Dvoje nevoljnika 14 godina bez struje i vode u zgradurini sa zmijama, slepim miševima i pacovima

0
217
Foto: printscreen

Ogromna devastirana zgradurina sa stotine takođe runiranih soba i sa hodnicima punim građevinskog otpada, kao u horor filomovima, a u jednoj od tih ledenih soba na krevetu leži Mira Simonović (74) iz Đakovice sa kilom na stomaku, velikom kao dve fudbalske lopte. Pored nje stoji njen sapatnik u nevolji Boro Marjanović iz Prizrena (56).

Mesto – nekadašnji Internat Poljoprivrede škole, grad Leskovac. Dvoje raseljenih lica sa Kosova jedini su stanari ove zgrade bez prozora i vrata. Spojila ih je nevolja kada su ostali sami i kada je ovaj zbirni kolektivni izbeglički centar ispražnjem. Sticajem više okolnosti sada su jedini stanari zgrade strave i užasa, koja ništa bolje nije izgledala i pre 10 godina.

Pitanje kako žive je suvišno jer slika sobe – užasavajuća.

Foto: printscreen

„Mi smo ovde 14 godina bez struje i 4 godine bez vode. Mi smo se zbog toga razboleli i fizički i psički. Jedemo suvu hranu, hleb i salamu, nekada sir, pune četiri godine živimo na tome, takoreći na suvoj korici hleba“, priča Bora koji nas je dočekao na ulazu.

On je u ovaj kolektivni centar stigao iz sela Lokvica kod Prizrena 2004. godine, ona dve godine kasnije iz Đakovice. Dugo su posle pražnjenja Internata živeli u odvojenim sobama, na istom ulazu, ali na različitim spratovima.

„Muka nas je naterala da sada živimo u istoj sobi. Ona se teško razbolela, iz kreveta ni danas ne može. Svaki čas bi me zvala da joj pružim čašu vode i koricu hleba. Pa kada se pojavio i problem grejanja, odnosno, naša želja da ne grejemo na dva mesta, odlučili smo da ja pređem kod nje“, objašnjava Boro.

U sobi punoj vlage dva kreveta s poderanim posteljinama, razbacana odeća, na nečemu što liči na komodu sveća i ikona, Mirina, pored kesa iz koje vire korice hleba, iznad kesa puna lekova, plastične flaše s vodom za piće koje Boro donosi sa česama po gradu, u jednom uglu šporet na drva bez ćunaka, a memla para nozdrve.

Da Vas podsetimo:  Niški paraolimpijac Nemanja Tadić i njegov drug Strahinja Stanković počeli sa proizvodnjom industrijske konoplje
Foto: printscreen

„Zimus sam ložio šest meseci dan i noć jer iako soba nije velika teško se zagreva, ložio sam najviše zbog Mire. Sada nemamo više ni jedno jedino drvo, šta će nam ćunci“, kaže Boro rezignirano.

On prima 8 hiljada dodatka, ona penziju od 22.000 dinara i na primanja se ne žale, samo traže smeštaj dostojan čoveka u 21.veku. Priznaju da im je dva puta nuđen smeštaj u seoskom domaćinstvu, ali da nisu mogli da prihvate jer nisu sposobni da rade, budući da se i Boro u međuvremnu razboleo.

Foto: printscreen

„Nudili su mi da odem i u Dom za stare, ali ja tamo neću ni za živu glavu, pa ako treba i dalje ću ovde da skapavam“, veli Mira, koja sve vreme priča nepovezano.

Ipak ispevamo da shvatimo da je ova nekada lepa žena imala tešku sudbinu. Rođena je u Leskovcu, ali je svoju mladost provela na Kosovu. Radila je kao daktilograf u Opštinskom sudu i brinula o majci. Imala je mali stan, pa je kupila zemljište da napravi kuću, no rat je sve odneo, sve joj je, kao i Bori, ostalo tamo daleko.

Foto: printscreen

„Pisala sam ja o svom stanju i predsedniku države Srbije. Dolazili ovde da tražimo zajedno rešenje, ali onda je udarila ova korona“, priča Mira, sve vreme držeći obema rukama pokrivenu kilu na stomaku, koja se ljulja sa svakim njenim pokretom.

Da muka bude još veća, ovo dvoje mučenika često „posećuje“ policija jer Boru prijavljuju za, kaže navodnu, krađu drva, ali još strašnije je to što su tuženi za ilegalno zauzeće imovine Internata, koje je, zapravo, vlasništvo obližnje Poljoprivredne škole.

Foto: printscreen

„Kažu kao nismo prijavljeni i kažu da smo ilegalno jer je kolektivni centar odavno zatvoren“, objašnjava Boro.

Da Vas podsetimo:  Poslali su ga na Košare sa kojih se nikada nije vratio

I istina je, taj centar zatvoren je pre desetak godina.

Ne znaju kako će izaći iz tog sudskog postupka, ali Boro kaže da će spavati po leskovačkim ulicama ako spor izgube i ako ih država Srbija u međuvremenu ne sagleda i ne obezbedi im pristojan prostor sa koga bi im bili dostpni bolnica i dom zdravlja, jer su to njihove druge kuće.

Milica Ivanović
Izvor: Jug Media

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime