Erdogan i Srbi

0
512

turski udarJučerašnji neuspeli vojni puč u Turskoj nesumnjivo je događaj koji će zauzimati važno mesto u istorijskim udžbenicima, kao konačna i simbolična pobeda Erdoganove islamističke Turske, nad Ataturkovim sekularnom državom, koju su vojne elite svojim autoritetom i povremenom demonstracijom sile održavale još nekoliko decenija nakon Kemal-pašine smrti.

Vojni pučevi 1960, 1971, 1980. i 1997. zapravo su samo odlagali i usporavali proces reislamizacije turske države, a pobeda Erdoganove Partije pravde i razvoja na izborima 2002, bila je, ispostavilo se, prelomna tačka u modernoj turskoj istoriji. Iako su mnogi očekivali da će vojska tada reagovati i ponovo skloniti islamiste, to se nije desilo. Umesto toga, Erdogan je, lukavo i inteligentno, počeo tihu čistku u vojsci, najpre smenjivanjem nižih kemalističkih oficira i dovođenjem sebi lojalnih ljudi, dok je istovremeno „vučićevskim“ metodama propagande, drastično uvećao svoj rejting i rejting vladajuće partije AKP i tako dodatno učvrstio legitimitet vlasti.

Jučerašnji neuspeli vojni puč, bio je zakasneli pokušaj preostale vojne elite da povrati kontrolu nad državom, koju joj je Erdogan, godinama postepeno oduzimao, sužavajući joj uticaj i manevarski prostor.

Ne bih ulazio u to da li je pobeda islamizma i neoosmanizma nad sekularizmom dobra ili loša za samu Tursku. Tu ima argumenata za obe strane. Međutim, ono što posebno pada u oči jeste neobična i vrlo uočljiva naklonjenost srpskih medija, pre svega RTS-a, ali i dela „patriotske“ javnosti, Erdoganovoj strani tokom državnog udara. Postoje dva različita motiva za takav odnos prema Turskoj, od kojih je prvi zasnovan na diktatorskom pragmatizmu Vučićevog autoritarnog režima, a drugi na gluposti i površnosti pojedinih antiglobalističkih struja u Srbiji.

Najpre, srpski režim i njegovi mediji zaziru od svake promene vlasti, pogotovo one nakon demonstracija i državnog udara, i sami svesni da, poput Erdogana, uz totalnu kontrolu medija, zloupotrebe vlasti i izborne mahinacije, na izborima teško mogu biti poraženi.

Bez obzira što Srbija preko 100 godina nema ozbiljnu nacionalnu vojsku koja koncentriše političku moć i koja je spremna i sposobna da politički interveniše zarad nekih ideoloških načela, sličnost između Vučićevog i Erdoganovog metoda vladanja kao i njihovog biračkog tela je toliko velika, da srpski mandatar prosto nije mogao ostati ravnodušan na događanja u Turskoj.

Da Vas podsetimo:  Uspravi se!

Na Vučićevoj jučerašnjoj vanrednoj konferenciji za štampu, jedan od njemu lojalnih novinara upitao ga je „kako komentariše to što u Srbiji ima onih koji bi se radovali pučevima i neredima“, na šta je Vučić odgovorio da to „samo govori koliko dobro žele Srbiji“. Iako nijedna javna ličnost, niti politička organizacija, nije pozvala da se turski puč primeni i u Srbiji, Vučićev strah je više nego očigledan. Otuda je RTS bio među prvim medijima u svetu koji su proglasili Erdoganovu pobedu, i to dok su još trajali okršaji na ulicama Ankare i Istanbula.

Pored Vučića i režimskih medija, postoji još jedan dobar deo javnosti koji se strašno obradovao neuspehu vojnog puča i opstanku Erdogana, olako proglasivši vojni puč za „američku zaveru“, zbog – navodnog – Erdoganovnog „zaokreta“ ka Rusiji. Radi se o klasičnom površnom i infantilnom konspirološkom pristupu. Pre svega, treba imati na umu da su svi proislamistički režimi u Turskoj od pedesetih godina 20. veka održavali još prisnije odnose sa SAD, nego režimi vojnih hunti. Uostalom, Turska je ušla u NATO 1952. za vreme vlade Adnana Menderesa, prvog premijera koji je počeo da napušta Ataturkove sekularne principe. Erdogan je takođe od dolaska na vlast nastavio politiku prisne saradnje sa SAD. Upravo je izraz lojalnosti SAD bilo tursko obaranje ruskog aviona iznad teritorije Sirije u septembru 2015. godine, koje nije moglo biti izvedeno bez naređenja, ili makar odobrenja Erdogana.

Turska je u proteklih godinu dana uspostavila najprisnije moguće odnose sa antiruskim režimom u Ukrajini, podržavala je separatizam Krimskih Tatara na Krimu i bila glavni oslonac svim islamističkim grupama u Siriji, koje se bore protiv sirijskih i ruskih snaga. Dakle, na dva ključna geopolitička fronta u današnjem svetu – ukrajinskom i sirijskom – Turska je bila i još uvek čvrsto stoji na američkoj strani i protiv Rusije.

Na dva ključna geopolitička fronta u današnjem svetu – ukrajinskom i sirijskom – Turska je bila i još uvek čvrsto stoji na američkoj strani i protiv Rusije.

Međutim, kombinovana glupost i naivnost dela srpskih rodoljuba su tolike da su oni u stanju jednog takvog vladara da proglase za „žrtvu američkog imperijalizma“ i za „ruskog saveznika“, samo zbog jednog jedinog taktičkog poteza kao što je izvinjenje Putinu za obaranje ruskog aviona.

Da Vas podsetimo:  Sokolski automobilski kursevi

Sve i da su vojni pučisti zaista bili „američki instrument“ protiv „suverenog Erdogana“ (mada, najverovatnije, nisu), to nipošto ne znači da je neuspeh puča i potpuno čišćenje države od sekularista i kemalista koje je nakon toga usledilo, dobra vest za Srbiju. Naprotiv, neosmanistička i islamistička crta Erdoganove Turske predstavljaće u budućnosti jednu od glavnih spoljnopolitičkih opasnosti za Srbe sa obe strane Drine.

Olako se ignoriše dosadašnja uloga Turske u razgrađivanju srpske državnosti na Kosovu i u Republici Srpskoj. Interesi Srbije i Turske su na ove dve teritorije dijametralno suprostavljeni, a glavni problem predstavlja upravo islamistički i neoosmanistički kurs aktuelnog turskog vladara.

Turska je bila prva država koja je priznala nezavisnost Kosova, a nakon toga je počela snažno i otvoreno da lobira da i druge zemlje priznaju ovu paradržavu. „Među 56 islamskih zemalja, još ima nekih koje nisu priznale Kosovo i veoma smo zabrinuti zbog toga“, poručio je Erdogan pre samo nekoliko meseci, 16. aprila 2016. na 13. samitu islamskih zemalja i poslao jasnu poruku da je za Tursku nedopustivo da neka islamska zemlja ne prizna „Kosovo“.

Erdogan je inače, tokom posete Kosovu 2013. rekao da je „Kosovo njegova druga država“, kao i da je „Turska Kosovo, a Kosovo Turska“.

Ništa manje sentimenta i ljubavi Erdogan nema ni kada je reč o Bosni i Hercegovini, koju je u govoru 2012. svrstao kao jednu od 81 istorijske pokrajine Turske, o kojima Ankara ima obavezu da brine.

Erdoganov neoosmanizam se nipošto ne završava na jakim rečima. Turska je, naime, najaktivniji član „Vijeća za implementaciju mira“, međunarodnog tela čiji je glavni cilj derogiranje i obezvlašćivanje Republike Srpske. (Nije zato ni malo čudno što su se sarajevski politiki faktori, na čelu sa Bakirom Izetbegovićem, toliko obradovali što je „Sultan“ ostao na vlasti.)

Turska je najaktivniji član „Vijeća za implementaciju mira“, međunarodnog tela čiji je glavni cilj derogiranje i obezvlašćivanje Republike Srpske

O stepenu neprijateljstva prema srpskom narodu u BiH svedoče i izjave Erodganovog saradnika i turskog premijera Ahmeta Davutoglua na otvaranju obnovljene džamije u Banjaluci 7. maja 2016. – “Turci su ovde bili, sada su i biće zauvek“, kao i da „niko ne može odvojiti Banjaluku od Sarajeva, niti Mostar od Sarajeva“.

Da Vas podsetimo:  Stari zakon se nije ni ohladio, a majke traže novi

U sličnom ratobornom tonu govorio je turski ministar spoljnih poslova Mevlut Čavušoglu prilikom posete Srebrenici pre nekoliko dana – „Turska nikada neće ostaviti svoju bošnjačku braću i dozovliti da se nad njima vrše zločini poput onog u Srebrenici“.

Kao što se vidi iz priloženog, emotivne izjave turskih zvaničnika o BiH su sve učestalije i sve ekstremnije, brutalno kršeći sve diplomatske protokole i praksu u međunarodnim odnosima. Na osnovu tih izjava bi se moglo zaključiti da je rat u BiH već buknuo, a da je Turska glavni saveznik i oslonac bošnjačke strane u tom sukobu.

Otuda je neodgovorno da ljudi koji se predstavljaju i za sebe misle da su srpski rodoljubi pletu teorije zavere, uglavnom bez dovoljno dokaza i argumenata, i od Erdogana pokušavaju da naprave „borca protiv novog svetskog poretka“. Na stranu što se radi o režimu koji je udarna pesnica u nastojanju SAD, Saudijske Arabije i Izraela da unište nesumnjivo sekularnu, prorusku i nama prijateljsku Asadovu Siriju. (Koja je, uzgred budi rečeno, pozdravila puč).

U svakom slučaju, sudeći po izjavama turskih zvaničnika u poslednjih nekoliko godina, kao i reakcijama srpske vlasti i javnosti na neuspeh vojnog puča, izgleda da je Erdoganovoj Turskoj mnogo više stalo do nezavisnog Kosova i unitarne BiH, nego što je Srbiji stalo do očuvanja sopstvene državnosti, Kosova i institucija Republike Srpske. Što, kad malo bolje pogledamo oko sebe, i ne treba mnogo da nas čudi.

Igor Marković

NSPM

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime