Državu napuštaju glumci, naučnici, lekari, šoferi… Ko sve i zašto odlazi?

5
2045
Foto: kolaž ( YouTube screenshot )

Stih, koji sve više liči na izlizanu floskulu Alekse Šantića „sunce tuđeg neba neće vas grijat k’o što ovo grije“ više ne prolazi. Čini se da je u Srbiji, za oko 40.000 ljudi godišnje, sunce potpuno zašlo. Pakuju se koferi, čekiraju se karte, a na beogradskom aerodromu ostaju uplakane stare majke i pitanje – šta će od Srbije ostati?

„Nikola Đuričko napustio Srbiju“ nije naslov koji je doneo novinu ili vest, to je naslov suočavanja čitalaca sa stvarnošću. Stvarnost je sledeća – čovek u punoj snazi, školovan, obrazovan sa porodicom napušta Srbiju, jer Srbija nije u stanju da mu pruži ni osnovne egzistencijalne uslove, a kamoli da mu pruži lagodan život, i pored kvaliteta života, da mu pruži mir, pristojno okruženje, da mu pruži usluge koje porezom plaća, jednostavno – da mu pruži i prizna minimum dostojanstva.

Pre njega hiljade, posle njega još hiljade, desetine hiljada, stotine hiljada… Samo brojke, statistike i narikanja zvaničnika po mitinzima i televizijama kako će to zaustaviti. Vreme je da prestanemo da se lažemo – neće. Niti će oni to zaustaviti, niti iko živ veruje da će oni to zaustaviti. Ako u to ne veruje jedan genetičar poput Miodraga Stojkovića, ako u to ne veruje jedan od najcitiranijih matematičara u svetu Stojan Radenović, ako u to ne veruje gotovo 40.000 ljudi godišnje, koji odavde pobegnu sa knedlom u grlu i znanjem da će ih nostalgija jednog dana sahraniti, ko veruje?

Priče da odlaze samo školovani padaju u vodu, odlaze i oni radnici na čijim poreskim plećima počiva država, a u čijim porodicama se uzgaja budućnost jedne zemlje, deca – medicinske sestre, vozači kamiona, fizički radnici, zanatlije… i? Nešto novo? Ništa. A zbog čega?

Da Vas podsetimo:  INTELEKTUALCI MIRNO POSMATRAJU SUNOVRAT SRBIJE

Nije to zbog toga što je u Srbiji zemlja neplodna, a priroda negativno nastrojena. Nije to zbog toga što ne umemo ili ne možemo. Nije to ni zbog toga što nemamo sreće i pameti. Nije to ni zbog toga što nemamo uslova. To je zbog toga što smo kao društvo klonuli. Pali smo na ispitu da sačuvamo svoju decu. Pali smo na ispitu da naučimo da je važnije da naše dete dobije ili ne dobije posao prijavljeno na regularan konkurs, nego da ga dobije po svaku cenu, makar ta cena bila učlanjenje u stranku. Takav je najskoriji slučaj profesorke Marije Stanković, koja je bez posla ostala zato što je odbila da se učlani u stranku. Takav je slučaj njenih koleginica u školi.

To je zbog ćutanja, nedostatka empatije, zbog nedostatka svesti šta sa istorijskog aspekta može da uradi ćutanje, sklanjanje glave, preskakanje naslova u novinama, prodavanje građanske svesti za privatna uživanja.

Pa ako „oni“ ne mogu i neće to da zaustave, ko može i hoće? Narod, društvo. I ne sumnjajte u to da će stići podrška i od onih koji su pobegli, možda čak i ponovnim pojavljivanjem na beogradskom aerodromu, sa koferima u ruci… Možda čak i njihovim povratkom u otadžbinu. Da zajedno sa svojim narodom ukrešu sunce koje će otkraviti Šantićeve stihove.

Predrag Đukanović
Izvor: direktno.rs

5 KOMENTARA

  1. Те који одлазе назвао бих „савременим конвертитима“. Залуђени рекламама и испразном причом о меду и млеку на западу, тзв. уређеном систему и осталим западним митовима. А онда када се нађу на том врлом западу раде свакојаке послове да би преживели, које овде нису хтели да раде јер им је било испод части.
    Зашто конвертити, зато што су из истих разлога зарад тзв. лагоднијег живота поједине слабе личности прелазиле на ислам у време отоманске окупације. Наравно од тог лагоднијег живота није било ништа, а они су изгубили душу.
    Нигде није лепо као овде и сва решења су овде у Србији.

    • Ваљда је остао и неко ко зна нешто да ради а да није део бирократије (мислим ПАРТИОТА)? Немојте да уопштавате и тако грубо да делите људе.
      Сада сам у пензији и остао сам у Домовини све време мог радног века и ако сам имао доста понуда, а да их и нисам тражио. Последња је била пре три године, пред пензионисање, из Канаде. Врло повољна! И ако сам дочувао и сахранио родитеље, био без јасних обавеза према својој породици и пријатељима (нико ми не би замерио да сам отишао) остао сам. Јер сам потребан својој окупираној Домовини. И осећам обавезу да посећујем гробове својих предака.
      И ако сам својим прегалачким (а не самоуправним) радом отплатио своје школовање, одазивао се позивима Отаџбине и слободан сам и по тим условима да идем било где, нисам. Србији треба сваки глас који је за њен спас и сваки човек који је воли, и ако то све превише кошта…
      Ако вас само паре занимају и ваша лична задовољства идите. Србији нећете да недостајете… Али се пре тога раздужите. Вратите јој паре само за бесплатно школовање. Можда и за бесплатно лечење? Можете и за здраву исхрану, коју очигледно не цените довољно.
      Завршио бих препричавањем нечије мисли: Није срећан онај који много има већ онај коме мало треба.

      • A šta si ti uradio da pomogneš Srbiji svojim ostankom? Nije lako ni onima koji su otišli ni onima koji su ostali. A siguran sam da i jedni i drugi isto vole Srbiju samo su ovi koji odlaze nisu nasli nacin (jer ne postoje jasne organizacije) da se bore protiv pokvarenog, izdajnickog anti-srpskog sistema u Srbiji

      • Све честитке за Ваш коментар! Јасно и гласно. Хтео бих да подсетим на једну дискусију, одавно, на телевизији, на тему „одлива мозгова“. Било је то пре скоро десет година. У разговору су учествовали између осталих и психијатри Петар Бокун и Јован Марић. Бокун, који је умро још 2011 заступао је мишљење да одлазе најбољи! Тај човек је често иступао са запрепашћујуће смелим и слабо заснованим ставовима, при чему је показивао незнање због кога сам се, као њихов колега, не једном питао, како је уопште постао академик. Да ли то значи да је свако ко оде раван Пупину, Тесли и слично?! То је апсурд. Реаговао је Јован Марић, који је ублажио тај став и рекао, да одлазе они који имају највише самопоуздања. То је већ ближе разуму. Не може се човек решити на радикалну промену свога живота ако нема довољно самопоуздања. Одлазе и многи који су жељни да виде света, неке води стручно усавршавање (то је ретко), али сада одлазе и читаве породице, и то је отприлике суштина. Ја им не замерам, и то је највише што могу рећи. Али ме и не занимају, што такође отворено кажем.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime