S obzirom da ovih dana pljušte ocene političara da će Srbija već za šest godina postati punopravna članica Evropske unije, to znači da srpski seljak može samo još nekoliko godina mirno da pravi i pijucka svoju rakiju na način kako je to oduvek činio, a onda će izgleda Brisel da ga brzo otrezni. Naime, sa ulaskom u Evropsku uniju moraće papreno da plaća državi svaki put kada bude pekao rakiju u svom dvorištu, jer će ga to maltene koštati kao da je otišao u kafanu. Dakle, pogledajmo šta kažu činjenice.
Na primeru Hrvatske se najbolje videlo šta je snašlo tamošnje proizvođače rakije, a pri tome treba naglasiti da se radi isključivo o običnim seljacima koji peku rakiju u kazanima za sebe, što znači da se uopšte ne radi ni o kakvim velikim proizvođačima za šire tržište.
Dakle, sa ulaskom u Evropsku uniju svaki hrvatski seljak koji pravi rakiju za svoje potrebe mora po zakonu da se sada registruje u najbližoj ispostavi Carinske uprave kao mali proizvođač alkoholnih pića i da plaća državi akcize. Registracija mora biti učinjena najkasnije osam dana pre početka pečenja rakije, a prema pravilniku koji je donesen još mnogo pre ulaska u Evropsku uniju, svaki vlasnik rakijskog kotla mora imati završen kurs za destilera, a takođe mu je propisana i obaveza da mora prijaviti objekat u kome pravi rakiju.
A zatim, kada sve to uradi, seljak sme da proizvede najviše 50 litara rakije, a za sve što proizvede preko toga – mora da plati čak 3 evra po litru. Akciza se plaća i za rakijski kotao, i to blizu 15 evra za kotao veličine do 100 litara, a za onaj preko 100 litara mora da plati državi oko 30 evra.
Inače, u najnovijoj članici Evropske unije se takva rakija proizvedena za sopstvene potrebe ne sme prodavati, a onaj koga inspektori uhvate u kršenju svih ovih zakona, a to znači – onaj ko se ne upiše u registar, ili onaj ko ne prijavi kotao i količinu rakije koju godišnje proizvodi, biće kažnjen sa novčanom kaznom u iznosu od 700 evra, pa sve do neverovatnih 14.000 evra.
Prema tome, i srpski seljak će nakon potpadanja pod briselske zakone, za svaki proizvedeni litar rakije preko 50 litara, po svemu sudeći morati da plati više od 300 dinara, što znači da će ga njegova sopstvena rakija koštati kao da je kupio litar vinjaka u trgovini. A ako ne ispoštuje zakon, onda će morati da plati kaznu koju verovatno ne može da namiri čak ni da proda celokupno svoje imanje.
Kada se uzme u obzir iskustvo hrvatskih seljaka, kojih se na primer u Slavoniji registrovalo manje od 2 posto, a svi ostali ilegalno peku svoju rakiju i rizikuju ogromne kazne, onda je lako za pretpostaviti da će i srpski seljaci sa ulaskom u Evropsku uniju takođe da se kriju od inspektora kao od Turaka koji dolaze po harač.
Međutim, u tursko vreme se barem svaki pokretni Srbin koji može da beži na nogama, mogao lako sakriti u šumu gde ga ni jedan turski paša i subaša nisu mogli pronaći, a u današnje vreme kada postoje evropski „monitoring“ i „skrining“, kao i razne druge zagonetne reči koje završavaju sa „ing“, to je postalo skoro nemoguće.
Dakle, sa ulaskom u Evropsku uniju ni za srpskog domaćina neće biti dileme – ako bude hteo da mu žena ujutru uz parče slanine natoči čašicu rakije, to će da ga košta otprilike kao da mu našminkana konobarica u „fensi“ kafiću posluži viski i naplati račun u evrima. A tada verovatno neće više da nazdravlja ni sa rečima „Ajde živeli“, nego prikladnijim „Cheers my friends“.
Ratko Paić
Glas Rusija
