Normalno je da kada se dva poznanika ponovo čuju nakon dužeg vremena, prvo pitanje posle pozdrava je o tome kako je zdravlje i kako je porodica. Kada sam čuo glas čoveka koji me sinoć nazvao, a sa kojim se nisam video više od godinu dana, iznenadilo me da nije rekao ni „zdravo“ ni pitao o zdravlju, nego reče:
„Da li si gledao Vuka Draškovića u emisiji Dragana Vučićevića na Pinku 23.marta…? Da li si video kolika je k…. ta pi..a od čoveka? Da li je on ‘prirodno’ neuobičajeno dvopolan ili se podvrgao operaciji promene pola, pa je umesto velikog Vuka postao mala Nataša? Čak ni vučica Nataša Kandić nije…“.
„Čekaj, čekaj… stani bre, ništa te ne razumem. Kako si? Kako su tvoji? Šta ima novo…“
„Ma Nikola, nemoj da me zajebavaš. Koga još briga kako su ljudi u ovoj blesavoj zemlji? I šta mene briga kako si ti i šta tebe briga kako sam ja, kada smo svi svedoci medijskog idiotizma i izvlačenja svakakvih đubradi i trubača koji će po narudžbi da trube nešto što je drugima potrebno, a ne ono što je istina i potrebno poštenom i gladnom srpskom narodu. Narodu koji nema hleba, a i tako gladni mnogi od njih bi se odrekli i poslednjeg zalogaja koji mu je neko pružio, samo zarad istine i poštovanja ubijenog srpskog deteta, silovane ćerke, žene…“.
„Aman, zaman, stani… moram da prekinem… Zvaću te za nekoliko minuta…“.
Spustio sam slušalicu i upitao se šta se desilo čoveku koga godinama poznajem kao smirenog i razumnog? Kakve veze ima Vuk Drašković sa toliko nekontrolisanom erupcijom njegovih psovki i nepovezanih reči koje je izgovorio? Pogledao sam na sat i u verovanju da mu je potrebno bar desetak minuta da se smiri, rešio sam da ga nazovem tek za 15 minuta. U roku od prvih 10 minuta, sa istog broja sa koga se javio, došlo je još šest njegovih poziva, na koje nisam odgovarao. Onda sam ga nazvao.
„Slušaj…“, počeo sam da govorim a on me je prekinu novom psovkom:
„Ma nosi se bre Nikola u p…. m…… Zvao sam te jer sam uvek verovao u tebe i znao da se boriš za njega i da poštuješ svoj narod i istinu o njemu, a ti mi prekidaš vezu… Hteo sam da ti kažem…“
Pričali smo oko pola sata, dok se nije smirio i prepričao mi sve šta je Vuk Drašković rekao tokom te emisije. Dok je on postajao smireniji ja sam postajao sve uznemirniji i osećao mučninu i gadost koja je postajala sve veća… Razgovor smo završili mojim pitanjem, zašto mi ovo javlja tek posle četiri dana i njegovim odgovorom:
„Voditelj emisije Vučićević, koji je i odgovorni urednik dnevnog lista „Informer“, rekao je da će njihov razgovor i odgovore na pitanja na koja Drašković nije odgovorio, nastaviti na stranicama Informera. Čekao sam danima da ih pročitam na tim stranicama, ali ništa…“.
Pogledao sam emisiju i naručio da se uradi transkript iste, jer osećam obavezu da prenesem samo neke delove u njoj rečenog. Vaše stavove i zaključke da li je u emisiji govorio Vuk Drašković ili Nataša Kandić-druga, možete napisati u komentarima ispod teksta…
Dragan Vučićević: …Evo, sad smo imali hapšenje zbog, zbog zločina u Srebrenici. Specijalno tužilaštvo za ratne zločine najavljuje nove istrage, nova hapšenja. Imali smo nedavno Štrpce…. Vi ste komentarišući sve to, negde rekli da mi, u jednom intervjuu, da pred bolom, ako dobro citiram, pred bolom majka, majki Srebrenice, Srbija im duguje jedan krik i poklonjenje. Zašto to baš sada govorite? Zašto je to važno sada reći?
Vuk Drašković: Pa, ja sam to govorio unazad 15 godina, od Srebrenice, pa u svakoj prilici sam to ponavljao. Daleko smo mi od one katarze, recimo, koju su doživeli Nemci. Aaaa, posle ujedinjenja Nemačke, pod prozorima novog Parlamenta, otvoren je, odnosno sagrađen holokaust, memorijal holokausta, tako da svaki nemački poslanik, kad pogleda kroz prozor, suoči se sa strašnim zločinom, koji je nekada počinio njegov narod, u ime njegovo. E sad, zamislite da pod prozorom našeg Parlamenta, neko predloži da bude memorijal Srebrenice, da pod prozorom hrvatskog Sabora bude memorijal Jasenovca, da pod prozorom bosanskog Parlamenta bude memorijal Jame, recimo, stašnog stratišta Srba u Drugom svetskom ratu. Mi, naprosto, misaono nismo spremni na ovako razmišljanje, a u Nemačkoj je to postalo normalno.
Dragan J. Vučićević: Izvinite, nije li malo, reći će neko, i meni se možda čini, da je malo neprilično porediti Holokaust i zločine Srba, da tako kažem? Ono, ono što su neki činili u ime Srba i Srbije, u ovom sad ratu… to ipak ne može da se poredi….
Vuk Drašković: Jedan čovek je čovečanstvo. Ima u jednom divnom tekstu, kaže Dostojevski: „Kad bi sreća sveta trebala da zavisi na patnji, na nevinoj žrtvi, na muci jednog starca, ne čak ni deteta, taj svet bi bio na prokletim temeljima“. Nemojmo meriti čiji je zločin brojniji, pa onda govoriti naš je zločin manji, prema tome mi ne dugujemo ništa, a ne dugujemo ni ljudsko saosećanje, ni kajanje. To vodi u stranputicu. To vodi u stranputicu. Ja mislim da moramo biti hrišćani. Moramo, kako je Hristos rekao, prvo vaditi balvan iz sopstvenog oka, pa onda pokazivati na balvan, ili na trun u oku komšije ili suseda. Patrijah Pavle, je bio zgranut mnogim zločinima koji su počinjeni srpskom rukom, uključujući, recimo, i zločin kada sveštenik, kaluđer srpski blagosilja one razbojnike, neljude, koji streljaju one, onih petoro, šestoro muslimanskih dečaka. Blagosilja ih srpski sveštenik. Patrijarh Pavle je zavapio: „Budimo ljudi, iako smo Srbi“. I onda je ovde u medijima izvrgnut ruglu, a hteo je čovek da kaže prvo moramo biti ljudi, pa tek onda Srbi.
Biti čovek u svakoj prilici, pa onda pripadnik nekog plemena, neke partije, neke nacije. I zbog tih reči, i zbog njegove osude našeg zla, jer on je kao patrijarh zaista, nekako najbliže sledio onaj put, koji se zove Isusov put. On se zamerio ratnom štabu Srpske pravoslavne crkve. Nikad mu nisu oprostili takav ljudski odnos prema zlu. I hteli su ga živog, setite se svih onih inicijativa, da ga smene.
Dragan J. Vučićević: Samo da se vratimo na ovaj balvan koji ste pomenuli. Ako se neko navadio, sad biću malo možda banalan, ako se neko navadio balvana iz svojih očiju, to smo se mi Srbi navadili, u poslednjih…
Vuk Drašković: Na primer?
Dragan J. Vučićević: Pa, na primer, kompletni državni, politički, vojni vrh smo isporučili, skoro kompletan, Haškom tribunalu, što drugi nisu ni blizu…
Vuk Drašković: Treba li, jesmo li ih trebali odlikovati, ili plakati za njima, za najveću nesreću i poniženje, i poraz koji su pripremili, pre svega Srbiji i srpskom narodu? Ubistvom Jugoslavije, i zločinima koji su pratili smrt te velike države, postradali smo svi. U tom strašnom, suludom, pijanom ratu, paljenja sopstvene kuće, poraženi smo svi. Ali, niko toliko nije poražen kao Srbi i kao Srbija. Imali smo jednu veliku državu, koja je…
Dragan J. Vučićević: Samo da se vratimo, izvinite, doći ćemo na to, samo…. Dakle, slažem se, slažem se negde sa Vama da smo svi poraženi, da prosto taj rat je bio, evo sad vidimo na kraju, 15 godina posle, neporeban, je l’ tako, ili 25 godina posle…
Vuk Drašković: Pa, po mnogima bio je jako potreban, a po nekima ga treba ponoviti…
Dragan J. Vučićević: Da, ali čekajte, ali hoću da kažem nismo valjde samo mi Srbi pravili zločine? Ne kažem da treba meriti, ne kažem da treba izbegavati, poricati, ali po haškoj pravdi, po svetskoj pravdi, ispada da smo samo mi pravili zločine. U Hagu nije osuđen skoro niko od Hrvata i muslimana, ili Albanaca….
Vuk Drašković: Nije, nije, osuđeni su… Da nije bilo toga Haškoga tribunala, bar što se tiče optužnica podignutih protiv Srba, ja ne znam, s obzirom sada da oživljavaju ’90e godine, i da ljudi koji su, recimo, ’90ih godina žestoko pisali javno protiv politike Slobodana Miloševića, sada pišu knjige, slavopojke, ode Slobodanu Miloševiću. Sa ove distance, kažu, posmatrano, bio je veliki državnik. A, ja želim…
Dragan J. Vučićević: Na koga misite? Na Slobodana Antonića?
Vuk Drašković: Ma, ja imena ne pominjem, nije bitno… I nije on jedini. Nije on jedini. Ja hoću da kažem, imali smo jednu veliku državu Jugoslaviju. Ta velika država je, pre svega, stvorena iz ogromne žrtve, strašne žrtve Srbije, u Velikom ratu, pre 100 godina. Srbi su je svojim životima najviše platili, i kad su je obnavljali ’45. godine. Svaka iole razumna vlast u Beogradu, kada se Jugoslavija zatresla, posle pada Berlinskog zida, učinila bi sve, ali bukvalno sve, da spreči raspad kuće, koji je cementirala najviše upravo Srbija i Srbi svojom krvlju. Jugoslavija se, bez odlučujuće uloge u njenom režimu ubijanja u Beogradu, ne bi mogla razbiti. I, sad, umesto te države, imamo…
Dragan J. Vučićević: Čekajte, moram, izvinite, nije mi to, Vi tvrdite da je Srbija kriva za raspad Jugoslavije?
Vuk Drašković: Najviše.
Dragan J. Vučićević: Pa, kako? Pa, zar mi nismo sve vreme bili… Ja sam bio tad mali, ali kako kažu…
Vuk Drašković: To ja sve i govorim zbog vas koji ste bili mali, koji ste tada bili mali, pa ne pamtite….
Dragan J. Vučićević: Pa, čekajte, zar nisu Hrvati hteli da izađu iz Srbije, zar nisu Bošnjaci…? Odnosno, tad se govorilo muslimani, hteli… da izađu iz Jugoslavije? Slovenci su nam skidali vojnike u gaće, i slali ih u stočnim vagonima u Beograd. Pa ne treba da sam to video, nema….
Vuk Drašković: E, pa učiš istoriju koja je goli falsifikat. Nikada nemoj da počinješ od posledice, nego kreni malo od početka. Ovde učimo ovakvu istoriju, da je, i to deca koja nisu bila ni rođena ’90ih, ili ne pamte šta se ’90ih događalo, misle da je bilo ovako, kako ih uče sad naše televizije, naši mediji, naše knjige, profesori, političari, ministri, vladike…
A, evo kako ih uče, da je antisrpski i satanski Zapad krenuo u rušenje Jugoslavije, da bi rušio Srbe i Srbiju, i da je angažovao srpske neprijatelje, Slovence, Hrvate, muslimane u Bosni, Albance na Kosovu, da rasturaju srpski narod, koji se našao na udaru satanskog Zapada, a onda je goloruki srpski narod branio svoja ognjišta, i postao žrtva velikih zločina. Ne, ništa od ovog…
Dragan J. Vučićević: Dobro, ne znam da li ih tako uče, ali je istina, i pamtimo to i Vi, i ja… da su Slovenci, ima, gledali smo na snimku 2006., pa to nikada nije istraženo, da su Slovenci, teritorijalci njihovi, streljali vojnike JNA, među kojima nisu bili samo Srbi. Je l’ tako?
Vuk Drašković: Ja sam strepeo da Jugoslavija može da bude ubijena, kada je Slobodan Milošević u trenutku kada ga Srpska crkva, većina vladika, većina akademika, većina pisaca i tri četvrtine naroda u Srbiji, najmanje, bogotvore kao novog cara Dušana, kao Karađorđa, i tako dalje, uveo Sloveniji ’88. godine sankcije, zato što su Slovenci se rugali Titovoj štafeti u Ljubljani. A reći ću Vam nešto, kad je stvarana Kraljevina Jugoslavija 1918. godine ondašnja mudra, srpska nacionalna elita, zaključila je da država mora da počiva na dva noseća stuba, jedan je Beograd, drugi je Ljubljana, uz ocenu da Slovenija nikako ne može biti zapadna kapija Jugoslavije, nego zapadna brana, eventualno hrvatskoj secesiji.
Ono što ne uče naša, što ne uči naša omladina, koja ne pamti to vreme, jeste da je taj antisrpski Zapad nudio nekoliko varijanti, koje su prihvatali i Slovenci, i Hrvati, kasnije i Bošnjaci, ne bi li se spasila Jugoslavija, ili ono što se može spasiti od Jugoslavije. Biću kratak. Prva ponuda je bila asimetrična federacija, Bosna, Crna Gora, Makedonija, Srbija, čvrsta federalna veza, a u nešto loabavijoj konfederalnoj vezi sa Hrvatskom i Slovenijom. Iz Beograda odgovaraju ne.
Dragan J. Vučićević: Pa, dobro, ali mudri ljudi kažu da je to bila samo finta, recimo akademik…
Vuk Drašković: To kažu, to kažu oni koji su kazali ne, da bi danas spasavali sebe od sramote i od odgovornosti, pa kažu bila finta. Oni su kazali ne finti. To, ne obraćam pažnju na to. Sledeća, sve sledeće ponude bile su gore od goreg. Sledeća ponuda je bila konfederacija. I to je trebalo prihvatiti. Mi smo kazali ne. Sledeća ponuda je bila savez suverenih država, ali unija, jedinstveno tržište, i tako dalje. Iz Beograda je rečeno ne. Počinje rat. I u tim ratnim uslovima, šta nama nudi satanski, antisrpski Zapad?
Nedavno je Milorad Dodik rekao, kada bi mu sada neko ponudio da piše dokument, kojim će biti zaštićeni maksimalno Srbi u Bosni i Hercegovini, on ništa bolje ne bi mogao da napiše od Dejtonskog sporazuma. Dejtonski sporazum pisali su Amerikanci, ti praiskonski neprijatelji Srbije…
Nastaviće se…
Ovo sto je u prvom delu samo je sitnica u odnosu na sve sto je Draskovic direktno, bezobrazno, neodgovorno i neljdski izgovorio i ignorisao srpske zrtve i zlocine od drugih pocinjene nad Srbima.
Gledala sam emisiju, uzas.Nisam mogla da verujem svojim usima sta je sve ovaj „velikosrbin“ osamdesetih i devedesetih izgovorio. Da neko moze dobro sebe da unovci on je zivi primer. Njemu i Dani nista nije sveto pa tako cak ni jedna jedina srpska zrtva. Postao je gori i od Kandicke,Biserko i svih onih koji dok govore lazu i to da netrepnu ali takve lazi nalagodavci debelo placaju a Vuk se uhvatio bas u to kolo.
Vuk dlaku menja ali cud nikada. Gledao sam emisiju i zgrazavao se da covek, koji je dizao tri prsta i kad nije trebalo moze da govori ovakve svinjarije i da porice da je Naser Oric vrsio zlocine nad Srbima. Mislim i da je sve to izrezirano. Voditelj je izgledao kao covek sa moralom ali posle emisije nismo procitali u njegovim novinama ni jednu reca vise, a obecao je gledaocima da ce traziti konkretne odgovore od Draskovica koji je izbegavao da odgovori na pitanja o ubistvima i zlocinima nad srbima.