Ekološka katastrofa – Vineksova laguna, otrovna i puna (5)

0
2011

Kad god se negde želi instalirati prljava industrija, nju uvek prati moćan lobi, koji potkupljuje lokalne političare.
Zapravo, tamo gde su političari nepotkupljivi, prljava industrija nema šanse da dođe. I obrnuto, tamo gde su političari korumpirani, prljava industrija niče kao gljive posle kiše. Dakle, ako hoćemo da vidimo da li su nam lokalni političari korumpirani, tada pogledajmo kakve su fabrike posejali unutar ili blizu lokalne zajednice kojom upravljaju.

U Lukićevu imamo fabriku etanola, koja se teško mogla tu sagraditi bez saglasnosti Mesne zajednice. Nadamo se da ćemo doznati kako je i zašto je lokalna samouprava odobrila preseljenje pogona Vineksa iz Kostojevića (selo na domak Bajine Bašte) u Lukićevo (kod Zrenjanina). Ovog časa se samo zna da su Dragan Stanišić (nekada portparol DS-a, a danas SNS perjanica) i Novo Vojvodić, sekretar i predsednik Mesne zajednice u Lukićevu u to vreme, imali važnu ulogu kada je fabrika alkohola podizana na samom obodu sela. Najveći broj meštana u to doba (2012) nije imao nikakvu predstavu o tome koliko će im noći nespavanja, patnje, muka i bolesti naneti takva „industrijalizacija“ sela.

Već smo pisali da se iz Vineksovog jezera sa otpadnim vodama, koje se nalazi na oko 200 metara od sela, širi nesnosan miris, koji deluje iritirajuće na organe disanja, nervni sistem, oči i kožu (izaziva alergije). Američka agencija za zaštitu životne sredine obavila je ozbiljna istraživanja u vezi kontaminacije vazduha, vode i tla u onim sredinama u kojima se nalaze fabrike alkohola i koje kao sirovinu koriste kukuruz. Njihovi rezultati bili su porazni.

Isparljiva organaska jedinjenja koja se oslobađaju iz fabrike alkohola sadrže u sebi nedopušteno velike količine formaldehida i para sirćetne kiseline, za koje je Svetska zdravstvena organizacija utvrdila da su karcinogena.“, zključak je istraživanja pomenuta američka agencija.

Pošto znamo da se nigde ne Zapadu ne dopušta da se otpadne vode visokog toksiciteta prazne u otvorene bazene, kontejnere ili lagune, tada se može tek pretpostaviti koliki zagađujući kapacitet ima otvorena laguna u kojoj se (zajedno sa okolnom njivom) deponuje na stotine hiljada tona otrovnog otpada.

Na hiljade i hiljade kubika takvog otrova Vineks je do danas istovario na njivu koja se nalazi pored pogona. Nedaleko odatle nalazi se seoski bunar sa vodom za piće i druge potrebe domaćinstava. Začudo, nijedna inspekcija nije se ni potrudila da vidi šta će se desiti kada taj otrov prodre u akvifer (podzemno jezero iz kojeg se crpi voda). Po nekim informacijama i na osnovu približne računice, Vineks troši oko 200 kubika vode svakog dana iz seoskih vodnih basena. Nije jasno kome tu vodu plaća i da li je uopšte plaća. Ako se to uporedi sa potrošnjom stanovništva, to znači da svakog dana Vineks potroši vode kolika je godišnja potrošnja pet do šest domaćinstava u selu. A za desetak dana Vineks potroši približno isto vode koliko iznosi mesečna potrošnja celog sela od oko 1200 stanovnika. Niko nije utvrdio kako će to delovati na seoske resurse vode, da li se oni mogu istanjiti, posebno u slučaju ako je taj akvifer ograničen. Zapravo, koliko je poznato, niko se takvim pitanjem nije do danas ozbiljno bavio. Niti se neko bavio proučavanjem i proračunavanjem štete koju će čitavo ovo područje pretrpeti usled kontaminacije površinskih voda, a time i oranica koje će se zakiseliti Vineksovim otpadom i izgubiti mnogo na kvalitetu. Rod koji se bude skidao sa takve zemlje biće ne samo slabiji, nego će biti i štetan za zdravlje.

I sada imamo situaciju da Vineks uzima vodu, koristeći moćne pumpe, da bi u procesu proizvodnje alkohola, na kraju, vratio tom istom selu (Lukićevu) na hiljade tona otrovne tečnosti, koju bez ikakve kontrole istresa na njivu koja je u Vineksovom vlasništvu. Laguna za otpadnu vodu je zapravo samo iskopana jama, velikih dimenzija. Na golu zemlju položena je nekakva prostirka (kondor), koja je iskrpljena i kroz koju te otrovne tečnosti konstantno prodiru u dubinu zemlje. Nažalost, inspekcije to, čini se, uopšte ne zanima.

Još jedna stvar postoji na koju niko od odgovornih vlasti ne ukazuje. Vineksova laguna je sačinjena samo od  četiri do pet metara izdignutog zemljanog nasipa, tako da se sva masa otpadnih voda nalazi iznad nivoa tla. U slučaju nekog većeg nevremena, velikih kiša, moglo bi doći do popuštanja tog nasipa, a sav otrovni tečni sadržaj iz lagune (otprilike oko 50.000 kubnih metara kontaminata) sjurio bi se u selo i kuće meštana. Kakve bi to strašne posledice imalo po stanovnike sela, nije teško pretpostaviti.

I dok grad Zrenjanin već decenijama nema vodu za piće, s druge strane, dodatno se truju izvorišta, kakvo je ovo u Lukićevu. Teško je oteti se utisku da se ovde ne radi samo o nemaru, već, možda, i o nameri da se ovaj prostor toliko zagadi, da bude krajnje nepovoljan po život. Valjda, treba što više naroda naterati da beži s ovih srednjobanatskih prostora. Zvuči pomalo kao teorija zavere, ali ni takva mogućnost se ne bi smela sasvim isključiti.

Zrenjaninska opština, generalno, postaje meta prljavih industrija, koje razvijene zemlje nameravaju da izmeste sa svojih teritorija. Potpisivanje ugovora sa kineskom fabrikom guma „Šandong Linglong“, zapravo je zabijanje glogovog koca srpskom agraru i industriji hrane u ovom delu Srbije. Naime, nije potrebno previše pameti da bi se shvatilo da se kontaminacijom plodnih banatskih polja iz fabrika koje ispuštaju ogromne količine nezdravih (otrovnih) materija u vazduh, vodu i zemljište, seče grana na kojoj se sedi. Možda nije najprofitabilnija, ali, proizvodnja hrane sigurno jeste najstabilnija grana privrede. Bez svega čovek može, ali hranu nikako ne može zaobići. I umesto da se srpska ekonomska strategija zasniva na poljoprivrednoj proizvodnji i razvoju industrija koje su vezane za poljoprivredu, korumpirana srpska vlast, reklo bi se, gleda samo jedno – a to je, koliko će lično u nekakvom poslu profitirati.

S druge strane, podsticaj neodgovornim i pohlepnim političarima daje i indiferentnost javnosti na bilo kakve poteze vlasti. Kao da se ne radi o našoj zajedničkoj sudbini i kao da pojedinci u našem društvu očekuju da se stvari reše same od sebe. Da li još uvek mislimo na isti stereotipan način, kao u doba socijalizma, kada je o svemu brinula jedna jedina partija? Ispada da je čak i tada bilo bolje, jer se ipak znalo ko je za šta odgovoran. Danas imamo nekakav, nazovi, pluralizam, gde imamo ogroman broj političkih stranaka i pokreta, ali, nažalost, tamo je veoma malo onih koji imaju svest o očuvanju srpskog životnog i ekonomskog prostora. Ako već kažemo da ne umemo sami da upravljamo resursima (što je podla laž, proturena od onih koji uzimaju ogroman novac dovođenjem stranih kompanija), zašto onda barem ne biramo one investitore koji će se ovde baviti zemljoradnjom i industrijom hrane?

Jedan Tenis, pričalo se, trebalo je odavno da dođe u Srbiju (Banat) i pokrene proizvodnju svinja. Čak je dobio i veliko parče oranica u zakup pre nekoliko godina, ali, od toga, očigledno, neće biti ništa. Trebalo je da se otvori veći broj farmi svinja. Veliki posao završio se tako što nema ni traga ni glasa ni od Tenisa, ni od svinjaca. Čak tog najvećeg proizvođača i trgovca svinjskim mesom u Evropi ne zanima ni zemlja koju je dobio u zakup. Zašto ga ne zanima? Pored priče o vakcinaciji svinja u Srbiji i problema sa izvozom mesa, pretpostavka je da je Klemens Tenis doznao ono šta se polutajno sprema u zrenjaninskoj opštini. To jeste, kada se ovde napravi industrija guma (ako takvo trovanje sredine ovdašnja javnost dozvoli), uz nju će doći još na desetine sličnih ili gorih zagađujućih pogona (manjih ili većih), koji će zrenjaninsku poljoprivredu uništiti za sva vremena.

Hteli ne hteli, ako se kao kolektiv ne osvestimo i ne krenemo da žestoko branimo naš životni prostor, postaćemo „čisti“ proleteri, gori od onih koje je komunizam nekada iznedrio, a koji su, za razliku od nas danas, imali kakvu-takvu državu. Nama neće na kraju ostati ništa. Nastupaćemo kao jedinke koje prodaju svoju fizičku ili intelektualnu snagu. Jeftinije ili skuplje – sasvim  svejedno. Jedinka, odnosno, umno biće, koje je otrgnuto od svoje zemlje i kolektivnog duha naroda, u duhovnom smislu je mrtvo, sve dok ne pronađe neku novu državno-etničku masu sa kojom će se delimično identifikovati ili će pokušati da se identifikuje. Čovek je gregarno biće, koje uvek naginje nekom svom „čoporu“. Ostati van čopora i u životinjskom svetu, najčešće je jednako osudi na smrt, a kod ljudi slična prisilna alijenacija (izopštenje iz zajedničkog duhovnog prostora) ne ubija fizički, ali, posledice tu često mogu biti gore od same smrti.

Meštani Lukićeva pokazuju da nisu spremni da mirno gledaju kako neko pokušava da ih istera iz sela. Ustaju u odbranu svog životnog prostora, onog malog, lokalnog, koji je, zasad, samo njima važan. Nadaju se da će njihova borba pokrenuti i druge, da sve učine što mogu, da njihovo selo, grad i cela opština budu zdravo i pristojno mesto za život. To je dug prema precima i obaveza prema potomcima.

D. Gosteljski

Da Vas podsetimo:  Slučaj Tanje Milošević: Primer podele na podobne i one manje važne

1. Ekološka katastrofa – “Vineks” i trovanje životnog prostora (1)
2. Ekološka katastrofa – Vineksovi otrovi u lancu ishrane (2)
3. Ekološka katastrofa: Energana kao pokriće za dalji rad Vineks trovačnice (3)
4. Ekološka katastrofa – Protest meštana Lukićeva (4)

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime