2019. godine, a sada je saradnica Instituta za političke studije u Beogradu.

Kraća verzija teksta objavljena je u Pečatu br. 618, od 5.06.2020. godine.

Mirjana Radojičić

9 KOMENTARA

  1. Грешиш „Сведоче“! Иван Вејвода је Хрвато-Чех (пука констатација, без икаквих вредносних конотација!), што и сам често истиче, па и на месту које ти наводиш. А каквим својим ставовима се препоручио Вучић-Брнабићкином режиму за место председника УО-а једног, некад елитног државног, уз то и универзитетског српског института, сазнаћеш на овом месту (тек да би могао истинито да „сведочиш“):

    https://www.glasamerike.net/a/vejvoda-srebrenica/2857648.html

    • Danilo, ovaj intervju pokazuje Ivana Vejvodu kao inteligentnog i ugladjenog coveka stvorenog za to mesto. Posebno mi se dopao njegov stav da se mi : Srbi, Hrvati, Bosnjaci, Crnogorci, Albanci i dr, moramo suociti sa zlocinima koje su u nase ime pocinili nasi gradjani. Ako zelimo mir na Balkanu, pocnimo od toga !

      Treba priznati i postovati i tudje zrtve, ne samo svoje. Ko ne postuje tudje zrtve, ne moze ocekivati da drugi postuju njegove.

      U tom svetlu pozdravljam inicijativu mladih koji su pokrenuli sajt https://ratusrbiji.rs/mapa/ o zlocinima i krsenjima ljudskih prava u Srbiji 1991 – 2001.

      • Nije, dragi „Svedoče“, problem u tome što Vejvoda pledira za to da se svaki narod sa ex-Yu prostora suoči sa zločinima koje su u nedavnim ratovima počinili njegovi pripadnici (to je poziv koji podržava svako razuman i elementarno moralan i sa tih prostora i šire uzev), već u kvalifikaciji jednog od tih zločina kao zločina genocida. A to je nešto što nijedan pojedinac sa ozbiljnijim pravničkim i/ili politikološkim znanjima ne bi smeo sebi da dozvoli, a da prethodno ne spali svoju diplomu (dotični gospodin je dipl. politikolog i, koliko mi je poznato, još uvek nije spalio „papir“ koji to potvrđuje, već, naprotiv, maše njime kao jedinom preporukom za mesto predsednika UO jednog univerzitetskog instituta čiji svaki saradnik ima viši stepen stručne spreme od njega). Pozivanje u toj stvari na presude političkih sudova formiranih upravo zato da bi u interesu svojih osnivača i finansijera takve presude donosili, u najmanju ruku je sramno, ali i dragoceno jer svedoči u čujoj službi su svi oni, pa i rečeni Vejvoda, koji se saglašavaju sa njihovim skandaloznim delovanjem.

        A da je dotični, kako kažeš, „uglađen čovek“, sa tim se apsolutno slažem. Takvi su, uostalom, svi oni koji su u Brozovo doba stasavali po otetim dedinjskim i senjačkim vilama, dok se radnička sirotinja tiskala po dvadesetospratnim rakovičkim i inim soliterima. Saglasan sam i sa time da je, kako kažeš, „kao stvoren“ za jedno mesto. Ali, to nije mesto predsednika UO jednog srpskog naučnog instituta slavne prošlosti, već ono na kojem se i dosad nalazio u Maršalovim, Soroševim i ko zna čijim još fondovima, čija uloga u našoj novijoj istoriji je već jako dobro istražena (upućujem te na tekstove i knjige S. Antonića, autorke ovog teksta M. Radojičić, itd).

  2. Грешиш Нено ! На чело управног одбора постављен је Србин Иван Вејвода (Бгд, 1949) – српски политолог, преводилац и политичар, човек који добро познаје стање ствари у свету, посебно у Европској унији :

    https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Ivan_Vejvoda

  3. „Без академских звања, без библиографије, с ‘референцама’ стицаним по мрачним коридорима Сорошевог Фонда за отворено друштво, Немачког Маршаловог фонда, Балканског фонда за демократију, и с биографским одредницама које готово ‘закономерно’ иду уз све претходно – потомак Брозовог дипломате и несрбин…“. У ових неколико редова из једног другог текста г. Радојчић, речено је све што треба рећи о дотичном Вејводи. А случајеви попут оног о којем пише у овом тексту нису од јуче. Имају они своју генезу бар од доласка ДОС-а на власт па наовамо. Вучић се у том погледу показао само одличним учеником својих политичких претходника.

  4. Ivan Vejvoda (Bgd 1949) je naucnik visokog ranga, pisac mnogih radova (vidi WIKI), clan znacajnih medjunarodnih institucija, govori perfektno engl, nem, fran, diplomirao na Institut des etudes politiques u Parizu . . .
    Pozdravljam dolazak takvih ljudi na celo beogradskih institucija.

  5. Uh, kako dobar tekst, odavno nisam pročitao bolji na ove teme! To je žalosno stanje srpske nauke pod Vučićevim režimom. I umesto da krene sa sređivanjem tog petokolonaškog i izdajničkog brloga, on mu na čelo postavlja petokolonaše i izdajnike i veće od onih koji su dosad po njemu gazili. Izgleda da je samo nebo granica trpeljivosti i pokornosti srpskih glasača…

  6. Da li bi autorka mogla da prokomentariše način na koji je kriza instituta „razrešena“, tj. imenovanje zloglasnog Vejvode za predsednika njegovog UO-a?

  7. „Стање ствари“ – коментатор @ Разлози за бригу /7. јуна 2020. • 21:50/:

    „Да ли је то особа која је почетком 2016. год. на једном форуму у Београду,
    на коме је узео учешћа и тадашњи амбасадор РФ у Србији А. Конузин, одузео
    њему реч после његовог питања: – Има ли овде Срба?!“

    Jugoslavenski kadar?!
    Једино могуће у Србији, за разлику од бивших, “братских“ република бивше
    ЕSЕFЕRЈОТ, где је кадрирање строго етнички/национално опредељено
    – “патриотски“ обвезујуће!
    Не би изненадило да je на то место изабран и неки мигрант, али СРБ,
    Православни СРБ, одани патриота – ЋИРИЛИЧАР – то је незамисливо!
    Зар изабрани кандидат није пензионер – “старац“?
    Да ли је или није кандидат био за бомбардовање СРБије 1999.?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime