Oči dobrog prijatelja su najbolje ogledalo

0
628

U životu dolazimo do nekih prelomnih godina, kada podvlačimo crtu i osvrćemo se unazad. Šta smo sve uradili a nije trebalo, šta sve nismo ali bi nam umnogome promenilo životni tok? Ova pitanja nam se u tim „kriznim“ godinama nameću, pa često, kada se uveče premoreni od posla ušuškamo u postelju, san nikako neće na oči jer nam đavo ne da mira. I slike raznih događaja, osoba, životnih raskrsnica, samo se smenjuju… Tada se neminovno upoređujemo sa osobama sa kojima smo nekada delili istu sudbinu – sa prijateljima iz škole, društvom iz kraja, rođacima… svejedno je. I to poređenje obično biva sa pojedincima koji su uspeli u životu, po bilo kom merilu.

Nedavno sam gledala odličan i poučan film. “Bredov status” odlično opisuje čoveka koji pati zato što su svi njegovi prijatelji sa koledža uspešniji od njega. Mada i sam ima korektan posao, čini mu se da je isključen iz društva uspešnih jer se ne uklapa u standarde. Čini mu se da ga ismevaju, ogovaraju, ne poštuju, a da, uostalom, ni on sam sebe ne poštuje. Jedna od dimenzija ove priče jeste da se ne radi samo o njegovom subjektivnom utisku. Naprotiv, glavni lik izvesne stvari sagledava sasvim realno – društvo zaista ume da bude krajnje surovo prema onima koji se nisu „snašli“.

Nakon duge decenije, moj susret sa drugaricom koja je otišla u daleku Ameriku, u Čikago, početkom burnih devedesetih godina, na neki način je učinio da se borim sa dilemama koje je u pomenutom filmu imao Ben Stiler, u ulozi glavnog lika. Dakle, potpuna kriza samopouzdanja! Šta li će drugarica misliti o meni, koja sam još uvek na istom mestu na kom me je ostavila pre čitave večnosti, čini se?! Iako se od našeg poslednjeg susreta svakako svašta izdešavalo, ništa se u mom životu krucijalno nije promenilo. Hvatala me panika što ću na njeno pitanje o tome šta ima novo kod mene, jedino moći da kažem: „Ništa!“.
Njen život, u odnosu na moj, izgledao mi je udaljen nekoliko stotina svetlosnih godina, pa sam pomišljala da bi najbolje bilo da izmislim kako sam se iznenada razbolela i da tako izbegnem  svoju sramotu. Međutim, više bi me bilo sramota da izbegnem susret sa dragom prijateljicom još iz detinjstva, samo zato što, eto, ja nisam uspela. Zato sam se prerušila u veselje i ogrnula dostojanstvom i otišla na to famozno druženje. 

Od njenih novosti je najupečatljivije i najlepše bilo – dete. Preslatka devojčica od tri godine koja me je očarala na prvi pogled. I naravno da me njena mama nije pitala: „Šta je novo kod tebe?“. Pa, to je moja prijateljica sa kojim sam bar deceniju i po delila i dobro i zlo. Nije me pitala baš ništa direktno i meni neprijatno. Razgovor je tekao kao da smo se juče rastale i kao da između nas godinama nisu postojale hiljade kilometara razdaljine. Za sve te godine tokom kojih se nismo videle niti smo se čule čestito – uglavnom za rođendane i praznike, kada bismo razmenile tek poneku poruku –  našu prijateljsku nit ništa nije uspelo da pokida. 

Ovaj susret me samo podsetio u koliko okrutnom i neiskrenom svetu živimo, u kome jedni druge, ipak, gledamo kroz materijalnu prizmu i prosto ne možemo da oprostimo neuspeh. Hoćemo uspešne roditelje, uspešnu decu, da nas okružuju ljudi koji vozi dobre automobile i ručaju po skupim restoranima. Priželjkujemo i da nama zavide na uspehu i moći, i na sve legitimne načine se trudimo da do tog statusa i dođemo. A onda, ako ne uspemo, osim što nas preziru drugi, preziremo i sami sebe. Toliko da se najčešće zarozamo jer: „ Šta vredi da ja sad, kao, držim do sebe, kad vidi gde živim, gde radim, šta vozim?“.

Na sreću, postoje i oni iskreni i pravi prijatelji, koji su tu da nas podsete na prava merila koja nas određuju da li smo dobar i vredan čovek. Prijatelji koji su spremni da saslušaju i pomognu, koji su tu da nas podignu kad klonemo i pokažu nam da sreća nije uvek tamo, negde daleko.

Goca Savković

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime