Možda je samit u Berlinu zaista propao. Bar kao ambiciozni pokušaj da se narogušeni balkanski đilkoši privedu nekakvom dijalogu. Ali se dobro zna da su i zakrvljene galamdžije i njihovi pomiritelji zaglavljeni u živom blatu, ne znajući sudbinu sledećeg koraka. Ako sledećeg koraka uopšte bude.
Naša visoka delegacija podnela je svoj uobičajeni plačevni raport: oni žele da uzmu sve a nama da ne ostane ništa. To je već davno pohabani model, stereotip kojim se opravdavaju nemoć, nesposobnost i sterilnost.
Mi zapravo ne znamo šta je sve a šta ništa, ovde neizbežno stiže samo odjek pregovora ili svađa, čija je tema lična tajna nekolicine ljudi. Politička javnost u Srbiji ne zna šta je „na stolu“, ali se to može naslutiti. Izgleda da je razgraničenje, o kome je Vučić ushićeno govorio pre nekoliko meseci, uglavnom odbačena opcija.
Taj bi poduhvat u sebi sadržao razmenu teritorija, transfer stanovništva i druge dramatične posledice, koje krizu verovatno dovode do novog ratnog vrhunca. Ali u nekim centrima moći, ali i nemoći, ta verzija okončanja krize njenim nekontrolisanim rasplamsavanjem još se smatra mogućom.
Nigde se nije pojavila ideja o praktičnom poslu razgraničenja, koje bi se granice razarale a koje uspostavljale, koji bi prostori bili predmet razmene. Naročito nema zamisli kako bi to bilo urađeno. Takva operacija, ako je neko smatra izvodljivom, ne može da opstane u sferi kriminalno-političke misterije. Ona se tiče života više desetina hiljada ljudi.
Čini se da je pred srpske delegate, nemoćne da učine bilo šta da se ukinu čak i takse – koje su Haradinaja proizvele u parodiju tvrdokornog državnika – postavljen stari uslov, inoviran novim pritiscima: priznanje Kosova, u zamenu za otvoreni put ka EU.
U tom uslovu je i sadržana Vučićeva skepsa: traže nam sve ni za šta. Sumnja u otvaranje evropskog puta je opravdana. Kosovo je samo jedan od uslova, koji će Vučić lakše ispuniti nego oslobađanje društva od totalitarne stege i vraćanje uzurpiranih sloboda. Bez toga a i sa tim, sa Vučićem nema Unije, priznao ne priznao Kosovo, makar uz garanciju da će ovde imati apsolutnu moć bar još neko vreme.
Tako smo se vratili na staus kvo. Niko nije za hibernaciju krize, ona se mora rešavati, mada rešenja nema. Videlo se da Srbija nema saveznika čak ni za simbolična popuštanja. Pogled ka istoku samo je nostalgična zabluda.
No iako je ideja o razgraničenju uglavnom odbačena kao nesprovodiva i opasna, ministar vojni A. Vulin se ponovo uhvatio upravo za nju, kao relikt nedavno zastarele zamisli vrhovnog. Na nekom skupu svoje nepostojeće stranke u Vranju, on je otprilike rekao da se zalaže za što hitnije i što sigurnije razgraničenje sa Šiptarima.
E sad, nije lako proniknuti u antologijske zamisli ministra slabašne odbrane, za ovu priliku izvedenih iz konteksta zaparloženog vrhovnog mišljenja. Što hitnije – to bi značilo odmah, to jest nikada, što sigurnije – to ne znači ništa.
Ne zna se šta je gore, kad Vulin razmišlja ili kad rabi tuđe misli. U ovom slučaju očito nije koristio svoja tek stečena taktička znanja. Niti topografiju, niti sam pojam granice koja je uglavnom zamišljena linija, i u novom formatu odnosa među demokratskim državama postaje praktično beznačajna. Čast izuzecima ograđenim žicom i zidovima.
Vulin je prevideo etničko šarenilo, kao i način razgraničenja srpskih enklava južno od Ibra. Kao i sve drugo. Kako to učiniti hitno i sigurno? Naravno nikako, ali njegov novi iracionalni uzlet samo je reciklirani opit vlasti pred zidom koji ne može niti ume da preskoči. Iza takvih granica živi Vulin, uveren da je njegova višestruka nesposobnost izvor moći za utopijska rešenja.
Prva lica srpskog režima nisu u stanju da vode dijaloge. Ovde su navikli na svoje monologe, a tamo na tuđe diktate. Između te dve krajnosti nalazi se njihova politička sudbina, za njih važnija od sporne, izgubljene teritorije.
Pa kakvo je onda moguće rešenje? Neki će cenjeni čitalac možda zameriti autoru zašto u tom smislu ne podastre neki predlog, ako se već toliko bavi dangubljenjem ovdašnjih vrhovnika.
Priznajem da nemam dobar predlog, kao uostalom ni oni koji se time godinama bave. U stvari, to i nije posao pisaca komentara i kolumni; njihovo je da vide problem, koliko mogu, i da neguju iluziju o popravljanju vlasti. Mada je to jalov posao, režim je uveren da se u njegovu kvarnu mašineriju ne sme dirati.
Državni činovnici su izabrani i plaćeni da nalaze rešenja i ne dovode državu do pogubnih kriza. I da svoju nemoć uvek iznova ne pravdaju suviše velikom moći sila kojima nisu dorasli.
Naša spoljna politika je već godinama na nivou vanustavne uzurpacije, estradnog mangupluka, nacionalne mitomanije, opsenarskih zamajavanja i amaterskog militarizma.
Takav je i odnos prema Kosovu: uzgajanje naivnog romantičnog sna o pravoslavnom heroju Putinu, koji neće nikome dozvoliti da nas takne. Dakle, takav kakav je, potući će se za nas ovakve.
Za taj posao sejanja krupnih zabluda uzdignuti su ljudi, čije su ideje o ratu, miru, odnosu snaga i spasiocima srpstva zasnovane na stripovskoj dramaturgiji i stereotipima o bratskoj pravoslavnoj ljubavikoja je večna, a Evropa je samo tegobna pustolovina.
Ponovo važan Vulinov dimni signal: ako nas Unija neće, ima ko nas želi.
Novi ambasador u Moskvi je Miroslav Lazanski.
Izvor: Peščanik.net
