„Ej ko na Božić u Kravicu dođe …“

1
674
Naser Orić i njegovi koljači u Kravici, na Božić 1993.

Empatija prema Srbima redovno izostaje na svaki datum srpskog stradanja, a to bi mogao biti praktično bilo koji od 365 dana koliko ih ima u godini, jer toliko je zločina protiv Srba (ni banera, ni statusa, ni fotografije, ni podsećanja, apsolutno ništa, jedna potpuna i zaglušujuća tišina). Srbi pak, a to može da vam potvrdi svaki prosečno multikulturan, ležerno jugonostalgičan korisnik društvenih mreža sa više od 200 virtuelnih prijatelja, ne propuštaju nijedan od datuma iz isfabrikovanog kalendara ustaško-balijskog postradavanja od zločinačke srpske ruke, da izraze svoje žaljenje čak iako su srpski zločini mahom procesuirani. U svakom slučaju u meri o kojoj Srbi žedni pravde mogu samo da maštaju (što me opredeljuje za metod uzimanja pravde u svoje ruke po Mosad recepturi, ali to je tema za neku drugu priliku).

Čak i kad je stradanje bilo stvarno, njegova geneza je toliko temeljno isfabrikovana na način da se krivica za čitav sukob svali na Srbe dok je u stvarnosti, ovoj i paralelnoj i kojoj god, njihova jedina krivica bila ta što su odbili da po treći put za manje od sto godina pođu mirno na klanje. Drugim rečima, srpska krivica je što su rešili da se ovaj put brane. Ovo je vrhunac zločinačke monstruoznosti, proglasiti žrtvu za zločinca, dostignuće bez presedana u istoriji čovečanstva.

Mi društveno angažovani, social media influencer-i moderno rečeno, sa hiljadama pratilaca, imamo dovoljno reprezentativan uzorak za ozbiljnu naučnu studiju. Nije da bi to bio neki preterano težak posao. Tišina je toliko temeljna. Nekad bi neko možda i hteo da bude čovek (nikada Hrvat i nikada verujući musliman, iz mog iskustva barem, obično musliman ateista ili musliman Srbin) ali ne sme. Dobijam takve stidljive poruke ponekad, u kojima me mole da ne otkrivam njihov identitet i slično. Plaše se. Od svojih.

I Srbi se plaše svojih. Svoje plaćene i izdajničke elite koja sa penom antisrpskog besnila ko troglavi Kerber vreba da diskredituje i raskomada sve što se usuđuje da misli, progovori i iznese činjenično stanje na uvid.

Ne samo da je tišina zaglušujuća na datume srpskog postradavanja, već je ona isto toliko zaglušujuća i na datume srpskih praznovanja. Dok Srbi masovno čestitaju bajram „svima koji slave“, isto tako katolički Božić „svima koji slave“, a oni multikulturno revnosniji ne propuste ni Hanuku (a viđao sam i slike Ganeša, svega mi na svetu) Srbima se praznici masovno ne čestitaju.

I ne samo što im se ne čestitaju, već sami Srbi, rasrbljeni Srbi, osećaju duboku i neodoljivu potrebu da se sami i ničim izazvani poseru na sopstvenu tradiciju.
Kao otvoreni ateista dugo sam živeo u zabludi da je bezbožništvo nešto univerzalno, u smislu da pruža istovetan intelektualni otklon i hladnokrvnost u odnosu na sve religije bez izuzetka, nezavisno u odnosu na koji versko-kulturni background si, uslovno rečeno, „otpao“. Greška, teška greška, i to će vam posvedočiti svako ko ima iskustva sa raznim grupama na društvenim mrežama u kojima se okupljaju ateisti, agnostici i slična ekipa iz regiona. Nije isto da li si od vere otpao u odnosu na judaizam, katoličanstvo, islam ili pravoslavlje. Nemoj niko da vas laže. Zbog čega se već neko vreme izjašnjavam kao pravoslavni ateista.

Katolički ateista, a moja iskustva se temelje prevashodno na kontaktu s Hrvatima (i nešto malo Francuza koji misle da je u redu ismevati crkvu i papu ali da se ne treba igrati s Muhamedom jer je to islamofobično i rasističko) redovno je apologeta ustaštva. Genocida nije bilo, već eventualno ratnog zločina, otpor Hrvata nefašista je bio masovan (a pri tom misle na Srbe partizane), ne radi se o par stotina hiljada poklanih Srba, već najviše o dve stotinak tisuća, a uostalom i mi smo imali četnike, tako da puj pike.

Muslimanski ateisti ne veruju u Alaha i da se Muhamed na letećem konju vinuo u nebo, ali ne vide nikakvu vezu između islama i terorizma. Takođe, nevidljiva cionistička ruka je svuda i odgovorna je za 90% patnje muslimana sveta, ostalih 10% otpada na Srbe. Naravno, nije potrebno ni pominjati da je Republika Srpska „genocidna tvorevina“ a da Srbima ako se Bosna ne sviđa mogu da idu u Srbiju (?!?!) Toliko o poimanju demokratije i multikulture Bošnjaka ateista, potpuno u tradicijama Alijine „Islamske deklaracije“. Vašoj mašti prepuštam da zamislite političke stavove verujućih domaćih muslimana. Namerno ne upotrebljavam izraz „Bošnjak“ (a i kada to činim koristim navodnike) jer ničija patologija ne sme da obavezuje drugoga. Uzgred, probajte da s tim navodno najprosvećenijim delom muslimanskog korpusa prodiskutujete koju o njihovom etničkom poreklu. Ako smem da predložim, drmnite jedan ekstazi pre toga, provešćete se bolje nego na „White Sensation“, to vam garantujem.

Da se navratim na datume i njihova obeležavanja, tragične i praznične. Sad kad napisah ovo tragične i praznične, pade mi napamet. Neretko su srpski praznični datumi ujedno i tragični. Jer Hrvati i muslimani su često (prečesto da bi svi bili pobrojani u formatu jednog članka) birali upravo takve datume, kao što su pravoslavni Božić, Uskrs ili veće srpske slave, za svoje najgore zločine nad Srbima.

„Došli smo da vam čestitamo Srbi“, uzvikivali bi izvlačeći kame da na prazničnoj trpezi kolju srpske bebe pred ostalim članovima porodice. Ima takvih svedočenja retkih preživelih u koje zdrav razum odbija da poveruje. Ja sam odbijao da poverujem. I ako srpskim intelektualnim kolonijalnim droljama išta treba pripisati u zaslugu, to je da niko, doslovno niko nije doprineo buđenju srpstva kao oni. Da ne beše njih možda nikad ne bih progledao i možda nikad ne bih osvestio svoje srpstvo (čak sam i kao cionista stariji). I mislim da nisam jedini koji bi imao da im zahvali.

Ustaše i muslimani bi, dakle, (pogledajte otvoreno obožavanje Hitlera na bosanskim portalima, kliknite bilo koju vest koja sadrži reč Izrael) silovali ćerke i žene pred srpskim seljacima, udarali kundacima trudnice u stomake ili ih sekli kamama, odsecali im glave, bacali bebe na bajonete, klali nejač i starce, žive ih zatvarali u kuće i štale koje bi posle palili.

Da vam pobrojim neke primere. Ustaše baš na Badnji dan u Vrginom mostu 1942. godine masakriraju 240 Srba i Roma. U Domačaj lugu kraj Liplja, na isti datum ustaše masakriraju 68 Srba, muškaraca, žena i dece. To čine i u Gornjoj Trebinji na Kordunu gde masakriraju oko 220 Srba. Na mali Božić (14. januara 1942.) ustaše su pobile 350 Srba iz slavonskih sela Jorgići, Zubići, Kometnik, Dobrići i Sekulinci, istog dana u selu Draksenić kod Bosanske Dubice ubijeno je 207 Srba od čega u pravoslavnoj crkvi njih 64.

Taj običaj verno slede i muslimani, „hrvatsko cveće“. U Hercegovačkom selu Pridvorici, na Badnje veče i Božić 1942. godine, pobili su celokupno srpsko stanovništvo i spalili sve srpske kuće. Svih 150 dželata koji su učestvovali u ovom masakru odlikovano je ukazom Ante Pavelića zlatnim, srebrnim i bronzanim kolajnama za hrabrost.

Za hrabrost!
Vredi pročitati obrazloženje – „Za odlično, hrabro i požvrtovanjo držanje za vrijeme odbrane Borče protiv neprijatelja u zimu 1941. godine do 18. travnja 1942. godine borcima općine Borač u Hercegovini, koji su pod najtežim okolnostima, uz sudjelovanje njihovih žena i djece, odbranilii svoju rodnu grudu protiv neprestanih nasrtaja komuno-četnika, a napose na sam Badnjak 1942. godine, kada su odbili nasrtaje desetostruko nadmoćnijih komuno-četničkih bandi.“

Nikakvog napada na Borču nije bilo, reč je o klanju srpskih seljaka na njihov najveći praznik. Ovo svedočanstvo je vredno ne samo zbog toga što pruža odličan uvid u ustaško-muslimansko poimanje hrabrosti, već i u način na koji pišu sopstvenu povjest.

Taj svojevrsni muslimanski običaj klanja Srba na pravoslavne verske praznike pažljivo se neguje i u poslednjem ratu, devedesetih godina prošlog veka. Onom ratu koji su navodno izazvali Srbi agresijom na sopstvena ognjišta. Na Mali Božić, 14. januara 1993. pripadnici Armije BiH masakriraju 17 Srba u selu Jelačići kod Kladnja. Snage Nasera Orića na Božić 1993. godine upadaju u srpsko selo Kravice (drugi masakar po redu, onaj prvi dogodio se na Petrovdan nekoliko meseci ranije) i masakriraju srpski živalj. Ubijeno je 49 srpskih civila, od kojih je najmlađi bio četvorogodišnjak Vladimir Gajić a najstarija osamdesetčetvorogodišnja Mara Božić. Spaljeno je blizu sedamsto kuća i pomoćnih objekata, crkva je sravnjena sa zemljom a groblje preorano.

Jedan „junak“ iz Orićeve pratnje o tome je spevao i pesmu:

„Ej ko na Božić u Kravicu dođe,
Naser Orić – nije Karađorđe.
A kad vidješe sa svih strana puca,
stadoše im u grudima srca.
Ostaviše i Božić i Slavu,
samo živu da izvuku glavu.
Ej ostaviše i Isusa sama,
da ga oni pogaze nogama.
A na stolu torte i kolači,
neka jede ko je bio jači.
Džabe što su i tehniku imali,
opet im se Kravica zapali.
Naser svojim borcima govori:
vi slavite dok Kravica gori.
Nema više gnijezda dušmanskoga
baš na Božić ogrijala Boga.
Mjesto popa što sveti vodicu,
došetao Naser u Kravicu.
Ej šta je ovo Naser borce pita:
„Nemam kome Božić da čestitam!“
Hajmo kući braćo muslimani,
mi smo ovdje došli nepozvani…“

Psihologija je divna nauka. U svetlu saznanja te nauke, dozvolite mi da vam neke stvari pojasnim. Reč je o ratu do istrebljenja, i ne, on nije gotov i da, mi ga moramo dobiti. Muslimani imaju istrebljujuće namere prema svom starom identitetu. Evo crno na belo na čemu oni temelje svoj identitet:

„Moramo dakle biti propovjednici a zatim vojnici. Naša prva sredstva su knjiga, riječ. Kad će se ovim sredstvima pridružiti sila? Izbor ovog trenutka je uvijek konkretno pitanje i zavisi o nizu faktora. Ipak se može postaviti jedno opće pravilo: islamski pokret treba i može prići preuzimanju vlasti čim je moralno i brojčano toliko snažan da može ne samo srušiti neislamsku, nego i izgraditi muslimansku vlast “ (Iz „Islamske deklaracije“ Alije Izetbegovića).

Brojčano su ojačali zahvaljujući genocidu nad Srbima u Drugom svetskom ratu u kojem su aktivno učestvovali kao ustaše, tj „hrvatsko cveće“. (Uzgred, ne prestaje da me zapanjuje činjenica da između „hrvatskog cveća“ dakle civilizacijskog dna i srpske slobodarske tradicije na koju samim svojim poreklom polažu pravo, domaći muslimani većinski ne prestaju da biraju civilizacijsku marginu). Alija dalje piše, u ovom dokumentu koji predstavlja temelj „bošnjačke“ nacije:

„Musliman uglavnom ne postoji kao jedinka. Ako hoće da živi i opstane musliman, on mora stvarati sredinu, zajednicu, poredak. On mora mijenjati svijet jer će sam biti izmijenjen. Povijest ne priznaje niti jedan muslimanski koji nije istovremeno i politički pokret . Polažući pravo da sam uređuje svoj svijet, islam jasno isključuje pravo i djelovanje bilo koje strane ideologije na svom području.“

Toliko o multikulturnoj i građanskoj Bosni koju su Srbi naumili da urnišu u poslednjem ratu.

Mi se, naravno, nećemo baviti istrebljenjem kao što što oni istrebljuju sve nemuslimansko svuda po planeti. Naše je da ih neprestano podsećamo da su otpadanjem od srpstva spali na niži civilizacijski nivo. Badnjak je za njih civilizacijski pomak. Svaki pokušaj da ubiju svoj stari identitet gura ih sve više na civilizacijske margine. Toga su uostalom svesni svi pomena vredni domaći muslimani koji su se izjašnjavali i izjašnjavaju se i dalje kao Srbi.

Verovanje, čiji sam naivni sledbenik bio, da ateizam ili jugoslovenstvo ili asrpstvo ili europejstvo ili kombinacija bilo čega od pobrojanog ili sve pobrojano zajedno, ili zbirno jednostavno rasrbljavanje, utiče na to da se između konfesionalno podeljenog etnosa izgrade mostovi i ublaže muslimanski kompleksi istorijske inferiornosti, je neosnovano. Dokaza je previše.

Samo kultur arogancija, koja je, uzgred, i opravdana.

Hristos se rodi!

Aleksandar Lambros

Patriot

1 KOMENTAR

  1. “…ne prestaje da me zapanjuje činjenica da između „hrvatskog cveća“ dakle civilizacijskog dna i srpske slobodarske tradicije na koju samim svojim poreklom polažu pravo, domaći muslimani većinski ne prestaju da biraju civilizacijsku marginu.”

    Мислим да сам чланак делом даје одговор, тј. чињеницу да у искривљеној, искомплексираној свести – што се, наравно, не односи на све муслимане, али сигурно довољно њих да би се искористило против православних Срба – муслиман (баш као и покатоличени Србин) остаје конвертит, тј. са осећањем ниже вредности докле год су мањина у односу на оне који нису продали веру. Управо међу таквима су они најгори, најболеснији. Други део одговора је да то није стварно њихов избор, јер не мислим да су такви у већини, нити у могућности да сами остваре шта желе, него пре свега избор моћних страних фактора (нећемо именовати, само ћемо трипут намигнути) који су увек били у стању да искористе ову болесну али активну и агресивну мањину у њиховом походу против православних Срба (у првом реду, али заиста и против интереса саме верске или “националне” групе којој припадају).

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime