Ekološka katastrofa – „Vineks“ i trovanje životnog prostora (1)

2
2170

Pre šest godina, u selu Lukićevu, u zrenjaninskoj opštini, otvorena je fabrika alkohola pod imenom „Vineks“. Zapravo, pogoni Vineksa ranije su se nalazili u selu Kostojevići, u opštini Bajina Bašta. Budući da su se meštani Kostejevića pobunili i organizovali žestoke proteste protiv ove fabrike alkohola 2012. godine, gazda te firme odlučio je da potraži neko drugo mesto na kome će moći nesmetano da radi.

Da kažemo još da su se seljani Kostojevića žalili na nesnosan smrad kojim ih je neprestano zasipala ova industrija etil alkohola. Uz smrad, Vineks je napravio veliki pomor ribe u okolnim rečicama i ribnjacima stanovnika Kostojevića.
Do pomora ribe je dolazilo jer je Vineks ispuštao neprerađene otpadne vode direktno u vodotokove. Otpadne vode su oduzimale kiseonik iz vode zbog čega je riba crkavala. Uz zagađenje vode i vazduha, uporedo je išlo i zagađenje okolnog tla, što je dovelo do jake alkalizacije i zasićenja zemljišta teškim metalima.

Punih pet godina Vineks je slobodno (nekažnjeno) ruinirao i trovao životnu sredinu sela Kostojevići. Konačno, inspekcija je u 2012, videvši proteste građana, kao i uzimajući u obzir ogromne štete koje je ta fabrika nanosila ljudima koji su se bavili gajenjem ribe i zemljoradnjom, odlučila da zatvori tamošnje pogone Vineksa. Još uvek se ne zna veličina štete koju je Vineks naneo životnoj sredini u Kostojevićima, jer je inertnost naših inspekcija i institucija koje su zadužene za ekološki zdrav i čist prostor svima nama dobro poznata. Verovatno je da niko neće statistički pratiti zdravlje stanovnika Kostojevića, niti će temeljno analizirati biljke koje tamo rastu – povrće i voće, posebno. Tako ćemo biti uskraćeni za važna saznanja o tome koliko jedna fabrika alkohola uništava životno prostor ili koliko ga je do danas uništila.

U Lukićevo, selo u srednjem Banatu, Vineks se preselio, kako smo već naglasili, 2012. godine, odmah nakon što ga je inspekcija zatvorila u Kostojevićima. Vlasnik Goran Ilić se onda odlučio na veoma smeo, ali i riskantan potez. Tražio je gde da premesti svoj pogon alkohola, pa se na kraju odlučio da to bude u selu Lukićevu. Razlog? Tamo je mogao da unosnu proizvodnju alkohola maskira i jednom farmom krava, tako da sve na prvi pogled deluje bezazleno. Drugo, u Lukićevi nije bilo reke, računao je vlasnik Vineksa, pa otuda neće biti ni pomora ribe. To jeste, ako bi otpadne vode morao da ispušta u reku, tada bi morao da nabavlja specijalnu opremu, filtere, morao bi da napravi, maltene, još jednu fabriku u kojoj bi se otpadne vode mogle dovesti u stanje da se mogle bez štetnih posledica ispustiti u reku. Takav pogon za prečišćavanje otpadnih voda je izuzetno skup, pa, iako Vineks ima veliki obrt – preko milion evra godišnje, takav izdatak vlasnik te firme nije bio u stanju da podnese ili (što je verovatno bliže istini) nije hteo da „baca novac“ na nešto što mu neće doneti profit.

Te 2012. godine Vineks kupuje deo zemlje, koja je nekada pripadala Zemljoradničkoj zadruzi u Lukićevu, a koja se nalazi na samom prilazu selu. Meštani su najpre bili oduševljeni, jer eto i u Lukićevo se investira, biće posla, deca će im tu raditi, selo će oživeti. Ali, avaj, ubrzo je takvo oduševljenje splasnulo. Selom se počeo iz fabrike širiti jedan težak, nepodnošljiv miris. Nije to bilo ono na šta su meštani navikli, miris kravlje balege ili svinjskog izmeta i slično, već jedno posebno i krajnje iritantno vonjanje.  Od te 2012. seljani, umesto čistog vazduha, udišu vazduh koji smrdi na lako isparljive organske čestice.

Ono što je svugde u civilizovanom svetu nedopustivo, u Srbiji je, čini se, lako izvodljivo. Nigde se industrijske otpadne vode ne mogu držati u otvorenim kontejnerima,  otvorenim jezerima (lagunama) ukopanim u zemlju, kao što se ne mogu bez ozbiljne fabričke filtracije puštati u reku. Kazne za takve prestupe u zemljama na zapadu kreću se od pola do jednog miliona evra u proseku, a katkad i više. Uz kaznu, zagađivač je u takvom slučaju dužan da sve dovede u prvobitno stanje, da detoksikuje sredinu i načini je onakvom kakva je ona bila pre puštanja u pogon nekog industrijskog objekta, koji je izazvao kontaminaciju sredine.

Vlasnik Vineksa dobija većinu potrebnih dozvola za rad. Studija izvodljivosti, pod čudnim naslovom „Farma krava sa destilerijom“, prolazi kod inspekcije za zaštitu životne sredine. U takvoj studiji nalaze se određene informacije, koje ukazuju da bi fabrika mogla da ispušta neprijatne mirise, uglavnom vodonik-sulfid, amonijak i toluen. Merenje ambijentalnog vazduha, navodno, inspekcija je izvršila samo jednom za šest godina (2015), ali ne zna se u kom delu sela je uzet uzorak. Dakle, ono što stvara najveći problem meštanima i što je najopasnije za životnu sredinu (kvalitet vazduha u selu, kvalitet zemljišta i vode za piće) ostavlja sa strane, dok se stavlja akcenat na postrojenje za sagorevanje (unutar samog pogona), koje je najverovatnije izgrađeno po standardima.

Sama laguna za odlaganje otpadnih voda napravljena je na oko 400 metara udaljenosti od prvih seoskih kuća i odatle se širi užasan smrad. U samoj Studiji napisano je da udaljenost lagune od naselja iznosi oko 500 metara. To odmah ukazuje na krajnju proizvoljnost i neodgovornost onih koji su Studiju izradili, kao i onih koji su je, kao takvu, zdravo za gotovo prihvatili. U takav bazen otpadnih voda, zapremine (otprilike) oko 30.000 kubnih metara, svaki dan se izručuje oko 100-150 kubnih metara otpadnih voda. Gde sva ta otpadna voda nestaje, pošto se nivo onog Vineksovog jezera ne povećava? Praktično, pomenuta laguna se morala do vrha napuniti za samo desetak meseci rada, jer Vineks dnevno proizvodi oko 10.000 litara alkohola. A na litar proizvedenog alkohola, dolazi oko 10-15 litara otpadnih voda.

Nastaviće se…

D. Gosteljski

2 KOMENTARA

  1. Прочитах оно што је написано у коментару и у потпуности се слажем са аутором истог. Сурдулици прети еколошка катастрофа несагледивих размера. Брдо јаловине нарасло је у периоду од 2014. године до данас око 15 метара. Продукти производње који се појављују у виду тамносивих слојева, израженији су него пре 5 година. Непријатан, оштар мирис присутан је током целог дана, а интензивира се у дане ниског ваздушног притиска. То је оно што видимо и осећамо. Оно што не можемо видети, а што неко вешто крије, су опасне честице које су присутне у ваздуху који дишемо и њихова количина. Складиштење опасних материја не можемо видети за сада, али не могу се трајно сакривати. Доћи ће дан када ће се отворити евиденције и књиге, а податке у њима тешко је изманипулисати. На жалост, много је људи оболело у међувремену и то је нешто за шта ће неко морати да одговара, а одговараће. Оболели радници загађивача плаше се да проговарају о здравственом стању, а има их неколико у овом тренутку. На крају, када овакви субјекти несметано раде, мора се поставити питање ко им је одобрио пословање. Државни и контролни органи мораће да обелодане своју документацију, а и то ће бити интересантно када буде дошло на дневни ред.

  2. Код нас у Србији нико не води рачуна о животној средини и немилице је уништавају. За учињену еколошку штету ратко ко одговара а новачне казне су скоро симболичне. Изградња филтера и уређаја за пречишћавање отпадних је веома скупо, па их власници фабрика а и инострани инвеститори ретко уграђују, а ако то и учине увек бирају најјефтиније поступке. Тако и на југу Србије у Сурдулици, постоји фабрика изолационог материјала од камене вуна која годинама загађује ваздух. У Сурдулици велики број људи оболева од разних болести, највише од канцера. Али, „инострани инвеститор“, фабрика је немачка, не води рачуна о томе. Њему је битан профит. У кругу фабрике свакодневно расте брдо јаловине, а имају и опасан отпад који складиште „на одређено место, у херметички затвореним бурадима“, али Сурдуличани никако да сазнају локацију тог „одређеног места“ ни састав опасног отпада. У ваздуху се најчешће појављују огромне концентрације формалдехида, поред других полуената- амонијака, хлороводоничне киселине и киселих гасова, оксида угљеника, азота и сумпора. Грађани траже да се та тровачница измести из њиховог места, али из фабрике поручују да раде у складу са законом и да су концентрације полуената у МДК концентрацијама. Међутим, најновија медицинска истраживања су потврдила да свакодневно удисање тих максимално дозвољених конценмтрација погоршава актуелну болест и изазива нову. Формалдехид је према ИАРК , институту за испитивање рака, канцерогена материја, што онда не чуди што толико грађана оболева од ових опаких болести. Грађани протествују, пишу петиције, али узалуд! А врх српске власти је огорчен што се Сурдуличани буне због мало смарда који се осећа нарочито изјутра и ноћу. У вароши се прича да је АВ, кад је био у суседном Владичином Хану био веома љут на захтев грађана, да замислите(!) протерају иностраног инвеститора. Грађани су и поред тога упорни да се фабрика измести. Да ли ће успети у томе, време ће показати, А дотле, ко жив, ко мртав!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime