Dve Srbije, jedan manir: Istraga poturica

4
701
Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

Kad je neko tanak sa živcima i lak na obaraču, pucanj u sopstvenu nogu gotovo da se podrazumeva: najbolje o tome govori skorašnji primer uzbune u “opozicionom“ delu javnosti, nastale nakon objavljivanja fotografije na kojoj se u društvu predsednika Aleksandra Vučića nalazi proslavljeni košarkaški trener Dušan Duda Ivković, poznat po besprekornoj životnoj i radnoj biografiji, ali i po oštroj kritici aktuelnog režima.

U trenutku je, međutim, plodni bilans 74 godine života izgubio svaku vrednost zahvaljujući jednoj neočekivanoj fotografiji: “I Duda se prodao!“ Presudu koja se brzopotezno raširila društvenim mrežama nisu pokolebali ni pozivi nešto hladnokrvnijih pojedinaca da se najpre sačeka informacija o okolnostima u kojima je fotografija napravljena i Ivkovićevo objašnjenje o čemu je reč. A reč je, podsetimo, bila o sastanku delegacije Sportskog društva Radnički sa Vučićem, kao počasnim pokroviteljem obeležavanja stogodišnjice postojanja tog kluba.

“Ono što sam u životu uradio i dela koja sam ostvario, govore ko sam i šta sam. Moja savest i dostojanstvo su čisti. Ne želim da odgovaram kojekakvoj boraniji sa društvenih mreža koja me osuđuje“, uzvratio je, izjavom Danasu, čovek koji je, upravo zaslugom Vučićevog režima, “proteran“ iz rodnog Beograda u Atinu da se tamo oprosti od sporta u kome je dospeo do Kuće slavnih.

“Šta je trebalo Ivković da uradi, da pobegne od Vučića“, pita se, u razgovoru za Istinomer, sociolog Jovo Bakić, koji u celoj priči vidi argument za ocenu da je “Aleksandar Vučić samo pokazatelj naše bede“.

Jer, ako je rasvetljavanjem okolnosti u kojima je fotografija napravljena, utihnuo talas tvrdnji o Ivkovićevoj “izdaji“, pitanja koja su se nametnula posle čitave vikend-drame ispletene oko zajedničke fotografije Ivkovića i Vučića, ostala su da nas muče i dalje: da li je srpsko društvo toliko duboko podeljeno da je svaka, pa makar i potpuno protokolarna komunikacija između njegova dva dela postala nedopustiva i neoprostiva? Kakva nam je svima sudbina ako se međusobno gledamo preko nišana, nepoverljivi i spremni za olake ocene, sve držeći prst na obaraču?

I još: ne dovodeći ni najmanje u pitanje Vučićeve zasluge u anatemisanju dobrog dela društva i normalizaciji najgoreg pljuvačkog jezika kakav nije postojao na javnoj sceni, nije li vreme i za pošteno preispitivanje modela ponašanja opozicinog dela javnosti i neprekidne “istrage poturica“ kojoj je i sama sklona?

Koliko prave tolerancije i demokratskog potencijala ima na toj strani i da li je ovde u toku borba u kojoj se, bez obzira na pobednika, gubitnik unapred zna i ime mu je – Srbija?

Dobro, znamo da Srbija ne pati od viška demokratske tradicije, da su institucije i pre naprednjačke ere bile krhke, a medijska scena bogata brojem glasila, ali siromašna kvalitetom.

I nije ovde namera da se plasira po demokratiju pogubna floskula “svi su isti“, jer nisu: sećamo se kojim je sve metodama Vučićeva vlast udarnički doprinosila udaljavanju zemlje od standarda koji krase zemlje razvijene demokratije.

Za zaboravne, samo ukratko: u kreiranju dve paralelne stvarnosti u kojima obitavaju dva (politička) dela srpskog društva, jedna od krucijalnih uloga pripala je medijima. Uz uvođenje stroge kontrole nad sadržajem onih koji su se pokazali kao izrazito podložni uticaju odozgo (a takvom se ispostavila većina) tekao je i paralelni proces “odsecanja“ medija koji na tu vrstu poslušnosti nisu bili spremni.

Recept je poznat još iz devedesetih – pripadnici vlasti odbijaju svaku komunikaciju sa neposlušnim medijima i tako stvaraju sliku o njihovoj navodnoj jednostranosti i neprofesionalnosti. A to je, onda, idealna podloga za lepljenje raznih “izdajničkih“ i plaćeničkih“ etiketa i rušenje kredibiliteta i potencijalnog uticaja medija koji pokušavaju da zadrže profesionalizam i odupru se nastojanjima da se pretvore u puka sredstva propagande.

Nakon ukidanja bilo kakvog oblika medijske debate vlasti i opozicije, i paralelno sa satanizacijom svakoga ko se usudi da kritički govori o načinu naprednjačke vladavine i rezultatima do kojih je ona dovela, ostvaren je novi kvalitativni pomak u stavljanju nenaprednjačkog dela Srbije u poziciju stranog tela u državi: brutalnom opstrukcijom parlamenta, opozicionim poslanicima gotovo da je ukinuto čak i pravo da rade ono zbog čega postoje – da govore u parlamentu.

Nije, naravno, lako u takvim okolnostima biti smiren, tolerantan i politički dalekovid. Ali, teško da je to baš opravdanje za olako “pucanje“ po ljudima ili, recimo, po “našim“ medijima koji su objavili intervju sa onim koga ne volimo, kao što se, recimo, desilo Danasu nakon nedavnog intervjua sa Amfilohijem Radovićem.

A reč je, zapravo, samo o skorijem i drastičnijem napadu u nizu napada delova opozicione javnosti na medije koji, radeći svoj posao, ustupe prostor nekome ko nije po volji tom delu javnosti – što govori o potpunom odsustvu svesti о suštini novinarske profesije. Ono malo znanja o značaju medijskog pluralizma se, izgleda, nepovratno izgubilo, ustupivši mesto želji da, jednog dana, kad “mi“ osvojimo vlast, sada kontrolisani mediji ne promene sadašnji propagandno-pogromaški način rada, nego – gospodara.

“Reagujemo na prvu loptu i ne želimo da se upoznamo sa činjenicama, što govori više o nama nego o Aleksandru Vučiću“, kaže Jovo Bakić u razgovoru o životu u podeljenom društvu i posledicama nedostatka komunikacije između dva “univerzuma“.

Ali, ima on tu nešto drugo da doda: “Mi jesmo mnogo podeljeno društvo, najpodeljenije u Evropi. Podeljeni smo na bogate i siromašne, nema društva sa većom socijalnom nejednakošću od naše. Tamo gde izbacuju ljude na ulicu zbog duga od nekoliko hiljada dinara, politička podela je nevažna. Ljudi koji su isterani iz kuća, ona siromašna polovina koja raspolaže sa manje od 212 evra – oni ne lajkuju i ne komentarišu po društvenim mrežama. A ovi koji komentarišu, a nisu u stanju da se obaveste o čemu se radi, teško im je da kliknu i pročitaju vest – oni pokazuju koliko su udaljeni od suštinske podele društva. I to je naš problem, a ne Vučić. Vučić je samo pokazatelj našeg dubinskog problema“.

A taj dubinski problem Bakić opisuje primerom “baka Anđe koju izbace iz kuće zbog duga od 27.000 dinara, a komšije ne naprave živi zid da je zaštite“. I time, dodaje, asistiraju ovoj državi da radi šta hoće.

U rafalnoj verbalnoj paljbi iniciranoj neproverenim informacijama i površnim zaključcima, ne samo da se ništa od tog stvarnog najvažnijeg problema ne vidi, već se stvaraju idealni uslovi za nastavak lova u mutnom koje nas svakodnevno podseća da dno ne postoji. I da je moguće svakodnevno tonuti sve dublje.

Najlakše je, naime, manipulisati neobaveštenim ljudima. A kako o stanju u društvu obavestiti onu većinu osuđenu na puko preživljavanje, koja ili ne koristi internet, ili ga bar ne koristi u svrhu ozbiljnog informisanja?

Ne pomaže tu, kako Bakić kaže “takozvana intelektualna javnost koja je, bilo da pripada nacionalnom delu, bilo delu koji je kritičan prema nacionalizmu, sklona da potpuno nekritički blati ljude bez ikakve provere“.

Iako joj to nije cilj, takvim olakim lepljenjem etiketa i provlačenjem ljudi kroz blato, ta “intelektualna javnost“ bitno doprinosi stanju na kome je već ozbiljno poradila vlast: da živimo u društvu u kome je poljuljan kredibilitet gotovo svakog ko je spreman da javno iznese kritičko mišljenje.

U nedostatku političke debate u medijima i parlamentu, i u situaciji nepostojanja normalne političke scene, u kojoj bi se ljudi okupljali na osnovu stavova o važnim društvenim i političkim pitanjima, dobili smo stanje u kome ne važe uobičajena pravila: politička Srbija je veštački podeljena na one koji su za i one koji su protiv Aleksandra Vučića.

Zahvaljujući čvrstom lepku vlasti, Vučićeva strana deluje kompaktno, iako na njoj ima i prozapadnjaka i rusofila, i zastupnika raznih drugih formalno nespojivih stavova.

A na drugoj strani opšti haos: ogromno nezadovoljstvo, teške frustracije i različita politička opredeljenja uzrok su neprekidnih sukoba i rastućeg međusobnog nepoverenja. Istovremeno, potreba političkih aktera da se, zbog jasnog višeg interesa, uprkos zavađenosti, neprekidno zaklinju u spremnost da ostvare partnerstvo u borbi za demokratiju, ukazuje na neiskrenost -čime se njihov ionako slabašan kredibilitet dodatno ugrožava.

U opozicionom delu javnosti, pri tom, Bakić uočava dve krajnosti – one koji ne veruju ni u šta, cinični su prema svemu i svakome, i one koji su spremni da slede svakoga ko efektno progovori protiv Vučića. A nije da baš nismo dobili brojne istorijske lekcije o tome kakvih sve bajnih likova ima među onima koji umeju da privuku mase.

I kad se sve sabere, šta imamo: “naelektrisano“, ali zato slabo informisano društvo, idealno za manipulisanje i dodatno sluđivanje.

Jer, cilj ove vlasti, kaže Bakić, upravo je to – da se društvo fragmentira, da se svi oponenti maksimalno kompromituju, kako bi se pokazalo da je Vučić, uprkos svim manama, najmanje loše rešenje, “jer su svi još grđi“.

Trenutak koji se približava – onaj u kome će biti donesena teška i rizična konačna odluka o Kosovu, ili onaj u kome će, jednako rizično, biti jasno da ne postoji namera da se ispuni očekivanje o postizanju sporazuma sa Prištinom, već je ceo dosadašnji proces bio kupovina vremena u cilju učvršćivanja lične vlasti – taj cilj čini još značajnijim.

A ako je već pala na svim dosadašnjim ispitima, kakve su šanse opozicione javnosti na velikom testu koji se približava? Vredi li se nadati velikom buđenju u susretu sa velikom opasnošću?

Olivera Ilić

istinomer.rs

4 KOMENTARA

    • Uzelac,to uputi tvojim komunistima.Eto dokle smo došli,od 1945 do ovoga časa,niko drugi nije bio na vlasti osim komunista,pa sad njihova deca i unuci,dokle je došao Srpski narod i država,vidi se dokle će doći,i to se vidi,niko drugi nije bio na vlasti i upravljao državom osim njih,ne znam kome drugom bi to trebao da uputiš osim njima.

      • “…vidi se dokle ce doci…”, pa ja to Srbi i kazem; ono: “Srbi pod jednom sljivom”, a ovih nema, te cemu i sljiva; pobjegla i ona od Srbinih komunista.

  1. Postoji samo jedna podela u Srbiji,MI SRBI I ONI KOMUNISTI I TAČKA,ne zamagljujte.Na vlasti u Srbiji su od 1945 titovi crveni teroristi,koji su počeli 1990 da ubacuju u vlast svoju decu pa unuke danas,drugih nije bilo,niti ih danas ima na vidiku,jer su teroristi uvek bili teroristi,a način vladanja tteroristički,uz jedini način a to su, LAŽ I HAOS.Kakva bre tolerancija sa teroristima,kakvo bre zavlačenje naroda sa pričom o toleranciji,zar sa onima koji su pobili više Srba,nego svi ostali okupatori zajedno.Kako rekoše dedovi ovih danas na vlastzi,MI VLAST NEĆEMO DATI PA DA TEČE KRV POTOCIMA,PUŠKOM SMO JE DOBILI,PUŠKOM JE BRANIMO,naravno,nikada neće priznati,da su ih doveli staljinovi tenkovi,oni su se uvek služili lažima.Na vlasti u Srbiji su u svim porama,SAMO KOMUNISTI,i niko drugi,upravo zbog toga,MORA SE SVAKI SRBIN DISTANCIRATI OD OVIH MRZITELJA SVESRPSKOG ŠTO POSTOJI,kome nije jasno,on je slep.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime