EU ili EEU?

0
724
Foto: pixabay.com

Ove godine navršava se četiri decenije od kada je otvorena prva kancelarija Evropske komisije u Beogradu (1982. je prerasla u Delegaciju EK). I trideset godina od kada je EU (tada Evropska ekonomska zajednica) sa Socijalističkom Federativnom Republikom Jugoslavijom zaključila prvi sporazum o pomoći društvenim i ekonomskim reformama (kroz tzv. PHARE program). U međuvremenu je nestala SFRJ, a zajedno s njom i socijalizam na ovim prostorima. EU se uvećavala, a nedavno i prvi put smanjila. Njene granice su se prelile na istok. Razdaljine su pak ostale iste – od bivše Jugoslavije do Brisela stala bi tačno još jedna Jugoslavija. Toliko malo nam je falilo.

Kao da podsećanje na ove propuštene prilike nije samo po sebi dovoljno depresivno, danas svedočimo kako se tragedija koja je usledila posle njih pretvara u čistu farsu. Tako nas ovih dana evropski komesar Varhelji (pravi mađarski patriota, po Orbanovim rečima) ubeđuje da su izborni uslovi u Srbiji super. Na istom fonu, ministar Đorđević (Spartanac, po sopstvenim rečima) tvrdi da je Srbija praktično najbolje mesto za život. Ironijom sudbine, baš jedan Srbin, oskarovac Stiv Tešić, stvorio je kovanicu „postistina“ koja tako efektno opisuje izjave poput navedenih, kao i naše doba generalno. U članku iz 1992. Tešić je ocenio žalosno tačnom Reganovu procenu da američka javnost, posle Votergejta, zapravo više ne želi da zna istinu.

Logično je onda postaviti pitanje da li u svetu u kojem Vučić i kompanjoni – u reganovskom stilu – koriste laži ne kao izuzetak, već kao novo pravilo političkog govora, može biti nekog istinitog uporišta za planiranje razvoja društava i država. Da li to znači da je i (predizborna) dilema „Brisel ili Moskva“ lažna? S jedne strane, znamo da Vučića ne zanima strateški razvoj Srbije, inače nas ne bi držao kao taoce svoje doktrine odugovlačenja. On podgreva lažnu varijantu dileme „Brisel ili Moskva“, zasnovanu na mogućnostima opstanka Kosova u sastavu Srbije.

Moglo bi se čak reći da se hteo-ne-hteo jasno svrstao na jednu stranu time što je već u prvim godinama svoje vladavine, po kremaljskoj recepturi, započeo hibridni rat protiv građana i građanki države čiji je predsednik. Posledica je i to što se u istraživanjima javnog mnjenja kao jedan od najvećih donatora Srbije od 2000. do danas redovno pominje Rusija, iako je praktično nema na tom spisku (na čijem je čelu EU). Ali dilema ima i svoju istinitu varijantu, iz ugla vrednosti koje su većini ljudi najvažnije: mir i blagostanje.

Da Vas podsetimo:  Lomača za Deda Mraza

Hajde da iz tog ugla uporedimo dve moguće destinacije. Sledeće godine navršava se sedamdeset godina od početka formiranja EU, čime je omogućen jedan od najdužih perioda mira u istoriji teritorije njenih članica. S druge strane, od svog dolaska na vlast pre dvadesetak godina, Putin je vodio pet ratova (klasičnih oružanih sukoba ili vojnih intervencija) na teritoriji ili u neposrednom okruženju Rusije. Oko broja hibridnih ratova u režiji Kremlja ni stručnjaci ne mogu da se dogovore, ali je izvesno da je bilo neke vrste takvog njegovog upliva na raznim stranama sveta: od izbora Trampa i Bregzita, do pokušaja državnog (i sada „duhovnog“) udara u Crnoj Gori.

EU baš na to misli kada govori o postojanju „malignog“ uticaja na Zapadnom Balkanu. Rusija zna da je mogućnost ispravljanja neravnoteže u Evropi klasičnim ratovanjem izgubila 1989. u trenutku kada je sa zapada stiglo 200 hiljada tona pšenice u Poljsku preko luke u Gdanjsku. Ali zato sada dobija ratujući drugim sredstvima.

Kada je reč o blagostanju, tu su stvari još jasnije: više od polovine građana i građanki izjašnjava se za pristupanje Srbije EU. Glavni razlozi: „više mogućnosti zapošljavanja“ i „put ka boljoj budućnosti mladih ljudi“. I ne treba da čudi: EU je u 2018. godini ostvarila BDP od 16 biliona evra, otprilike deset puta veći od ruskog (1,6 biliona američkih dolara). I raspodela društvenog bogatstva je različita. U Rusiji su ogromno novo bogatstvo prigrabili oligarsi i visoka klasa, pa je tako nejednakost, mereno Đini koeficijentom, eksplodirala na preko 42 u 2007, što je bilo među najvišim vrednostima u svetu te godine, da bi nakon toga beležila blagi pad. S druge strane, u EU je od 2000. nejednakost među najnižima na globalnom nivou, sa stabilnom vrednošću oko 30. Dakle, i više para i ravnomernije svima.

Da Vas podsetimo:  Svetodmitarska lenta

To nije slučajnost, već je rezultat vladavine prava, u koju spada i poštovanje ljudskih prava, a među njima i prava radnika. Tako čak i trenutno konzervativna EU priznaje da priličan broj njenih stanovnika zaostaje u životnom standardu i pravima u odnosu na zacrtane ciljeve, pa 2017. godine usvaja političku deklaraciju – Evropski stub socijalnih prava. Kao da na neki način počinje da shvata da je socijalizam bio koristan korektiv kapitalizma. Tim dokumentom EU obavezuje države članice da unaprede uslove rada, socijalnu sigurnost, zdravstvenu zaštitu i druge ključne oblasti života stanovništva.

Prošle godine usvojene su dve direktive za primenu ovog dokumenta. Jednom od njih uvodi se obaveznih deset radnih dana odsustva sa rada godišnje za očeve radi nege deteta i pravo roditelja da traže fleksibilne uslove rada dok neguju dete sve do njegove osme godine života. Drugom se poslodavci obavezuju da sve radnike (na klasičnim i netipičnim ugovorima o radu) pre stupanja na rad obaveste o svim elementima rada: od mesta rada i radnog vremena, do perioda trajanja probnog rada i visine zarade.

S druge strane, zajednica koju je Rusija stvorila po modelu EEZ, Evroazijska ekonomska unija (EEU), uopšte nema sličnih ambicija. U ugovoru o osnivanju ove organizacije (u čijem su članstvu, pored Rusije, i Belorusija, Jermenija, Kazahstan i Kirgistan) jasno piše da motivacija njenih osnivačica (kao i nekadašnje EEZ) leži u jačanju privrede, bez pozivanja na univerzalne vrednosti, ljudska prava i socijalnu politiku (osim kroz stidljivo pominjanje sloboda pojedinaca i građana i Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima UN). Zbog toga i ne čudi to što je članica za primer u takvom društvu naftom i gasom bogati Kazahstan koji spada u deset najgorih zemalja na svetu za radnike, zemlja koju je Savet Evrope odbio da primi u članstvo zbog tamošnjeg katastrofalnog stanja ljudskih prava. Ako nekom to nije dovoljno – glavni grad Astana nedavno je preimenovan u Nur-Sultan, po doskorašnjem diktatoru Nursultanu Nazarbajevu. Njega je prošle godine starost konačno oterala sa vlasti. Daleko bilo…

Da Vas podsetimo:  Obogaćeni uranijumom

Da zaključimo ideološkim argumentima. Da li su levičari u pravu kada tvrde da je EU neoliberalna tvorevina? Jesu. I nisu. Jer, EU je mnogo komplikovaniji ideološki kolaž od toga. Prisetimo se: za vreme (rekordnih) pet mandata socijaliste Žaka Delora na čelu tri uzastopne Evropske komisije sredinom osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka uvedena su mnoga socijalna prava na nivou EU. Time su znatno povećani i radnička moć i solidarnost sa osetljivim društvenim grupama. Zahvaljujući Deloru, čak su i britanski laburisti postali proevropski orijentisani, poverovavši u pravedniju i solidarniju EU.

S druge strane, posle Svetske ekonomske krize, ista ta EU, predvođena konzervativcima, postaje članica „Trojke“ koja je prigrlila mere štednje kao čarobnu formulu i u inkvizitorskom pohodu razorila sisteme socijalne sigurnosti širom EU.

Šta je sa tvrdnjama da je EU samo „jagnjeća koža“ ispod koje Nemačka kolonizuje Srbiju? Apsolutno ima istine u tome. Nemačka, kao i sve druge države, brani prvenstveno svoje interese gde god da nastupa, i unutar EU (gde je najveću cenu toga platila Grčka) i na Balkanu, kroz podršku svojim investitorima i reformama koje im idu u prilog. Ali je jednostrano tvrditi da vam poslodavac, sve i da je najgori, uzima sve, a ne daje baš ništa zauzvrat.

Da li nam je onda bolji savez sa Rusijom umesto „briselske diktature“? Dakle, da li želimo da živimo u miru i blagostanju, slobodni da činimo izbore zbog kojih nas niko neće proganjati? Potpuno je jasno da uslova za fer i poštene izbore niti ima sada, niti ih može biti ikada pod Vučićevom vlašću. Baš zbog toga bi u donošenju odluka narednih nedelja svima pomoglo da čuju šta o izbornim uslovima kažu ruske verzije Tanje Fajon i Vladimira Bilčika. Ako ima takvih zainteresovanih.

Autor je saradnik Fondacije Centar za demokratiju.

Ivan Sekulović
Izvor: Peščanik.net

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime