Ekološka katastrofa – flaširano zrenjaninsko javno mnjenje (6)

0
528

Ekološka kultura u Srbiji gotovo da ne postoji. To se jasno može videti po otpadu, posebno po plastičnim kesama koje vetar raznosi širom zemlje. Praktično, moglo bi se reći, ne postoji nijedan kutak unutar Srbije koji nije zatrpan smećem izrađenim od nerazgradive plastike, odnosno, polivinila, polietilena, polipropilena i slično. Zašto je to tako, možda i nije teško objasniti. Jednostavno, Srbi, izgleda, nemaju osećaj kolektivne odgovornosti, a ono što nije lično naše, ne ulazi u polje naših interesovanja. Kao nacija, reklo bi se, krajnje smo sebični, samoživi, alijenirani. Državu ne poimamo kao našu zajedničku tvorevinu, koju su nam preci ostavili u amanet, već kao nekakvo šuplje bure, koje je interesantno samo dotle dok se iz njega ima šta istočiti. Od države se može uzimati i šakom i kapom (dok god nečega tamo ima), bez obzira na sve strašne posledice koje će po srpsko društvo iz toga proizaći.

To je, valjda, i razlog, što ljudi nisu spremni da se založe i potrude da nam se ova zajednička kuća (Srbija) ne uruši i ne propadne. Nije džaba narod zaključio da sve što valja ili ne valja u nečijem karakteru “dolazi iz kuće”. Zapravo, ono stanje u kakvom se kuća nalazi veoma utiče na svest ukućana. Ako je kuća zapuštena, tada će se i ona deca koja se tu rađaju, biti naučena da je zapuštenost normalno stanje. Jednostavno, navikavanje od malih nogu na red veoma je važno, jer u suprotnom, ako dete odrasta u neredu i njegova svest neće moći biti daleko od takvog nereda (haosa).

Jedan od gradova, u kojima je nekada postojala veoma snažna (naročito poljoprivredno-prehrambena) domaća industrija, jeste i Zrenjanin. Ta domaća preduzeća, fabrike i pogoni temeljno su uništeni, tako da od njih nije ostao, što bi narod kazao, ni kamen na kamenu. Nema potrebe da se objašnjava posebno šta nam je donela “tranzicija” (zapravo, pljačka osmišljena od “mangupa” još osamdesetih godina prošlog veka). Umesto nas “glupih i nesposobnih”, doveli smo svetske mešetare i naše “vrhunske stručnjake”, koji nam decenijama pokazuju  “kako Musa dere jarca”. Opljačkali su nas do gole kože, a sa druge strane su nam “prijatelji” i “dobročinitelji”, bez kojih bismo davno skapali od gladi. Barem se to tako plasira u javnom mnjenju, koje je toliko utučeno i zbrkano, da se njime prilično lako može manipulisati.

I eto, strane kompanije će da “reindustrijalizuju” Zrenjanin, pa da on za kojih pola veka povrati snagu i dođe na stare grane, koje je sam sebi, pre koju deceniju, odsekao ispod svojih nogu. Ali, strane korporacije nisu zainteresovane da ulažu u ono što bi Zrenjaninu trebalo – u industriju hrane, već grade ona postrojenja koja ovom gradu zatvaraju svaku perspektivu. Ovo područje srednjeg Banata treba toliko zagaditi, da na ovim plodnim banatskim poljima u budućnosti ništa ne uspeva. Istina, uz strance, Zrenjaninu “staru slavu” vraćaju i domaći “biznismeni”, koji su se razmnožili iz one “gubitničke tranzicije”. Takav proces nam je lepo objasnio i naš dični predsednik države, rečima:

I danas kažem da ne možemo svi sve da dobijemo, jer bi to značilo da smo svi sve izgubili.”

Istina, on je to rekao u kontekstu Kosova i Metohije, ali to se savršeno uklapa u sudbinu Zrenjanina, kao i svih drugih gradova u Republici Srbiji. Većina je izgubila sve, da bi manjina imala sve! Preraspodela kapitala u Srbiji desila suprotno svim ekonomskim teorijama, onih od Rikarda, Adama Smita, do Karla Marksa i modernih ekonomskih “znalaca”, kakvi su, na primer Džefri Saks ili nobelovac Pol Krugman. Niko od njih nije smislio tako vešt sistem u kome će se siromašnima uzeti sve, da bi neke “izabrane” golje među njima dobile sve.

Kako je vlasnik Vineksa, fabrike etil alkohola u Lukićevu (kod Zrenajnina) došao do prvih miliona, duga je priča, iako je sam proces transformacije u kapitalistu bio višestruko skraćen. Slična priča je i sa drugim “domaćim domaćinima”, kakvi su, na primer, Petar Matijević, Miroslav Mišković, Bogoljub Karić i drugi. Goran Ilić (vlasnik Vineksa) nije baš najveći kalibar, ali i on je primer jedne krajnje ljudske bezobzirnosti, jer ništa osim profita za takvu vrstu ljudi ne postoji. Iz kafilerije u Zrenjaninu, u vlasništvu Petra Matijevića, u istočnom delu grada širi se takav smrad, da ga je teško opisati. Autora ovog teksta je jednom prilikom, dok je tamo prolazio autobusom, zapahnuo taj užasni smrad. Imao se utisak da je u unutrašnjost autobusa odnekud upalo na stotine leševa. Jednostavno, u normalnoj državi bilo bi nepojmljivo, da neko stambenu gradsku četvrt zapahnjuje takvim užasno neprijatnim mirisom i u kratkom vremenu, na primer, od nekoliko sati, a ne da takvo stanje traje mesecima ili godinama.

U civilizovanom svetu nezamislivo bi bilo da u stanove ljudima gradsko komunalno preduzeće (Vodovod i kanalizacija) šalje vodu, gde su pomešane pijaća voda i kanalizacione otpadne vode. Takav slučaj imamo u Zrenjaninu. Zrenjaninska voda je toliko zagađena da nije pogodna ni za kupanje. Takva voda nije ni za šta, a ipak se prodaje građanima kao da je reč o vodi koja je upotrebljiva i zdrava. Za divno čudo, građani Zrenjanina to trpe decenijama, bez mnogi roptanja ili gunđanja. Na kraju će se dogurati dotle, da će narod morati da kupuje i vodu za kupanje. O nekakvoj masovnoj pobuni naroda, koja bi se u ovakvom slučaju, valjda, dogodila svuda u svetu, u Zrenjaninu niko, čini se, ozbiljno ne razmišlja. Zapravo, niko u tom gradu da saopšti pravu istinu: fabrika ispravne vode za piće (i kupanje) odavno bi bila izgrađena i bila bi u pogonu, da nije lobija mineralnih i drugih “kvalitetnih” flaširanih voda za piće. Prodaja vode u plastičnim posudama (flašama, balonima, kanisterima) postala je toliko unosan i veliki biznis u gradu na Begeju, da je pitanje da li će se ikada vlasti potruditi da reše ovaj dugogodišnji problem vodosnabdevanja.

Ali, ne lezi vraže, kada se ne reaguje na jedno zlo, njega obavezno (kao po pravilu) mora pritisnuti neko drugo i treće, daleko veće. A to zlo u Zrenjanin danas dolazi iz Fabrike etanola (Vineks), iz Lukićeva, koja svoju otpadnu vodu, neprečišćenu i punu otrovnih organskih i neorganskih materija, jednostavno prosipa po okolnim njivama. Sve to ulazi u podzemne vodotokove. Otrovne materije, svakog dana, u količini od najmanje 150.000 litara, iz Vineksa, putuju ka našim slavinama. Ukoliko se ovako nastavi, za nekoliko godina takvi otrovi će prodreti u ceo srednjobanatski akvifer, tako da više nikakvog smisla neće imati plan o izgradnji fabrike zdrave pijaće vode. A zašto neće imati smisla? Pa zato što zdrave pijaće vode u zrenjaninskoj opštini više nigde neće biti. Tada će prodavci flaširane vode početi još žešće da trljaju ruke, jer njihovom biznisu neće biti kraja – dovoziće vodu u buradima i prodavati je oznojanim, umašćenim i izbezumljenim stanovnicima Zrenjanina i okoline.

D. Gosteljski

1. Ekološka katastrofa – “Vineks” i trovanje životnog prostora (1)
2. Ekološka katastrofa – Vineksovi otrovi u lancu ishrane (2)
3. Ekološka katastrofa: Energana kao pokriće za dalji rad Vineks trovačnice (3)
4. Ekološka katastrofa – Protest meštana Lukićeva (4)
5. Ekološka katastrofa – Vineksova laguna, otrovna i puna (5)

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime