Da li svako ko se bori za prava običnih građana i uđe u sukob sa sistemom, na kraju završi kao „durak“, tj. budala?
Ako neko nije gledao ruski film „Durak“, preporučujem da pogleda. Suština filma je borba mladog čoveka sa korumpiranim sistemom. Čovek se borio protiv korumpiranih državnih funkcionera i službenika da spasi živote običnih ljudi, komšija, ali je on na kraju ispao budala („durak“, na ruskom).
Scene iz tog filma i likovi korumpiranih funkcionera, podsećaju na život u Srbiji. Preporučujem i bugarsku seriju „Balkanska mafija“ („Undercover/Pod prikritije“). I taj film i ta serija prikazuju realni život i u Srbiji. Ljudi koji su na vlasti ponašaju se kao likovi u filmu ili seriji. A obični građani ne znaju da se u stvarnosti sve dešava kao u filmu. Pa se posle pitaju zašto se srušila zgrada ili most, kako su kriminalci došli na vlast, zašto starlete rade u ministarstvima i sudovima…
Tako se ponaša i skoro svaki lokalni moćnik. Čak i ljudi od kojih se to najmanje očekuje, jer vode ustanove kulture, centre za socijalni rad, pozorišta, muzeje, naučne institute, fakultete i univerzitete. Nedavno smo preko medija saznali kako se ponašala i šta je radila, dok je bila na položaju, bivša direktorka u Institutu za nuklearne nauke Vinča. To je nivo zaostale seoske zadruge. Političari, policajci, generali, tužioci i sudije ne samo da nemo posmatraju, nego i učestvuju u projektima koji ugrožavaju zdravlje ljudi i koji nanose veliku štetu narodu i državi. Tako u filmu „Durak“ ljudi koji su na vlasti ugrožavaju živote građana koji žive u zgradi koja može da se sruši. U stvarnom životu slično se radi – zbog korupcije i pohlepe u diskotekama i kafićima u Srbiji poginulo je nekoliko desetina mladih ljudi; izdaju se dozvole za zgrade koje ne mogu da izdrže jači zemljotres; u hranu, čak i za decu, ubacuju se otrovi, jer nema kontrole kvaliteta, itd.
U filmu „Durak“ vidimo kako se ponašaju korumpirani političari i pokvareni državni službenici. Šta je sa običnim ljudima? Da li svako ko se bori za prava običnih građana i uđe u sukob sa sistemom, na kraju završi kao „durak“, tj. budala? Da li će to biti, npr. Aleksandar Obradović i Milan Jovanović? Obradović je bio u zatvoru, Jovanoviću je zapaljena kuća. Ako se promeni vlast, da li će ih setiti nova vlast? Koliko narod ceni njihovu žrtvu? Da li je to važno onima koji to rade? Da li će se obični ljudi uključiti?
Meni nije važno. Na primer, spreman sam zbog nekog običnog, nepoznatog čoveka, da uđem u sukob sa moćnim ljudima. Ne moram da kritikujem policiju i pravosuđe, mogu na drugi način da rešim probleme, ali ja to radim jer ne želim da uopšte postoje problemi – ne želim da ja rešim svoj problem, a da ti policajci, sudije, tužioci i političari, prave takve probleme običnim ljudima, i onim najsiromašnijim i najneobrazovanijim. Dakle, ja to radim zbog svoje savesti, a ne da bi me hvalili ljudi za koje se borim. Naravno, lepo je kad neko poštuje to što radite zbog njega, ali to nije glavni motiv za moj rad. Vernik ne traži slavu od ljudi i ništa ne radi zbog slave ovoga sveta. I samo se Boga boji.
Za sada, više je onih koji mi govore: „ti ne možeš sam protiv sistema“, jer „oni su jači“, „boriš se protiv vetrenjača“, „šta ti to treba“, a „niko ti neće reći ni hvala“, „namestiće ti da ideš u zatvor“, „ostaćeš bez posla“, ili, „provlačiće te kroz blato i predstaviće te kao lopova, lažova, ubicu, fašistu, pedera, narkomana…“, zato bolje „gledaj svoja posla“, „misli na sebe i svoje bližnje“, itd. To sluša svako ko se sam bori protiv sistema.
Od strane uplašenih a dobrih ljudi, to su dobronamerni saveti. Niko od njih ne mora da se bori za svoja prava, čak ni za svoju decu, ne moraju ni da podržavaju ljude koji se bore za njih i njihovu decu, mogu sve to da gledaju sa strane, i ne zameram im. Slabi su, zato to tako rade. Ako izgubim, onda će mi govoriti: „znao sam da ćeš tako završiti“, „lepo sam ti rekao da to ne radiš“, ali, ako pobedim u svojoj borbi, pridružiće se i slaviće je kao da su je oni vodili i sami pobedili. I meni će biti drago.
Veći problem su oni nemoralni, a obični ljudi. To su ljudi koji kritikuju sistem, vlast, državu, svakog ko je uspeo u životu i postao bogat i slavan, ali, u suštini, samo žele da budu na njihovom mestu i da rade isto, ako ne i gore stvari. Takvi ljudi, na osnovu loših primera iz života, ali i poznajući sebe – koliko su oni licemerni i pohlepni, donose sudove i o svim ostalim ljudima. Takvi ljudi su pesimisti. Opasno je i kad se u jagnjećoj koži običnog građanina krije vuk, i kad višu društvenu klasu čini niža klasa ljudi.
Međutim, teško je praviti razliku između dobrih i loših ljudi, među običnim ljudima, čija prava se ne poštuju, kada se borite za prava svih građana. Na primer, ja vodim malu lokalnu borbu protiv nesposobnih i korumpiranih direktora SC Olimp, pisao sam o tome u tekstu Na (beogradskom) Olimpu nema bogova. Uprava SC Olimp nekoliko godina radi stvari koje smetaju građanima Zvezdare i Beograda koji dolaze na Olimp, ali se niko javno ne buni. Pre par godina neki su napravili protest, i došla je policija, stavila ih u maricu, odvela u stanicu i posle se više niko nije javno bunio. Ne znam da li me više nerviraju bahati lokalni moćnici ili građani koji ih se toliko plaše, a posebno oni koji su roditelji i dovode svoju malu decu na Olimp. Već dva meseca na Olimpu žive psi lutalice. Volim pse, ali park za decu ne može da bude azil za lutalice. Olimp je sa svih strana ograđen ogradom. Početkom decembra bio sam svedok da su psi prepali dete od 5 godina, i smetala deci od 5 do 7 godina da se igraju. Deca nemaju drugo mesto za igru. Njihovi roditelji ne reaguju. Pa sam mejlom obavestio upravu Olimpa da se lutalice dva meseca nalaze u njihovom dvorištu, da ne radi česma, da i dalje radi dimnjak na atletskoj stazi, itd. Na kraju mejla, pošto sam bio besan, napisao sam jednu uvredu i nešto što bi moglo da se tumači kao kletva, u stilu – kako radite, tako ćete i proći. Direktor Olimpa mi odgovorio da psi ne znaju da čitaju i da ću imati posla sa policijom i sudom. Mislio je da je duhovit i da može da me uplaši. Odgovorio sam mu i nastavljam borbu. Još uvek niko od više stotina građana koji redovno dolaze na Olimp, ništa ne preduzima. A ja se borim, pre svega, za decu, jer mogu i na drugom mestu da treniram, ali za većinu građana, Olimp je jedino mesto u celoj opštini gde možete da ostavite dete da se igra. I neću da ćutim i da odustanem, bez obzira kakvi su ljudi za koje se borim. To je samo mali primer.
Ako postoje dobri ljudi koji će živeti u boljem sistemu i ceniti borbu onih koji su se borili i žrtvovali da stvore bolji sistem, to je lepo. Ako ne postoje, ništa strašno. Strašno bi bilo da se nisam borio, i da se pojavim pred Bogom bez te borbe, ili kada me preci budu pitali gde si bio i šta si radio, da ne kažem da se nisam borio i dao sve od sebe. Od lokala do Kosova i Metohije. Tako, valjda, razmišlja svaki plemeniti čovek. Da li je takav čovek durak, ili su to oni koji ne razmišljaju i ne delaju tako?
