Znate onu idiličnu sliku gde devojka sedi na poljani otkidajući latice bele rade: „Voli me! Ne voli me. Voli me! Ne voli me.“ Izgleda da je kamera uhvatila Vučića upravo kada je u ruci držao laticu „voli me!“, pa nam je ushićeno saopštio da Rama, istina, neće doći, ali da mu je „poslao divan poklon!“.
Kako Edi Rama otvoreno zagovara stvaranje Velike Albanije, ostaje samo da nagađamo, ne šta je taj poklon, nego šta je Vučiću.
Ako pođemo od iskazanog ushićenja i pretpostavimo da iza toga Vučić namerava i da realizuje prijateljstvo sa Ramom, kao državni projekat Srbije, onda bi bilo zanimljivo videti koji bi to potezi bili.
Da bi se u celini ostvarila „normalizacija“ odnosa sa tzv. Prištinom, potrebno je zaključiti pravno obavezujući ugovor.
Po svojoj sadržini bi to bila kompilacija Brisel 1 i 2, uz neke razrade. Nedostatak Brisela 1-2 je u tome što je on protivustavan, odnosno naš Ustavni sud ih je, da vas podsetim, proglasio za akta koja nisu pravni dokumenti. To je naravno besmisleno i oni nesumnjivo kao pravni akti proizvode dejstvo u međunarodnim odnosima Srbije, ali je takav stav Ustvnog suda ujedno poguban i za Vučića. Ako to nisu pravni odkumenti, onda su sva postupanja svih državnih organa sa pozivom na Brisel 1 i 2 protivustavna i predstavljaju ozbiljna krivična dela.
Dakle, to mora da se sve lepo ozakoni. Međutim, prethodni korak tom „ozakonjenju“ bi morala da bude izmena rezolucije 1244 SB UN. Ne mogu Srbija i tzv. Kosovo da se nešto dogovore dok je na snazi Rezolucija 1244.
Odatle opet sledi da bi u kraćem vremenskom periodu mogli da čujemo da „Srbija planira diplomatsku ofanzivu u UN, kako bi osavremenila rezoluciju 1244“ (ili neku sličnu formulaciju), a legije dušebrižnika bi uskoro morale da počnu da nam objašnjavaju kako nam života nema dok ne „modernizujemo“ 1244.
Nemajući tako istančan aparat kakva je bela rada, ja na čistu intuiciju pretpostavljam da će Vučić, osokoljen poklonom Rame, uskoro napasti kotu 1244. Ne žaleći žrtve.
Druga zanimljiva priča odnosi se na nemački plan iznet krajem maja o stvaranju neke kvazi-državne formacije od tzv. Zapadnog Balkana. Oni to misle sasvim, sasvim ozbiljno.
Naime, rasturanjem Jugoslavije, Nemačka je dobila preko Hrvatske izlaz na Sredozemno more, ali sada dalje neminovne dezintegracije hoće nekako da zaustavi. U suprotnom bi Muslimani/Bošnjaci, ostali bez uticaja, izolovani na jednom delu teritorije napuštene i od Srba i od Hrvata, a pored toga ukrupnjena Srbija bi bila problem koji se ne može pacifikovati konceptom Velike Albanije.
Pre ili kasnije, Srbija bi u tom odmeravanju snaga izašla kao pobednik, ali ono što je za Nemce najgore, uticaj Rusije bi u tom scenariju bio nezaustavljiv.
I obrnuto, pravljenje neke kvazi-države u kojoj bi se unutar tih granica Srbi mrcvarili sa svim Bošnjacima i svim Albancima, najbolje obezbeđuje dugotrajno smanjivanje ruskog uticaja.
Nama će se naravno sve objašnjavati time da sav normalan svet razmišlja o saradnji, a samo ludaci i nikakvi ljudi o podelama. Ko ne veruje nek ubere jednu belu radu i nek sam vidi šta će mu cvet reći.
Imam kontra-predlog. Nek oni prestanu da utiču na nas i obećavam im da nećemo tražiti bilo kakvu posebnu saradnju sa Rusijom.
Nema toga kod Nemaca. Latice njihovog cveta su „Moraš da me voliš! Moraš da me voliš! Moraš da me voliš!“. A sasvim je liberalno da prestaneš kod koje god latice hoćeš.
Treća tema je, kako izgleda naša kolonizacija iz ugla Nemačke? Da li su oni zadovoljni ostvarenim?
U pobedu rukovodstva Srbije – veoma zadovoljni. Otuda tzv. opozicija može imati audijenciju, ali podršku ni slučajno. Samo heroj Vučić može da osvoji kotu 1244 i toga su kolonizatori sasvim svesni.
U pogledu ekonomske kolonizacije – veoma zadovoljni. Strategija vlade Srbije „vaša reč za nas je zapovest“, Nemcima sasvim odgovara. Ali Nemci ko Nemci, neće ni da se oduševe makar delimično kao Vučić poklonom Rame, nego celu Srbiju prosto prihvataju kao prirodan poklon nižih bića.
Ali ima jedna stvar koja ih brine. Nisu zadovoljni slamanjem srpskog identiteta. Slamanjem našeg duha. Kako to često kod nasilnih vladara biva, ne valja im narod.
Otuda je za njih izuzetno važno da se odreknemo Kosova i Metohije. Ne interesuje Nemce mnogo Velika Albanija (znaju da je to američki zabran), ali su veoma zainteresovani da mi sami odustanemo od svoje suštine. Ne da ga otmu kao jači u nekom trenutku. To iskustvo imaju i znaju kako se to završava. Nego sami da se poreknemo zamenom Kosova i teritorijalnog intregriteta Srbije, istorije i naročito budućnosti, za ZSO u okviru kriminalno-zapadne „realnosti“.
Proganjanje ćirilice – vrlo zainteresovani. Zato sadašnji ministar kulture mora da leti iz vlade. Otuda zahtev za LGBT predsednicom vlade.
Otuda i tako panično reagovanje na činjenicu da Srbi Ruse i Rusiju vide kao najpoželjnije saveznike. Na prvom mestu je „samostalnost“ a odmah iza toga Rusija.
U svemu Nemci i zapadnjaci vide uticaj Rusije (a nije reč o uticaju, pre bi se reklo uprkos odustvu uticaja), zato što bi stvarni uticaj Rusije učinio srpski duh nesalomivim za mnoge decenije.
Ukratko, pošto „nismo dobri“ sad će da nas popravljaju i tzv. vlast i tzv. opozicija.
Čupaju nam latice, ali nam koren neće iščupati. A ono što će iz tog korena izrasti biće za priču. Mislim, kako se to kaže, „ko preživi pričaće“.
Branko Pavlović
www.intermagazin.rs / FSK
