Dva miliona za Albaniju

2
986
Milan Ružić / Foto: printscreen (iskra.co)

U danima kada je lepo vreme i kad sam baš rešio da prestanem da se nerviram, stigla je vest o našoj donaciji u vrednosti od dva miliona eura Albaniji za sanaciju posledica zemljotresa. Biće da mi je plan pokvaren.

Elem, ne znam do kada ćemo mi da dokazujemo svoju poniznost i spremnost na lizanje cipela i tuđih rana svetu koji je od nas uvek dizao ruke, osim u trenucima kada je trebalo da digne ruku na nas. Čemu donacija Albaniji u vremenu u kom se još uvek puše kupole naših crkava i manastira na Kosovu i Metohiji koje nam pripadnici albanskog naroda pripališe pre petnaest, skoro šesnaest godina? Uči li iko istoriju u ovoj zemlji? Pamti li iko išta? Jesmo li toliko servilni da smo postali i senilni?

Dok nam se deca uvijaju od bolova na bolesničkim posteljama, dok nam vozovi idu istom brzinom kao u vreme kralja Milana, dok nam propada sve ono što smo ikada osnovali, mi novac, koji je ogroman i mogao bi nešto da učini za nas, dajemo onima koji su nam pomagali u zatiranju našeg identiteta i kulturno-istorijskog nasleđa. Mnogi će reći kako je ovo zaostali pogled na stvari, kako treba da otvorimo svoje srce za druge, kako je vreme napretka, a ne zaostalosti, ali ne znam kako da otvorimo svoja srca za druge kada su mnoga srpska srca i ostali organi bili vađeni, pa prodavani, a u vreme napretka, odlučeno je da mi zaostanemo, jer smo se drznuli da se sećamo ko nam je šta nažao učinio.

Da li je iko pitao narod, jer tih dva milinona eura su pare koje su uzete od srpskog naroda, želi li da donira ogromnu sumu onima koji su na naše patnje i požare odgovarali dodavanjem batina i dolivanjem benzina?

Da Vas podsetimo:  Bojkot naš nasušni

Kad smo već krenuli putem ogromnih donacija za Srebrenicu, pa sad i za Albaniju, zašto preskočiti ostale? Hajde da damo milion za gušenje pravoslavne pobune u Crnoj Gori! Dajte da damo tri miliona Sarajevu da napravi veliki spomenik žrtvama srpske agresije! Nemojte da zakinemo Hrvatsku i da im ne doniramo pet miliona za njihov trud prilikom osnivanja logora, jer to košta! Možemo i Americi da uputimo dvadeset miliona za nove bombe koje će bacati na nas! Mogli bismo i takozvanoj nezavisnoj državi Kosovo i onima koji se tamo igraju političara dati neki milion da imaju za neko naredno rušenje svetinja, ubijanje Srba ili bar za petarde da mogu lakše da zastrašuju povratnike na Kosovo i Metohiju!

Zašto ne bismo? Postanimo najveći donatori svoje propasti! Odvojimo od usta za šamare, gaženja, zatiranja, spaljivanja i sramotu! Pomozimo svetu da nas predstavi kao kurve Evropske unije koje stoje pod mostovima i za svoje usluge ne traže pare, već nude.

Ne znam ko može da trpi ovakva poniženja i da za njih traži opravdanje. Iako je napolju sunce i valjalo bi uživati u ovakvim danima, mi smo platili da nam se smrkne. Možda i treba sa nama ovako, jer sve dozvoljavamo.

Odoh sad da nagovorim sve svoje prijatelje da pronađemo one kutije u koje smo ubacivali novac i da povadimo pare iz njih, da nađem svakog prosjaka kom sam davao pare da jede, da reketiram one kojima sam davao novac rekavši im da ne moraju da vraćaju, a sve kako bih i ja priložio nešto za pravu stvar, a ne za trice i kučine koje Evropa ne vidi i ne vrednuje.

Ova donacija bi se mogla progutati ukoliko Albanija donira novac za obnovu naših svetinja, ali što bi davala novac za nešto čijem se rušenju radovala?

Da Vas podsetimo:  U toku je najbolnija faza umiranja od NATO bombi u Srbiji
Milan Ružić
Izvor: iskra.co
PODELI
Prethodni tekstAskaban
Sledeći tekstPrijave za StartIN

2 KOMENTARA

  1. Srbi su postali I zaglupljen narod. Od 1945 srpstvo intezivno propada…A vi urednistvo sto dozvoljavate ulicni recnik u tekstovima I komentarima deo ste iste jednacine – Srbi primitivni.

  2. Hvala ti što si deo naših srca, srpskog srca koji je vekovima kucao ponosno pravedno hrabro. Nas koih boli nepravda učinjena prema svom rodu i koji doživljavamo i tuđu bol svog napaćenog naroda.Prevara izdaja i progon, srpskog vekovnog naroda sa Kosova i Metohije kolevke naše, u kojoj se sada ljuljaju suze naših svetaca za svojim narodom.Koji ćuti pognuto i dvadeset godina se prikriva istina i nevinost i borba opstanka srpskog naroda na svojim vekovnim ognjištima.

    Dvadeset godina tišina od strane Srba,kao da smo želeli da izgubimo svoje Kosovo i Metohiju.a nismo jer kome god kuca srpsko srce to neželi.
    Dokle smo došli i kako mi volimo jedni druge, hoćemo li podeliti mislimo li imaju li oni.
    Na ovo pitanje evo odgovora samo što će radije pomoći nekome drugome,a tvoj narod..
    Koliko sam puta za petnaest godina rekla ako ostanem još ovu zimu ovde i pod ovakvim životom neću izdržati. Pod najgorim uslovima moja deca su porasla. To me sada proganja jer bez obzira na moj mukotrpni rad nisam mogla da im pružim najminimalnije uslove.
    Moja hrabrost me održala pa nekad više gladna, ali Bog mi je dao strpljenje a vera nadu pa sam kad mi je najteže rekoh ajde večeras da pevamo a sutra je novi dan biće bolje.
    Sam bez podrške pomoći boljek sutra. Opstaješ.
    Pa gde je ova moja država koja deli pomoć nepitajući treba li pomoći svome narodu, Nisam od države dobila ništa.Nikad.U jednom datom momentu tame obratih se i komesarijatu i opštini i Vladu Divcu i jednoj humanitarnoj organizaciji u dijaspori, koju sam molila da kada bude skup sakupite po jedan euro biće dovoljno pa malo po malo i kupim 10 ari placa a kuću ću da napravim od blata. Ne niko nije pomogao.
    Sada kada su moja deca završili fakultete, nemaju posla. Kćerka je radila dve godine kao pripravnik bez ijednog dinara kako bi stekla uslov za polaganje pravosudnog ispita.Sin radi na dnevnici.Jer stalno radno mesto je nemoguće naći.
    A da bi podigli kredit i kupili neki stancić ili kućicu, mora se imati stalni posao, a pošto ja nemam nikoga, odlučila sam da tražim pomoć od predsednika Vučića, Dačića čak sam pisala i Dodiku pošto je on često kod našeg predsednika i molila samo da pomognu da se u nekoj državnoj ustanovi zaposli jedno od moje dece. Da rade kako bi podigli kredit da se više ne teramo sa miševima. Ne niko mi nije odgovorio.
    Moj život i odrastanje moje dece i svih onih koji su isto ili slično prošli je ovo teška uvreda od strane naših vođa. Kako to da se niko nije setio da je mene pogodio zemljotres od strane šiptara i sve su srušili.Uništili su moj život i doneli bedu te moja deca bijahu više gladna no sita. Najlepše godine i puno ljubavi uzidala sam u svaki blo svoje kuće da mi deca ne žive u bedi, i takvi ili slični su bez problema srušili i uništili, kojima ste vi široke ruke .Uvredili ste one naše heroje koji su za vreme rata ginuli da sačuvaju svoju zemlju a sada oni koji su živi zive bez posla penzije pomoći a vi dajete nekome a niste podmirili svoje.
    Imamo mi šta da kažemo ali imamo li kome, za ove pare g.Vučiću mnogo bi uradio za mnogo tvog siromašnog naroda.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime