Dok za naš narod nema sumnje da je njegova država Srbija, naša „elita“ ponaša se kao da živi u nekakvoj „postjugoslaviji“ koja tek privremeno nosi srpsko ime.
„Elita“, naime, i dalje primenjuje ideološke obrasce iz SFRJ, poput „ključa“ i „simetrije“ u javnom diskursu: uz hrvatski nacionalizam obavezno je morao da bude spomenut i srpski, uz ustaše su išli i četnici, uz Zapad Istok, a ćirilica se koristila samo ako je tu negde, i u istoj meri, bila i latinica.
Takvu simetriju dobili smo ovih dana i u dve čestitke koje je Premijer uputio građanima za Božić. Prva je čestitka „po gregorijanskom kalendaru“, upućena 23. decembra 2016, a druga „po julijanskom kalendaru“, upućena 5. januara 2017.
Ako pogledamo zvaničnu verziju tih čestitki, objavljenih na sajtu Vlade (ovde i ovde), videćemo da su one gotovo istovetne, kako po obimu, tako i po sadržini. Razlika je samo u tome što je reč „gregorijanski“ u drugoj čestitki zamenjena sa „julijanski“, „najsvečaniji hrišćanski praznik“ pretvoren je u „najradosniji hrišćanski praznik“, a umesto „hrišćanskim vernicima“ stavljeno je „vernicima Srpske pravoslavne crkve“.
Da ostavimo sad po strani birokratsku kopi-pejst tehniku proizvođenja saopštenja, kao i bogoslovski prilično sumnjivo proglašavanje Božića za „svečaniji“ i „radosniji“ dan nego što je Vaskrs. No, ono što nije moguće ne primetiti je da je našem premijeru isto da li je reč o prazniku koji slavi 85% stanovništva (koliko je u Srbiji pravoslavnih) ili 5% (koliko je katolika).
Tih 85% i 5%, naravno, isto su sa stanovišta prava i sloboda. Ali, oni ne mogu biti isto sa stanovišta kulture, identiteta, države i politike. Ako pogledamo Putinovu ovogodišnju čestitku za Božić upućenu građanima Rusije, kako ju je emitovala agencija TASS, videćemo, najpre, da u njoj nema nikakvog izmotavanja s Božićem po „gregorijanskom“ i s Božićem po „julijanskom“ kalendaru, niti rangiranja koji je hrišćanski praznik od kojeg „svečaniji“ i „radosniji“.
Putin čestita Božić „svim pravoslavnim hrišćanima i svim građanima Rusije“, što je jednostavno i sasvim precizno: jer, tako se obraća svim pravoslavnim i svim „Rusijanima“ („Rossiяne: sovokupnoe nazvanie graždan Rossii vne zavisimosti ot ih эtničeskoй prinadležnosti“). To je za Tanjug toliki šok da Putinovo „pravoslavnыh hristian i vseh graždan Rossii“ prevodi kao „svim pravoslavnim hrišćanima i Rusima koji taj praznik slave po julijanskom kalendaru“! Dakle, našoj medijskoj „eliti“ toliko je neshvatljivo da Putin ne koristi jugo-simetriju „gregorijanski-julijanski“, da onda Tanjug, u Tassovu vest koju citira, mora da ubaci nepostojeći „julijanski kalendar“.
Iako sam pažljivo pretraživao po internetu, nisam našao da je Putin oko 23. decembra čestitao Božić Rusiji „po gregorijanskom kalendaru“, a ako i jeste, nema sumnje da se ta čestitka suštinski razlikuje od spomenute. Jer, u Putinovoj Božićnoj čestitki izričito se naglašava kulturna i identitetska važnost prvenstveno Ruske pravoslavne crkve („ogromna i uistinu jedinstvena uloga u obnovi visokih običajnosnih [rus. nravstvennыh, nem. Sittlichkeit – S. A] i moralnih vrednosti i u očuvanju našeg bogatog istorijskog i kulturnog nasleđa“) i ističu se zasluge RPC za obrazovanje, dobročinstva i za očuvanje „građanskog mira i sloge“.
Uz sve to Putin, koji zna da vlada Rusijom, a ne nekakvom „postsovjetijom“, prisustvovao je, javlja Tass, i božićnoj liturgiji u Velikom Novgorodu, u manastiru Sveti Đorđe, pri čemu su nedaleko od Putina „stajali lokalni ribari s kojima se upoznao prošle jeseni tokom putovanja na jezero Iljmenj“.
Srpski premijer pak ne samo da ove godine nije bio na božićnoj liturgiji već nije uneo ni badnjak u centralu svoje stranke (kao što je znao to da čini ranije), već je i na tu proslavu došao tek kad je obred već bio završen. Prošlog Božića pak Vučić se takođe nigde nije pojavio na bogosluženju, već je gostovao u jutarnjem programu TV Pink-a, u kojem se pohvalio da „imamo najniži pe-de-ve u regionu“ i upozorio da „moramo biti vaspitani da plaćamo porez“. Baš sve u skladu s „najradosnijim hrišćanskim praznikom“ (kako je, naravno, stajalo u vesti).
No zbog toga što se Vučić javno više ne maša za badnjak makar ne možemo da mu prebacimo licemerje – što bi se svakako moralo pomisliti ako imamo u vidu rušenje hrasta-zapisa starog 600 godina u Savincima, koje je naredila Vlada. Jer, kao nekada u SFRJ, i u današnjoj Srbiji „modernizacija“ je važnija od „praznoverica“.
Zato je Vučić najpre, 2. jula 2013, održao vatreni govor protiv sirotog hrasta-starine: „Moramo da se izborimo s palanačkim duhom prošlosti. Neki kažu da hoće da brane hrast 600 godina star, a neće auto-put. E, pa ja hoću auto-put! Da zaustavimo modernizaciju Srbije, sve da zaustavimo? E, to je paradigma današnje Srbije koju hoćemo da menjamo. Ili imamo poverenje naroda za te promene ili nemamo. Ako nemamo, neka vladaju oni koji misle da treba da se učaurimo, da branimo još 600 godina hrast, a ne da gradimo prugu i put. Neka formiraju `hrast koaliciju` pa neka nas pobede i vrate u srednji vek. Nećemo to dozvoliti!“
Iako je samo nedelju dana docnije tadašnji ministar urbanizma i građevine Velimir Ilić objavio da će hrast ipak biti sačuvan „tako što će stablo biti zaštićeno čeličnom oblogom, a drvo će redovno dobijati vodu iz veštačkih izvora“, te da će „hrast ostati koliko košta da košta”, čim su prošli izbori 2014, a za ministarku postavljena Zorana Mihajlović, starina od 600 godina je posečena.
O ovom čudovišnnom postupku iscrpno sam pisao u članku „Obaranje hrasta, istorije i demokratije“. Tu sam citirao objašnjenje Vladimira Dimitrijevića po kom izraz „drvo-zapis” znači da je u koru hrasta nekada bio urezan krst („u doba turskog ropstva, kad su mnogi hramovi bili porušeni, narod se na molitvu skupljao pod zapisnim drvetom“), zbog čega je hrast u Savincu imao ulogu hrišćanskog molitvenog mesta – te prikazivati takav hrast samo kao „atavizam paganštine“ znači nerazumevanje specifične i duge hrišćanske tradicije kakva je srpska.
Takođe sam ukazivao na to da je savinački hrast bio ne samo možda najstarije živo biće u Srbiji, koga su upravo naši „modernizatori“ hladnokrvno ubili, već i na to da su se pod velikim hrastovima, kojih je nekada bila puna Srbija, održavali seoski i knežinski zborovi koji su bili temelj sistema lokalne samouprave na kojoj je počivala srpska tradicionalna demokratija 18. i 19. veka. Zato je rušenje savinačkog hrasta bilo simboličan udar kako na naše tradicionalno hrišćanstvo, tako i na prirodnu starinu i autohtonu demokratiju.
No, hrast je posečen i sada dolazi ono na šta hoću da skrenem pažnju – na seirenje naše današnje „elite“, čiji je cilj, valjda, da još jednom pokaže koliko je srpski narod „glup“ i „primitivan“. U Blicu, 10. novembra 2016, izlazi članak čiji je naslov: „`Sveto drvo` trune na ledini“, a čiji je podnaslov: „Hrast zbog kog je ometana gradnja autoputa više nikog ne zanima“. U članku se opisuje kako „savinačko sveto drvo truli na ledini preko puta crkve u tom selu, a Savinčani na njega ne obraćaju pažnju. Iako je drvo skrajnuto i potpuno zaboravljeno, duh praznoverja kao da i dalje lebdi nad Savincem. Niko nije hteo da se fotografiše pored ostataka stabla, a meštani kažu da mu niko i ne prilazi“.
Osam dana docnije, istovetno javlja i B92 u vesti čiji je naziv: „Kleli se u hrast, a danas trune na livadi sam“. U njoj se kaže kako su „meštani Savinca dve godine vodili borbu kako bi sačuvali hrast“, ali da je danas „nekadašnji gorostas otišao u zaborav“, pošto „stablu više niko ne prilazi: od svetog drveta ostali su samo truli panjevi“.
A šta je trebalo da urade Savinčani? Da svoje sveto drvo iscepkaju i da ga raznesu po kućama za potpalu? Da iskopaju raku kako bi hrast-gorostas sahranili i kako bi mu održali opelo? I sada su ti čestiti savinački hrišćani praznoverni („duh praznoverja i dalje lebdi nad Savincem“), ili licemerni („kleli se u hrast, a danas trune na livadi sam“), a političari koji su hrast srušili i novinari koji se rugaju tradiciji vere i naroda – pametni su i moderni!
E, to je „postjugoslavija“, u kojoj je narod zapravo daleko mudriji od vajne mu elite. U Srbiji pak, kada se ona istinski uspostavi, elite će bolje razumeti i više ceniti sopstveno društvo i njegovu tradiciju. U takvoj Srbiji premijer neće svom narodu kopi-pejst metodom čestitati „julijanski“ Božić i neće ga „modernizovati“ tako što će mu, uz grdnju, poseći hrast-zapis.
A tada će i modernizacija, o kojoj naša elita već sto godina pripoveda, svakako biti uspešnija, lakša i – trajnija.
Slobodan Antonić
www.fsksrb.ru
Kroz negovanje tradicije, istorijskih vrednosti i verske pripadnosti jača se patriotizam i jedinstvo nacije. Putin je veliki državnik i to mu je jasno. Vučić je ograničen kao državnik a nije mu ni cilj da objedini Srbe i da ojača nacionalnu svest, već da ih razjedini i uništi svako nacionalno osećanje.
Karl Jaspers: „Ako smo već sada, u stanju u kojem nam je sloboda postala spoljašnja vrednost „dobrovoljno“ postali robovi ništavnosti sveta u kojem nema vere, onda ćemo posle kraćeg vremena ostati i bez te spoljašnje slobode“.
Hm,hmm..verska pripadnost evru, objasnjava sve „aspekte“ patriotizma !
Hm,hmm..a, vernicima Hrvatske pravoslavne crkve,precednik nije „prisegnuo“ cestitku, i ako ih nema mnogo, pravoslavci su, sa velikom verovatnocom „ostatka zaklanog i proteranog naroda“.
Bez zelje da branim ovu nakaradnu vlast, rekao bih da je ovakvo „evropejsko“ ponasanje vlasti vise posledica zapadne batine koja nam visi nad glavama i pokusava da nas „edukuje“ nego izbor ovih nasih mucenika koji nam trenutno vladaju.
I nije to od skoro, postepeno se vodi od kada su preuzeli medije u Srbiji, 2000.godine. I ne vazi samo za Srbiju vec za svaku muceni drzavu koji im je pod cizmom a koja se civilizacijski razlikuje od liberalne nakaze kojoj teze.
Hm,hmm..Antonicu,lako je kritikovati, ali kako, urediti drzavu i drustvo, u kojoj, funkcionise „para drzava“..monarhija, a… mozda jos jedna SPC..teme, ubitacne koje „komentatori“..“ne zamjecuju“..“rani sina pa salji u Bosniju’..?