U demokratiji postoje većina i manjina. Smisao političke podele moći i odgovornosti (checks and balances) je da, kroz deobu vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku i uspostavljanje institucija koje su u svom radu zaštićene od političkih pritisaka (centralna banka, mediji, ombudsman, poverenik za informacije od javnog značaja itd), zaštiti većinu od manjine, ali i manjinu od većine. Da bi politička podela moći i odgovornosti funkcionisala, potrebno je izgraditi snažno institucionalno okruženje koje ima kapacitet da na kompromisan način uskladi različita i često sukobljena mišljenja, ideje i interese. Kompromisno balansiranje je osnovna karakteristika modernih, kompleksnih i pluralistički orijentisanih društava. Takva je zamisao i našeg Ustava, ali ne i vrlog docenta prava, nezakonito zaposlenog na Visokoj medicinskoj školi u Ćupriji i šefa poslaničke grupe vladajuće partije koji smatra da opozicija bojkotom ne može da delegitimizuje institucije i da se „legitimitet dobija na izborima“. Dakle, ako si većina, možeš da radiš šta god ti se prohte.
I možeš. Na primer, kampanja vladajuće stranke „Budućnost Srbije“, performans simulacije političkog legitimiteta uz prisilno dovođenje publike, šalje građanima jednu jedinu poruku i to onu kralja Luja XIV – država, to sam ja. Nezavisno od naše volje, ovu kampanju finansiramo mi. Kampanja je protivno Ustavu, član 111, i upozorenjima koja su stigla od strane nastavnika i saradnika Pravnog fakulteta u Beogradu, posvećena promociji vladajuće partije, a sprovodi je njen lider iz pozicije predsednika države. Umesto da bude predsednik svim građanima ove zemlje, on se čak i ne trudi da sakrije da je u pitanju stranačka kampanja jer je bez ustezanja izjavio da će „njegova lista Budućnosti Srbije pobediti ubedljivije nego ikada na svim izborima“. Ko može da sačinjava tu listu ako ne vladajuća partija? Na bini, iza govornika, ne vide se stranački simboli već njegovo ime, grb i zastava Srbije. Država je poistovećena sa njim i njegovim saborcima, dok svi ostali, spolja i iznutra, imaju zadatak da sruše ugled Srbije u svetu, koji je inače, na visokom nivou. Tako barem kaže predsednik.
Cilj ove kampanje je, kako je rečeno, da predsednik siđe među narod kako bi saznao šta je potrebno da se uradi kako bi zemlja bila još bogatija i još uglednija. Kao da ne postoji Ustav, član 2, stav 1 koji kaže da suverenost „potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika“. Smisao ove odredbe Ustava je, između ostalog, da bi o problemima sa kojima se svakodnevno susreću građani ove zemlje trebalo da se raspravlja u parlamentu gde se nalaze njihovi slobodno izabrani predstavnici. Dužnost parlamenta je da, u konstruktivnoj atmosferi, donosi zakonska rešenja koja su u interesu svih građana, a ne samo onih bliskim vlastima. Pregažen je i član 2, stav 2 Ustava koji kaže da nijedan „državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana, niti uspostaviti vlast mimo slobodno izražene volje građana“, pa samim tim i član 5 stav 1 kojim se garantuje i priznaje „uloga političkih stranaka u demokratskom oblikovanju političke volje građana“ i stav 4 da „političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi“. Rečju, Ustava ni od korova.
Rečnik kojim se predsednik obraća neistomišljenicima u ovoj kampanji je nepromenjen. Za očekivati je da ako se neko opredeli da, i pored brojnih upozorenja koja su došla iz akademske zajednice, nastavi da gazi Ustav – da će zadržati i svoju retoriku. Rečenice koje su jednostavne za razumevanje ponavljaju se do iznemoglosti i svode se na vređanje i nipodaštavanje neistomišljenika. Ni ova retorika nije slučajna. U svojoj knjizi The Language of the Third Reich / Jezik Trećeg rajha, Viktor Klemperer, jevrejski naučnik koji je nekim čudom preživeo Drugi svetski rat u Nemačkoj, analizira nacistički diskurs u procesu potčinjavanja masa i zaključuje da se jezik ne svodi samo na pisanje i razmišljanje, već da on u rastućoj meri kontroliše i usmerava naša osećanja i upravlja našim duhom, što mu se u većoj meri neupitno i nesvesno prepuštamo.
Dužnost građana je da brane pravnu državu i da u toj misiji ne koriste retoriku onih koji je svakodnevno ruše.
Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Ognjen Radonjić
Izvor: Peščanik.net
