Двадесет разлога за ћирилицу

1
846

cirilica

СРПСКОЈ АКАДЕМИЈИ НАУКА И УМЕТНОСТИ, БЕОГРАД
МАТИЦИ СРПСКОЈ, НОВИ САД

СВЕТОСАВСКИ АПЕЛ
ХИТНО СПРЕЧИТИ ДАЉЕ РАЗБИЈАЊЕ И УНИШТАВАЊЕ СРПСКЕ КУЛТУРЕ И СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ПИСМА

Након саветовања и округлог стола одржаног 25. јануара 2014. године у Београду, показало се да има одговорних снага у српском народу које су постале свесне да је прекомпоновање нације по неким новим мерилима одавно почело и да се наставља несмањеном жестином. Закључено је да је почела да важи и нечувена тачка 6 немачког Бундестага о промени свести и промени историје српског народа, која додатно усложњава ионако тежак положај Србије и српског народа у целини, ма где се он налази. Пружити отпор таковом наметању свести о свеукупној кривици коју треба да прихватимо без поговора, не само да је поставило огроман задатак пред државне институције, које својим нечињењем не само да нису дале одговарајући отпор нападима на српску нацију, језик и културу, већ су неке од њих отворено почеле и да преузимају и спроводе политику супротну интересима свога народа.

Зато је крајње време да се САНУ и Матица српска одрекну спровођења новосадског договора из 1954. године и осмишљеног српско-хрватског језичког заједништва, јер се настављањем такве језичке политике до краја урушавају српске националне институције и највеће вредности нације, као што су језик и писмо. Водеће установе нашег народа морају се одрећи спровођења језичке политике у име некадашњег југословенског заједништва, јер данас таква политика значи чисту кроатизацију српске културе и доводи целокупну нацију на нижи егзистенцијални ниво, погодан за прекомпоновање, доминацију и експлоатацију.

Стога је неопходно:

1. Да Матица српска измени постојећи Правопис српског језика (издање 2010. године) и изостави одредбу о латинском писму као стандардном писму српског језика правдајући то последицом претходног српскохрватског језичког заједништва и прећуткујући да је то наметнуто Новосадским договором 1954. године, а да је латиница сада преузета као званично писмо Републике Хрватске.

2. Да САНУ престане са финансирањем, штампањем и издавањем српскохрватског речника, јер је то језик који више не постоји и који је наметнут уместо српског назива језика управо Новосадским договором. Вратити изворни назив: Речник српског књижевног и народног језика, како је он и започет да се издаје 1893. године.

3. Да се одмах укине Одбор за стандардизацију српског језика, јер је непознат његов начин формирања и рада, као и због спровођења језичке политике супротне Уставу Републике Србије и интересима српског народа. То је више него очигледно када се у њему и даље налазе представници Црногорске академије наука из Подгорице, који су директно одговорни за спровођење политике асимилације и дискриминације над српским народом у Црној Гори, а позвани су да одређују језичку, а тиме и културну политику у Србији. Одбор је такође одобрио и крађу српског језика на територији Републике Србије нарушавајући тиме и интегритет и суверенитет државе, супротно свим међународним лингвистичким правилима.

4. Престати са поделом српског језика на службени, јавни и приватни чиме српска азбука као духовно богатство српског народа на којој је записано све највредније у нашој историји, једно од најсаврешенијих писама на планети, са правилом једно слово један глас, остаје да се чува у гету државних органа, установа и јавних предузећа под присилом, док се званично писмо Латина (како му и само име говори), као званично писмо суседне Републике Хрватске, приказује у пуном животу у такозваној јавној употреби, иако је на територију Србије стигло први пут 1915. године на бајонетима аустро-угарских војника и представља симбол окупације.

5. Израдити потпуно нов Закон о језику и писму, сходно препорукама заштитника грађана од 7.11. 2011. бр. 21306, којима је јасно утврђена дискриминација српског народа: „Закон о службеној употреби језика и писма не обезбеђује све потребне мере за остваривање Уставом утврђене обавезе на службену употребу српског језика и ћириличног писма… јер тим законом нису прописане казнене одредбе за оне органе који не поштују закон“.

6. Да САНУ, Филолошки факултет и Матица српска недвосмислено потврде недељивост српског језика као највеће нематеријалне духовне народне баштине и сходно томе јавно се одреде према крађи и преименовању српског језика, као и према дискриминацији српског народа у Републици Српској, коме је истовремено ткзв. међународна заједница одузела право да свој језик назива српским. Питање српског језика и ћирилице је државно и национално питање прворазредног значаја и нема никавог разлога да се и даље језичка политика добровољно кроатизује. Српска култура никако не може бити подређена циљевима и потребама Загреба и никако се не може доводити у инфериоран положај као својеврсна хрватска поткултура. Напротив, потребно је да се ради историјске истине и дубровачка књижевност заштити као српска и коначно уврсти у српску културну баштину и као таква изучава у школском систему.

Захтевамо: Неопходно је да САНУ и Матица српска почну да предузимају одговарајуће мере заштите српских националних интереса, пре свега српске културе, српског језика и српске азбуке и да као водеће националне установе коначно одбаце некада југословенски, а данас нескривени кроатистички начин свога деловања, упркос истовременом отвореном прогону и ћирилице и српског народа у Хрватској и РСК.

Закључак: Уколико САНУ и Матица српска наставе да спроводе досадашњу језичку и културну политику супротну интересима свога народа, то ће значити да су ове институције недостојне да носе одређење «Српска», да су недостојне свога имена српског народа, његове историје и традиције, као што су и недостојне својих часних оснивача, врлих српских синова, па ћемо бити приморани да покренемо ширу друштвену акцију ради заштите ових институција и њиховом повратку циљевима због којих су и основане – а то је да служе свом српском роду.

У Београду, о Светом Сави 2014. год.
за Управни одбор удружења
Миодраг Којић, потпредседник

_________________________________

Учесници округлог стола „Ћирилице“ о разарању српске културе, одржаног уочи Савиндана, 25.јануара 2014. год. у српској престоници Београду:

1. Добрица Ерић, песник и председник Српског удружења „Ћирилица“ из Београда

2. Проф. Др Мирјана Влајисављевић, Филолошки факултет Универзитета у Бања Луци

3. Миле Медић, књижевник, Београд

4. Др Светозар Радишић, Београд

5. Др Горан Комар, Херцег Нови

6. Др Снежана Антонијевић, Београд

7. Мр Слободан Чуровић, професор српског језика, Подгорица

8. Др Јован Деретић, историчар, Београд

9. Бранимир Нешић, уредник издавачке куће Катена Мунди, Београд

10. Др Божидар Митровић, адвокат, Москва

11. Проф. Др Борислав Пелевић, народни посланик, Београд

12. Љубомир Ћорилић, књижевник и професор српског језика, Лозница

13. Др Александар Ђикић, Пољопривредни факултет Приштина п.и. у К. Митровицу

14. Генерал Милош Ђошан, Београд

15. Др Борис Братина, Филозофски факултет Приштина п.и. у Косовску Митровицу

16. Др Александар Павић, Београд

17. Јања Тодоровић, књижевник и професор српског језика, Београд

18. Др Драган Петровић, Београд

19. Др Раде Рајић, Београд

20. Сава Росић, преводилац, Београд

21. Владислав Ђорђевић, Нови Сад

22. Др Младен Мирић, Београд

23. Слободан Јарчевић, Београд

24. Петар Јаћимовић, Нови Сад

25. Душан Миловановић, историчар уметности, Београд

26. Љубинко Стојановић, новинар, Вуковар

27. Славиша Миљковић, Ниш

28. Мр Драгољуб Антић, Београд

29. Милорад Ђошић, пуковник-пилот у пензији, Београд

30. Мр Јован Стојадиновић, Бор

31. Слободан Добрић, Винча

32. Драгослава Копривица, књижевник, Београд

33. Милета Микарић, академски сликар, Београд

 

sv.-cirilo-i-metodije

Разлози за искључиво писање ћирилицом су многобројни. Основни су: естетски, лингвистички, пуристички, историјски, културни, верски, етички, духовни, национални, правни, политички, психолошки, педагошки, социолошки, војни, издавачки, рачунарски, економски, трговачки и туристички.

1. Естетски. Према општем уверењу, ћирилица је лепше, калиграфскије писмо. Замењивати је мање лепом латиницом знак је помањкања осећаја за лепо.

2. Лингвистички. Хрватска латиница има три диграма, или диграфа, или двословља (dž, lj, nj), као и четири слова са дијакритичким знацима (č, ć, š, ž). У ћирилици таквих слова нема. Ћирилица је, дакле, лепше и функционалније писмо.

3. Пуристички. Писање ћирилицом подсвесно ограничава употребу страних речи (туђица). Писање латиницом подсвесно поспешује употребу страних речи у српски језик. Брига за чистоту српског језика препоручује писање ћирилицом.

4. Историјски. Срби су, рачунајући и наше словенске претке, писали разним писмима: глагољицом, ћирилицом, арабицом и латиницом. Глагољица се давно повукла пред једноставнијом ћирилицом. Арабица је била писмо само говорника српског језика муслиманске вере. Латиница је била све до средине XX века углавном писмо говорника српског језика католичке вере. Од средине XX века, под утицајем југословенског комунизма, она се проширила и на Србе православце.

Упркос овим променама и девијацијама, ћирилица је била и остала суштински једино писмо Срба православаца.

5. Културни. Др Петар Милосављевић у књизи „Српска писма” (2006) опширно пише о писму Лепенског вираи Винчанском писму и тиме уноси збрку. Мада је проучавање тих писама корисно и хвале вредно, њихово сврставање у „српска писма” је хеуристички нетачно. То што се та писма налазе на територији данашње Републике Србије не говори о њиховој генеолошкој повезаности ни са Србима ни са Србијом. Та праисторијска писма припадају културној баштини целе Европе и света, а не само Србије. Још је горе то што аутор у „српска писма” убраја и „влесовицу”, писмо „Велесове књиге”, иако је реч о доказаној кривотворевини.

Насупрот овим oпскурним писмима, ћирилица (старословенска, српскословенска, рускословенска, славjaносeрбска, вуковска) била је и остала непреварљиви део културе српског народа.

6. Верски. Писмо католичких Словена је латиница. Њом се служе католички Словени: Пољаци, Чеси, Словаци, Словенци и Хрвати. Писмо православних Словена је ћирилица. Њом се служе, или би бар требало да се служе, православни Словени: Руси, Белоруси, Украјинци, Бугари, Македонци и Срби. Широка употреба латинице код Срба сведочи о нашем озбиљном национално-верском застрањењу.

7. Етички. Настанак ћирилице је везан за мисионарску делатност св. Солунске Браће, св. Кирила (нареченог Константина Филозофа) и његовог брата св. Методија. И данас је ћирилица искључиво писмо Православне цркве. Искључиво коришћење ћирилице повезује нас – макар и несвесно – са православном етиком.

8. Духовни. Ћирилица је свето писмо православних Словена.Старословенска азбука представља једну врсту вероисповедања („Аз буки вједи…”). Стога је свака употреба ћирилице у основи потврда веровања у духовни значај писaња.

9. Национални. Срби, Хрвати и Бошњаци говоре исти језик,који историјска филологија назива српским. Али ова три народа разликују се у вери. Будући да је основна differentia specifica међу њима религија, то значи да ћирилица, као искључиво писмо православне традиције, треба да буде и искључиво писмо Срба.

10. Прaвни. Познавајући и признавајући културно-историјски и национално-државни значај ћирилице, Устав Републике Србије (Члан 10) напомињe да су у службеној употреби у Републици Србији „српски језик и ћириличко писмо”. Ова уставна одредба је обавезујућа за све.

И међународне институције признају да је ћирилица једино српско писмо. По класификацији UNESCO-а, Вукова ћирилица је српско, а латиница хрватско писмо.

11. Политички. Употреба ћирилице је мера нашег идентитета, интегритета и суверенитета. Широка распрострањеност латинице у Србији сведочи о слабости српске националне свести и српске државе.

12. Психолошки. Коришћење два писма ствара осећај несигурностии шизофрености. Коришћење само ћирилице ствара осећај сигурности и целовитости.

13. Педагошки. Ђаци се у Србији уче двама писмима, што и њима и њиховимучитељима ствара много проблема. Учење два писма представља својеврсну педагошку ентропију – губитак времена и енергије.

Двоазбучност штети младима, јер их чини несигурним писцима. Није реткост да млади бркају ћирилицу и латиницу. И није их због тога кривити. Крив је школски систем који им ствара ту несигурност. Често се могу видети графити, чак и они националистичке садржине, у којима су помешана писма. Све би се то отклонило када би се у школама прешло на искључиво коришћење ћирилице.

14. Социолошки. Коришћење два писма у једном националном корпусу доводи до непотребних гложења. У нормалној држави не би била потребна удружења попут „Ћирилице”, јер би се подразумевало да један народ има једно писмо. У условима једноазбучја не би били потребни чланци, књиге, телевизијске емисије и други облици културног ангажовања у прилог овог или оног писма. Други народи, који су питање писма решили на једини природан начин – на начин једноазбучја, могу своју снагу да употребе на друге културно-језичке делатности. Ми смо, нажалост, у ситуацији када се још бавимо са најелементарнијим питањем – питањем писма. Социјалну кохезију и културни напредак остварило би ћириличко једноазбучје.

15. Војни. Двоазбучје не доприноси идејном јединству ниједног сегмента друштва, па ни војног. Увођење ћириличког једноазбучја допринело би идејном јединству свих сегмената друштва, па и војног.

16. Издавачки. У стању двоазбучја изадавачи стално морају да мисле којим писмом да издају књиге. Они то чине час на ћирилици, час на латиници, што не доприноси јасној издавачкој политици. Двоазбучје негативно делује и на писце који такође стално морају да се двоуме на ком писму да пишу. Увођење ћириличког једноазбучја уклонило би та непотребна колебања.

17. Рачунарски. Особе које се баве рачунарима сада су у ситуацији да се премишљају којим писмом да пишу. Иако је службено писмо ћирилица, у рачунарској пракси доминира латиница. Са увођењем ћириличког једноазбучја била би отклоњена непотребна двоумљења и у том сектору.

18. Економски. Исписивање текстова на два писма, како је данас чест случај, представља губљење времена и енергије. Двоазбучност је неекономична и представља економску ентропију.

19. Трговачки. Вукова ћирилица представља својеврстан српски бренд – нешто што одликује само српски народ. Одражавајући српски идентитет, она има и велики трговачки значај.

20. Туристички. Коришћење ћирилице може странце привући у Србију. Љубав и оданост према ћирилици може бити најбоља туристичка реклама.

Идеја да ће латиница привући туристе потпуно је погрешна. Грци љубоморно чувају своје национално писмо алфавит и због тога немају оскудицу у туристима. То љубоморно чување сопствене културе, па и писма, управо је оно што странце и може привући у Србију.

Закључак

Набројано је двадесет разлога за ћирилицу. Сви они указују на то да је искључиво коришћење ћирилице научно оправдано и друштвено корисно.

srpskikulturniklub

1 KOMENTAR

  1. 21 разлог за ћирилицу је; Све што се објави на латиничном писму улази у фонд хрватске књижевности. Оно што је објављено на ћириличном писму је фонд српске књижевности,

    Наши издавачи који објављују дела на латиници доприносе обогаћивању хрватске књижевности.(да непричам о кршењу Устава РС).

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime