Ekstaza i agonija ili DSS poslednji put među Srbima

0
639

ZenoZenonova alegorija o Ahilu i streli, zasnovana na premisi da se čak i beskrajno mali delići prostora i materije i dalje mogu deliti, doživela je svoju potvrdu u slučaju DSS-a. Čak i ono, dakle, što ima polovinu cenzusa, može da se cepa, birajući privilegije i položaje, na jednoj strani i, na drugoj strani složenu i nikom razumljivu ideologiju Vojislava Koštunice.

Sanda Rašković-Ivić, suštinski, pripada onom prvom krilu DSS-a, onom koje voli da zakači nešto baveći se politikom, o čemu govori i njena biografija. Posle oktobra 2014-te, kad je postala predsednik ove stranke, vrlo je oštro istupala protiv kadrova koji su radije izabrali fotelje (poput nje, kada je odbila da zbog ljubavi prema DSS-u napusti ambasadorsko mesto u Rimu), nego naloge stranačkog vrha. U međuvremenu se ništa značajno nije dogodilo, osim što je sada ona bila u tom vrhu.

Stranka je, navodno, pod njenim mudrim rukovođenjem, očišćena od gramzivaca i nevaljalaca uopšte, te je vraćena „osnovnim vrednostima“ koje je ustanovio Vojislav Koštunica. [1] I – gle – gramzivci i nevaljalci su se opet pojavili, samo što su, ovog puta, oni posledica njenog kadriranja. Kako je kadrirala, tako su je i nadglasali. [2]

Ipak, u odbijanju da raspusti od „generalne linije“ odmetnute kadrove, ima nečeg, meni se tako čini, ličnog, toliko ličnog da je to bilo dovoljno da podnese ostavku na mesto predsednika stranke. NJena ostavka više liči na gest uvređenosti i povređenosti, nego na racionalnu političku odluku.
Jedva je prošlo tri meseca od kako je Raškovićeva ubeđivala biračko telo da je partija monolitna i očišćena od lukrativnih kadrova, a sada nam soli da je preglasana od nevaljalaca. Biće da je ona samo postigla, iza leđa biračkog tela, neku vrstu primirja sa kriptonaprednjačkim klanom u DSS-u i svesno obmanula birače. Neumesne su bile one predstave koje je izvodila sa Dverima, kao i oni mučni proglasi „o svetom Luci“, „o Božiću“, „o svetom Jovanu“, proglasi kojima kojima se biračko telo obmanjivalo i lagalo, da bi se, na kraju, čitav vodvilj završio intervencijom stranih ambasadora u korist davalaca proglasa i cepanjem DSS-a na „patkičare“ i one koji više vole naprednjake. Dveri su tu nevažne, jer će se, od sad, pa dok budu postojale, kačiti na nečije liste i simulirati opoziciju i upisaće se u one stranke u Srbiji koje nikad nisu samostalno prešle cenzus, a opstaju u političkom životu preprodajući načela.

Da Vas podsetimo:  Predsednik Republike kao „mandatar“ – još jedno brutalno kršenje Ustava od strane Aleksandra Vučića

DSS će biti progutan od SNS-a i „žutaća“ svake vrste, tako da će ostati samo uspomena na stranku koja je, u jednom trenutku, bila najveća u Srbiji. Kakve su bile ideje i politička praksa Vojislava Koštunice, takvi su bili i kadrovi DSS-a. Prazno srbovanje, opčinjenost pojmovnim svetom demokratije, apstraktni legalizam, fetiš institucija i odsustvo elementarnog poliitčkog instinkta, nedostatak hrabrosti i spremnosti na rizik (što je, sve skupa, osnovna ideološka potka DSS-a) odgajili su tip lukrativnog pripadnika stranke, istog kao kod naprednjaka, samo sa boljim izgovorima. Kad, jednog dana, Vojislav Koštunica počne da piše memoare, zaključiće da u njih nema šta vredno da stavi.

Ipak, ostaje jedno pitanje, na koje nema racionalnog odgovora: zašto madam S.R.I. nije raspustila neposlušne odbore? Šta leži u pozadini te odluke?

Milan Milenković

milanmilenkovic.com

________________

[1] Priznajem da mi nikad nije bilo jasna, inače mršava, ideologija DSS-a, zasnovana na ideji da je srpsko pitanje, u stvari, demokratsko pitanje. Ideja nikad nije dokazana, ni u teoriji, još manje u praksi, ali i danas ima članova DSS-a koji ovu ideološku mantru izgovaraju krajnje ekstatično.

[2] http://www.nspm.rs/hronika/sanda-raskovic-ivic-podnela-ostavku-na-mesto-predsednika-dss.html

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime