Asocijacija – Ne znam zašto me jučerašnja Vučićeva poseta Centru za robotiku i veštačku inteligenciju u obrazovanju u Učiteljskom fakultetu u Beogradu podseća na jedan davni događaj, u onoj tamo Jugoslaviji, ali uhvatilo me to još sinoć pa evo ni jutros ne pušta. Elem, rešila tadašnja Šidska tekstilna industrija da izađe na svetsko tržište pa u tom cilju napravili lepu kampanju sa modnom revijom. Defiluju prelepe manekenke u modelima ove tekstilne industrije, prati ih filmska muzika, a iz pozadine se čije dubok muški glas – Šit … šit … šit … Zahvaljujući palatalizaciji – ako sam to iz škole dobro upamtio, ono d se u interpretaciji pomenutog muškog pratećeg vokala pretvorilo u t, pa je ispalo da su prelepe dame prikazivale modele pomenute tekstilne industrije u vokalnoj pratnji Šit umesto Šid.
No, pusti asocijacije, da se vratim na jučerašnju Predsednikovu posetu Centru za robotiku. Domaćini su Vučiću predstavili humanoidni robot po imenu Ema, koji je napravila kineska kompanija Netdragon, a koji može da komunicira sa ljudima, pa Predsednik nije propustio priliku da porazgovara sa Emom – Draga Ema, upitao je Predsednik u maniru kojim se obično obraća poznatim novinarkama – Poštovana Goco, poštovana Barbara .., da li možete da mi kažete zašto ste došli u Srbiju?
A Emi nije trebalo dvaput da se kaže, pa je razvezala: „Naravno, ja volim Srbiju. S obzirom da sam oblik pametne tehnologije očigledno je da biram da budem u Srbiji. Ne samo zbog izuzetnih ljudi, bogate tradicije i prirode već zato što je to zemlja koja pred sobom ima svetlu budućnost. Zbog izuzetnih umova ove zemlje došla sam da unapredim obrazovanje dece u Srbiji uz pomoć savremenih obrazovnih tehnologija iz Kine za učenje jezika i izučavanje naučnih disciplina. Centar za robotiku i veštačku inteligenciju u kome radim omogućiće deci u Srbiji najbolje obrazovanje nakon svakog roditeljstva, a Srbija će postati jedna od najobrazovanijih zemalja u svetu, baš kako bi to trebalo da bude …“
I ko zna dokle bi Ema ovako terala, da je oduševljeni Vučić nije prekinuo i smesta obečao da će izgraditi iste takve centre u Novom Sadu i Trsteniku. Usledili su potom i dirljivi govori – Vučiča i kineske ambasadorke u Beogradu, gospođe Čen Bo, o čeličnom prijateljstvu i neraskidivom bratstvu naroda Srbije i Kine. Eto umesto onog prevaziđenog – Srbija do Tokija, mi odosmo još dalje, sve do Kine. Obuzet emocijama, nisam primetio da li su ti govori bili robotizovani – negde sam ih već slušao … više puta.
Ne znam koji je poslovni uspeh imala reklamna kampanja Šidske tekstilne industrije o kojoj je bilo reči na početku – nije pisalo u novinama, ali ovde greške ne može da bude, pa već u narednoj epizodi zamišljam Vučića, konačno odmornog od stalnog trčanja po televizijama od Sarape do Željka, pa Marića … i nazad, kako zadovoljno sedi u svom „open“ kabinetu okružen i preostalim televizorima ove zemlje u odnosu na prethodnu nezaboravnu seansu te vrste, i umesto sebe sluša Emu, a na drugoj strani prezadovoljne glasače iz klase 48% +, koji više ne moraju da se motaju po autobusima, kako samozadovoljno slušaju svog omiljenog predsednika.
Neka ostane upamćeno da sam se ja toga prvi setio, predlažem da se naredni robot zove Ana B (šta god to značilo), koji bi zainteresovanom aauditorijumu na planu samozadovoljenja pružio još šire mogućnosti, bez ikakve diskriminacije prema svim vidovima rodne ravnopravnostii.
A što se tiče sadržaja – i ja volim Srbiju, više od Eme, pa predlažem nešto na bazi onog vica:
Hvali se konj na kojim je trkama sve pobedio,
a magarac izvadi sliku zebre, pa kaže:
Ovo sam ja kad sam igrao za Juventus.
Dragiša Čolić
