EU-ropska Srbija po Vesliju Klarku

0
412

Cezarizam

Neki od događaja koji su se odigrali tokom leta u kome Srbija iščekuje izbor nove vlade, jasno su ocrtali oblik političkog sistema koji će biti izgrađen u Srbiji, ukoliko ona bude ostala na dosadašnjem EU-ropskom, a ustvari evroatlantskom kursu.

Vučić kao knez Miloš

dva kolosekaSavremenog birača, koji pati od hronične političke i istorijske senilnosti, valja podsetiti da je početkom jula Aleksandar Vučić izveo jedan od svojih mnogobrojnih političkih maskenbala. Posle višednevnih pompeznih najava, on je u toku jednog dana primio više desetina od nekoliko hiljada prijavljenih beznadežnika, spremnih da po julskoj žegi, u pratnji kola hitne pomoći i neizbežne budžetske sendviče, satima uporno i sa strepnjom čekaju da se baš na njih izlije velika milost da dobiju priliku da Aleksandru Vučiću iznesu svoju „tegotu”. U susretu sa Vučićem žaliocima su, po njihovom svedočenju, „klecale noge”. Tako je pod kombinovanim uticajem letnje vreline i arhetipskog odnosa prema pravu, odnegovanog u doba Miloševog orijentalnog despotizma i Brozove okupacije Srpstva, u zgradi Vlade Srbije lako mogla da se ponovi scena iz staroegipatskog državnog života; egipatski podanici su neretko umirali od sreće kada bi im se ukazala retka prilika da vide lice faraona.

Tih julskih dana Vučićev autoritet se gojio nadom onih beznadežnika, koji su pre toga iskusili iskustvo borbe za pravo u upravi i sudstvu „države” čiju su suvereni pravni poredak pojeli inostrani politički moćnici i domaći kolaboracionisti, multinacionalne kompanije i domaći tajkuni, korupcija, nepotizam i partijaštvo. Tako se sav gnev žalioca izlio na sporu, nenačelnu, neurednu i nestručnu upravu i sudstvo, iznad kojih se svojom vanrednom milošću uzdigao neukaljani Aleksandar Vučić, kao najviša, mada neformalna, upravna i sudska instanca. Manipulativno smešten u kolektivno i intuitivno prepoznatljivu istorijsku sliku kodža Miloša, kome je svako mogao doći „na žalbu jer je otac ovog naroda i dužan je svakome izvideti tegotu”,1) Vučić je u jednom danu izdignut iznad pravnog poretka i tako aboliran za sve njegove smrtne boljke. Mada je do tog julskog dana i posle njega bio i ostao šef izvršne vlasti na osnovu i u okvirima tog istog pravnog poretka, što u hijerarhijski uređenoj državnoj organizaciji otvara pitanje premijerove političke odgovornosti na osnovu principa parlamentarizma, ali i moguće pravne odgovornosti. Jer, primera radi ministarstvo pravde je prema Zakonu o uređenju sudova (čl. 70) dužno da po pravu nadzora po služebnoj dužnosti vodi računa o tome da li sudovi poštuje rokove i pravo stranaka na suđenje u razumnom roku. S toga, iznenadno, naknadno saznanje predsednika vlade iz usmene pritužbe građana, u jednom potpuno neformalnom postupku u kome stranke nemaju prava i obaveze, o činjenici da je, npr. neki sud povredio pravo na suđenje u razumnom roku, otvara prethodno pitanje odgovornosti po osnovu nečinjenja ministra pravde, ali i samog predsednika vlade.

Pri tom su se i ljudi iz Vučićeve okoline dobrano potrudili da utisak o političkoj moći predsednika tehničke vlade učine u javnosti nespornim i apsolutnim u odnosu na nefunkcionalni pravni poredak. Jer se mrvama Vučićeve autokratske moći hrani sujeta njegove anonimne i bezlične okoline, koja bi jednog književnika verovatno podsetila na satirični prikaz iz pesme „Maskenbal na Rudniku” vladarske okoline prvog srpskog bezalternativnog i neurotičnog Evropejca, kralja Milana Obrenovića. Pravnog istoričara Vučićevo okruženje po svom poreklu, manirima i karakteru pre podseća na okolinu kneza Miloša, koju je najbolji poznavalac prvog Obrenovića, dr Mihailo Gavrilović, opisao na sledeći način: „Prvi Miloševi (čitaj Vučićevi) činovnici samim sticajem prilika bili su ljudi sumnjive prošlosti i avanturisti, koji se uvek nađu oko čoveka koga posluži sreća da se odjednom visoko uzdigne, oni traže da se prvo smeste a posle probiju u prve redove; kao što biva u primitivnoj organizaciji države ti ljudi počinju karijeru kao njegove sluge, telohranitelji i pomagači, uvek slepi izvršitelji njegovih zapovesti, posle bivaju njegovi prvi činovnici i ministri. Sem toga članovi Miloševe (čitaj Vučićeve) okoline ne samo što su bili bez potrebnih znanja za organizaciju države, nego su neki od njih bili i opasni s rđavog uticaja, koji su mogli vršiti na Miloša, koji je u upravu narodnim poslovima mogao uneti, sem nespornog talenta i zdravog razuma, još i apsolutističke tendencije i prohteve neobrazovana čoveka koji se našao na vlasti”.2)

Da Vas podsetimo:  Mladi nam beže, po tome smo lideri u regionu

Pretpolitička, patrijarhalna manipulacija narodnim tegobama u Vučićevom slučaju je u odnosu na knez Milošev prauzor problematična iz ugla legitimnosti i položaja koji predsednik vlade ima u sistemu organizacije izvršne vlasti ustrojene na principima bicefalne egzekutive i parlamentarnog režima. Naime, predsednik vlade nije monarh, niti predsednik Republike (otuda su neadekvatna poređenja sa Putinovim telefonskim razgovorima sa građanima), pa da kao takav iznad svega izražava državno i nacionalno jedinstvo, što bi mu dalo osnova i da neposredno opšti sa građanima, već politički šef profesionalnog upravnog aparata, koji je na taj položaj došao kao čelnik stranke koja je dobila većinu na izborima. I dok je knez Miloš do Hatišerifa od 1838. godine autoritet za položaj vanrednog preispitivača i presuditelja crpeo iz ustavom neograničenog monarhijskog legitimizma, Vučićev položaj vanrednog preispitivača i presuditelja isključivo se oslanja na izbornu podršku demosa. Radi se o najopasnijoj zloupotrebi demokratije, kada vlast pozivajući se na plebiscitarnu podršku naroda izlazi van granica prava i uspostavlja jedan cezaristički režim. Ako sudimo po O. Špengleru, radi se o zakonomernosti koja karakteriše poslednju fazu u političkom i državnopravnom razvitku zapadne civilizacije na umoru, u kojoj demokratske političke režime koji su izraz prevlasti novca smenjuju cezaristički režimi kao izraz prevlasti politike.3)

Posledice novog cezarizma

Jednom rečju, politikantskom manipulacijom narodnim tegobama, Vučić i njegova menažerija učini li su da krhka pravna svest puka, koji je pre sedamdeset godina samozvanca, varalicu i tuđina prihvatio kao oslobodioca i usrećitelja, bude još krhkija. Jer, se u jednodimenzonalnoj predstavi našeg puka još jednom stvorio utisak o nemoći, pa s toga suvišnosti i štetnosti apstraktnih pravnih normi u odnosu na moć, pa s toga i korisnost ličnih garantija konkretnih gospodara ljudskih sudbina.

S tim u vezi, i preostale izvore malaksalog EU-ropskog fanatizma kod srpskog puka ne treba tražiti u vrednosnom prestižu zapadnih pravnih ustanova do kojih Vučićevi birači drže „k̓o do lanjskog snega”, već u propagandno stvorenom doživljaju neprikosnovene političke, vojne, ekonomske i kulturološke moći zapadne pseudoimperije, makar na Balkanu kao geopolitičkom vidokrugu prosečnog Srbijinog birača. Pri tom su se svi postpetooktobarski vlastodržci iskreno potrudili da tragi-komičnim primerima svog kvislinškog udvorištva doprinesu uvećanju ovog utiska moći.

Sledstveno, ako se učvršćivanjem vladavine prava podiže vrednost ljudskog dostojanstva, lična cezaristička vladavina, kao negacija prava i svake normativnosti (pre svega aksiološke), stvara u jednom narodu ropski mentalitet. Tu se i nalazi odgovor na pitanje da li neprijateljima srpske državnosti odgovara uspostavljanje cezarističkog političkog sistema u Srbiji.

Odustajanje od izgradnje poretka zasnovanog na vladavini prava proizvodi i druge dalekosežne mentalitetne promene. Spremnost da se budućnost Otadžbine prepusti samovolji pojedinca oblikuje, rečju Špenglera, „one velikogradske mase, bezvoljna oruđa ambicije svojih vođa, koji ruše i poslednji ostatak reda i poretka, i koji žele da vide u spoljašnjem svetu haos zato što ga u sebi samima nose”.4) Zato je ambijent cezarizma idealan za nagomilavanje revolucionarnih društvenih uzroka i snaga, koji će planuti prema planovima i prohtevima globalnih palikuća nacionalnih Otadžbina.

Uz to, cezaristički udari na pravni poredak dodatno će udaljiti građane od obljutavele „visoke” politike, pa će se javni život u Srbiji neminovno vratiti na pretpolitičko stanje u kome će ljudi instiktivno i konfuzno javno reagovati samo pri odbrani pojedinih ličnih prava i lokalnih interesa. Primitivni politički ambijent cezarizma ubiće u građanima svaki apetit za kolektivna politička i nacionalna prava. Već su prethodni izbori, kao i događaji u vezi sa Savamalom pokazali da će posle Vučića stranački život u Srbiji dobrim delom ubrzano degradirati na nivo lokalnih NVO inicijativa, čiji će politički vidokrug dosezati do interesnih granica grada ili opštine ili do granica interesa socijalno marginalnih i manjinskih grupa, a da će krupna državna pitanja planski biti prepuštena nadnacionalnoj briselskoj i bretonvudskoj administraciji i njihovim domaćim „ekspertskim” ekspoziturama.

Da Vas podsetimo:  Šta je sve obećao Zoran Djordjević u Leskovcu

Otuda se pravnom istoričaru neodoljivo nameće zaključak da će se postpetooktobarski proces okončati potpunim vraćanjem Srbije na pravno i političko stanje iz prve vladavine kneza Miloša. U procesu pridruživanja EU Srbija se odriče atributa suverenosti osvojenih još u vreme knez Mihailove vladavine – prava na vođenje rata, spoljne politike i ustavotvorstva, dok se sa Vučićevom replikom Miloševog orijentalnog despotizma „državna” organizacija svodi na uprošćenu vazalnu (kolonijalnu) upravljačku strukturu, a politički život organizaciono partikularizuje i programski degradira na nivo jedne lokalne građanske inicijative.

Srbija kao američki vojni logor

Da gore iznete tvrdnje o uspostavanju cezarističko-kolonijalnog političkog sistema u EU-ropskoj Srbiji nisu puke teorijske spekulacije, očigledno je potvrdio još jedan julski događaj. Na osnovu šture informacije iz Vlade Srbije, mediji su obavestili građane da će SAD na osnovu nekakvog (do danas nepoznatog) bilateralnog sporazuma isporučiti Srbiji dva zatočenika iz američkog vojnog logora Gvantanamo. Izraz „isporučiti” koji se koristi za robu je u ovom slučaju sasvim adekvatan. Reč je o licima kojima su na najdrastičniji način, nezamisliv u savremenom pravu, oduzeta međunarodno zagarantovana prava iz domena habeas corpus-a, jer su već godinama lišeni slobode bez ikakve sudske odluke. Zato se za zatočenike Gvantanama ne može koristiti pravni termin pritvorenik, kako to čine mediji u Srbiji, već zatočenik ili rob. Naime, odsustvo bilo kakve sudske pravne zaštite i pravne izvesnosti čini da je status zarobljenih stranaca u Gavantanamu najbliži onom statusu koji su imali robovi-vojni zarobljenici na rimskim galijama ili u rimskim rudnicima i kamenolomima. Isporučivanje Srbiji jednog Jemenca i jednog Tadžikistanca, kao akt daljeg vansudskog ograničenja njihove slobode kretanja i nastanjivanja izraz je ropskog statusa. Prihvatanjem čina „isporučivanja” članovi sadašnje tehničke vlade Srbije, na čelu sa njenim predsednikom, krše brojne odredbe Ustava Republike Srbije kojima se zabranjuje ropstvo, jemči pravo na ličnu slobodu, garantuje zakonitost postupka lišenja slobode i jemče prava stranaca (čl. 26, 27-34, 39). Ovaj antiustavni presedan kojim se u interesu SAD danas u Srbiji krše prava dvojice stranaca, čini izvesnim buduću suspenziju osnovnih ljudskih prava srpskih građana, koju će cezaristički kolonijalni režim sprovoditi u interesu i na zahtev NATO pakta.

Kolonijalni pravni sistem

Ovde treba još primetiti da su iluzorna očekivanja neobaveštenih, a dobronamernih evroentuzijasta da će proces pridruživanja EU i otvaranje pregovaračkih poglavlja 23 i 24 presudno doprineti da se u Srbiji uspostavi vladavina prava. Ako o ovoj stvari sudimo prema iskustvu Rumunije i Bugarske, onda se proces pridruživanja EU više pokazuje kao generator izdavanja zakona, nego kao generator zakonitosti. Pri tom, na podrivanje načela zakonitosti posebno utiče nekritička, apsolutna recepcija (prepisivačina) tuđih zakona, koji predstavljaju strano i nefunkcionalno (anti)telo u domaćoj pravnoj kulturi, kao i u socijalnom i ekonomskom okruženju. Zahtevi za harmonizaciju prava Srbije sa pravom EU nisu motivisani interesima srpskih građana i preduzeća, već interesima zapadnih multinacionalnih kompanija. Preciznije, sintagma harmonizacija prava je savremeni eufemizam za čin odricanja od ustavotvorstva i zakonotvorstva kao atributa suverenosti i nametanje jednoj zemlji kolonijalnog zakonodavstva kao jemstva za zaštitu interese metropole i njenih kompanija, u globalističkom novogovoru eufemistički označenih terminom „investitori”.

Jednom rečju, Srbiju na EU-ropskom putu čeka potpuno transformisanje u NATO koloniju, u kojoj će prema modelu vojnog logora biti uspostavljen cezaristički politički sistem sa pseudodemokatskom legitimacijom, čiju će verodostojnost nadzirati i potvrđivati briselske institucije. Pod vladavinom prava podrazumevaće se obezbeđenje zaštite ekskluzivnog položaja, prava i privilegija zapadnih kompanija, činovnika i pre svega NATO vojnika.

Da Vas podsetimo:  Te male hidroelektrane koje ubijaju reke Stare planine

Jedan razlog zašto je potrebno moliti se za neprijatelje

Kome gore navedeni zaključci izgledaju neuverljivo, neka presluša deo razgovora sa CNN od pre nekoliko dana sa ratnim zločincem, generalom Veslijem Klarkom, bliskim saradnikom Hilari Klinton (a po svemu sudeći i Bojana Pajtića i Dragana Šutanovca koji su bili u društvu sa ovim ratnim zločincem na konvenciji američkih „demokrata”)6).

Klark je otvoreno poručio da evropski saveznici u NATO paktu brane interese SAD u Evropi. Da je SAD preko NATO pakta danas prisutan u Evropi iz istih razloga zbog kojih su se SAD u evropske poslove uključile tokom Prvog i Drugog svetskog rata – odbrana interesa i prestiža SAD. Saradnja sa evropskim saveznicima koji brane interese SAD pojača će se sa pojačavanjem snage putinovske Rusije. Klark je do kraja bio otvoren u ogoljavanju američkog (plutokratskog) imperijalizma, izjavivši kako je globalizam kao ideologija samo sinonim za amerikanizam. Jednom rečju, članice EU su NATO kolonije čiji će vojni, politički i privredni život biti ustrojen prema meri američkih interesa, skrivenih pod smokvinim listom ideologije globalizma.

Iz rečenog proizilazi da je zajednička spoljna i bezbedonosna politika EU isključivo instrument za obezbeđivanje efikasne zaštite interesa SAD u Evropi. Sva materijalna pomoć koju SAD budu obezbećivale svojim NATO saveznicima, od Nemačke do Japana, biće određena merom njihovom budućeg ratnog angažmana u ratu protiv Rusije.

Ovde se u svetlu anglosaksonske izreke da „u svetu nema ništa džabe, osim sira u mišolovci” valja setiti višegodišnjeg insistiranja MMF i svih postpetooktobarskih vlada na pooštravanju fiskalne discipline u Srbiji. Ako se Srbija posle ratifikacije SSP odrekla mogućnosti da iz budžeta finansijski podstiče privredni razvoj zemlje, u čijem je onda interesu bilo pooštravanje fiskalne discipline. Posebno ako se ima u vidu činjenica da batina fiskalne discipline isključivo pogađa naše građane i preduzeća, a da strani „investitori”, kao što je primera radi „Fijat”, ne plaćaju PDV budžetu Srbije. Pazla zvana Vesli Klark otkriva u čijem je intersu EU-ropsko pristupno upristojavanje i disciplinovanje Srbije, pa i ono fiskalno. U NATO koloniji treba stvoriti politički i finansijski sistem koji će biti samoodrživ u meri vojnih interesa SAD.

Protiv EU, svuda i na svakom mestu

Ako EU-ropski put pretvara Srbiju u NATO logor u njegovom pohodu na Istok, a budućnost Srbije koja ima od 18-29 godina je prema poslednjim anketama većinski protiv ulaska u EU,7) onda je poslednji čas da se sva javna aktivnost patriotskih organizacija, grupa i pojedinaca u potpunosti posveti iznalaženju različitih metoda borbe da se prvo uspori, a potom zaustavi proces pridruživanja EU. Borba za državu Srbiju mora da otpočne sa borbom protiv pristupanja EU, jer na ovom putu gubimo sve atribute suverenosti.

Danas je jedini zadatak srpskih patriota da budu protiv EU, jer je to drugo ime za NATO pakt, odnosno koloniju SAD. Sutra će biti kasno, jer će Srbija zbog naše duhovne malksalosti nepovratno ostati bez razočarane patriotske mladeži. Zaseda iz koje je moguće sabotirati proces pridruživanja može i mora da bude svako radno mesto srpskih patriota zaposlenih u državnoj službi. Zato napravimo fluidnu mrežu protivnika pristupanja Srbije EU!

Zoran Čvorović

FSK

_____________

M. Pavlović, Srpsko pravo od VII do XX veka, Kragujevac, 2013, str. 115.
M. Gavrilović, Miloš Obrenović, knjiga druga (1821-1826), Beograd, 1909, str. 443.
O. Špengler, Propast Zapada, knj. 4, Beograd, 1990, str. 242-245.
O. Špengler, str. 202.
http://www.snappytv.com/tc/2425431
http://www.nspm.rs/hronika/bojan-pajtic-i-dragan-sutanovac-otputovali-u-sad-na-konvenciju-hilari-klinton.html
http://www.dnevnik.rs/politika/mladi-protiv-eu-stariji-za

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime