Kada znate da u Srbiji ima dobrich ľudi – čemu takav pesimizam ili autošovinizam, sa pričom da smo najgori narod na svetu, da neko treba da nas pobije ili okupira
Nedavno je u Osnovnom sudu u Ivanjici trebalo da počne suđenje direktoru fabrike „Milan Blagojević – Namenska“ iz Lučana, povodom eksplozije koja se dogodila u fabrici u julu 2017. godine i kada su poginula dva radnika – Milomir Milivojević i njegov kolega Milojko Ignjatović. Ispred zgrade suda okupilo se blizu 1.000 ljudi, koji su došli da izraze podršku Radošu Milovanoviću, direktoru fabrike. To su bili uglavnom radnici te fabrike, kolege Milomira Milivojevića. Oni taj dan nisu išli na posao, došli su da podrže direktora i da vređaju kolegu Milovana Milivojevića, čiji je sin poginuo. Njegov sin je imao 25 godina kada se to dogodilo. Ispred suda su bili i njegova majka i sestra. Naravno, njih dve su posebno teško podnele uvrede koje su im uputili radnici te fabrike. Na slikama, koje su se pojavile u medijima, vide se njih dve kako plaču. Ljudi u Srbiji su bili zgroženi ponašanjem radnika fabrike iz Lučana i njihovog direktora. Odmah su krenule priče kako je to totalni poraz humanosti ili ljudskosti i kako smo mi Srbi najgori narod na svetu, da zaslužujemo da nestanemo kao narod, da ova država ne zaslužuje da postoji, da su ljudi generalno loši, itd.
Skoro istog dana kada se to dogodilo ispred suda u Ivanjici, nacionalno udruženje dece obolele od raka „Nurdor” je završilo svoju humanitarnu akciju „Pruži korak”. Cilj akcije je izgradnja roditeljske kuće za decu i porodice dece obolele od raka u Beogradu. U akciji je učestvovalo na hiljade ljudi, uključile su se brojne firme. Za kratko vreme, prikupljeno je više od 50 miliona dinara. Onda je jedna strana kompanija donirala još 250 000 evra. Inače, humanitarna organizacija „Nurdor“ je izgradila roditeljske kuće u Nišu i Novom Sadu, ljudi koji vode tu organizaciju zaslužni su za gradnju novog hemato-onkološkog odeljenja u Nišu, pružaju pomoć deci i roditeljima dece obolele od raka. Bilo je divno gledati koliko je ljudi pešačilo za tu decu i njihove roditelje, koliko su pokazali saosećanja prema porodicama koje imaju teško bolesnu decu. Među njima ima dece koja su pobedila teške bolesti i sada su zdravi ljudi. Sada su kao jedna porodica i pružaju pomoć jedni drugima. Ostali ljudi to vide i isto tako žele da pomognu.
Postoji dosta pozitivnih primera u Srbiji. Na primer, humanitarna organizacija „Srbi za Srbe”. Kada znate za „Nurdor“ i „Srbe za Srbe“, i za druge pozitivne primere, iz javnog i privatnog života, tj. kada znate da u Srbiji ima dobrih ljudi – čemu takav pesimizam ili autošovinizam, sa pričom da smo najgori narod na svetu, da neko treba da nas pobije ili okupira i slično? Tako mnogi govore posle poraza u fudbalu, a onda, da smo najbolji narod na svetu kada zlato osvoje odbojkaši/ce, košarkaši/ce, vaterpolisti, Đoković…
Dakle, vidimo negativne primere, znamo da postoje loši ljudi. Ali i u Lučanima postoje dobri ljudi, koje je bilo sramota kada su videli šta se dogodilo ispred suda u Ivanjici. Zar nije dobar znak i reakcija javnosti? Tolika osuda radnika koji su bili ispred suda znači da većina u Srbiji zna šta je humanost. Zato, ne sme se generalizovati i odlaziti u krajnost. Srpski narod nije najgori narod na svetu. Nije ni savršen narod. Sve što je loše treba kritikovati, sve što je dobro treba pohvaliti i podržati. Treba biti realan, i ostati pozitivan. Kritika lošeg služi za napredak, a pojava dobrog uliva nadu. Mediji uglavnom ističu ono loše, to se prenosi na društvene mreže, zato mislite svojom glavom!
Po tome se i razlikujemo od ostalih balkanskih naroda pa i sire.
Takvi smo kakvi smo ali nismo najgori. To uglavnom kazu oni koji nisu imali priliku upoznati svet, druge nacije i narode. Inace mi volimo da kritikujemo nismo navikli da hvalimo ko zna zasto je to tako.
Mogu da razumem ove radnike, mozda im je zapreceno gubitkom radnog mesta, mozda iz nekog razloga nisu voleli tog mladica, mozda su sebicni jer je do posla tesko doci, tesko je u takvoj situaciji biti pametan i suditi pravedno.
Srbi smo neslozni i to je nasa tragedija.
Sto se tice humanosti i dobrote tu smo bez obzira sta ko kaze medju najosetljivijim narodom a najvise pomazu oni koji i sami imaju malo.
Mi smo dobrodusan i human narod koliko god izgledalo da nije tako. Ovi sto kritikuju i pljuju po humanitarnim udruzenjima su sebicni ljudi kojima je zao dinar dati za druge. Stipse postoje sirom sveta, ,,lakse je kamili proci kroz iglene usi nego bogatom uci u carstvo nebesko,, rece Isus Hrist pre 2000 godina.