ZABORAVLjENI VELIKAN
Kada se govori o reformi srpskog jezika i njegovom konačnom normiranju nakon više faza, prva asocijacija i glavna ličnost je Vuk Karadžić. Međutim, on nije prvi koji se bavio problemima srpskog jezika, što se može pročitati i u njegovim spisima. Naime, rešenje problematične grafije našeg jezika pre svih dao je upravo Sava Mrkalj, od kojeg je i sam Vuk preuzeo azbuku, delimično izmenio određene grafeme i uveo jednu novu (dž), koju njegov prethodnik nije uvrstio među slova azbuke.
BIOGRAFIJA
Sava Mrkalj je rođen 1783. godine u Gornjoj Krajini, u selu Sjeničaku prvobanske pukovnije. Godine 1799. završio je školu i zatim postao srpski učitelj u Gospiću. Kasnije je otišao u Zagreb, u akademiju, pa onda i u Peštu, gde je slušao predavanja iz filozofije i matematike na univerzitetu, a titulisan je kao „svobodnih hudožestva i filosofije doktor.“ Bio je dobar znalac latinskog i francuskog jezika, a razumeo je i grčki i jevrejski, što je njegovom filološkom talentu bilo od velike koristi. Napadan je od službenih crkvenih krugova zbog svojih učenih pogleda, Sava je mislio da će ih umiriti ako se pokaluđeri, i zato se 1811. godine u manastiru Gomirju zaista i zakaluđerio i postao jerođakon Julijan. Gonjenja su se samo uvećavala i on je 1813. godine napustio manastir. Godine 1817. izdao je delo „Paliondija“ u kome se odrekao svoje grafičko-ortografske reforme. Godine 1827. je doživeo nervni slom pa je 1833. godine preminuo u bečkoj bolnici za duševne bolesti.
VUKOV PRETHODNIK
Ako iko od Srba zaslužuje da bude uvršćen među prvih 100 najvećih i najumnijih ljudi našeg naroda, onda je to svakako reformator srpskog jezika Sava Mrkalj. To je najmanje čime bi mu se nove generacije mogle odužiti za sve što je učinio za svoj narod. Međutim, to se nije dogodilo. Sava Mrkalj je pao u zaborav.
Završio bogosloviju, bio verski i privatni učitelj, arhigimnazista, daroviti student filozofije, logike, fizike i matematike, a učeni svet je fascinirao filozofijom jezika. Vladao je latinskim, nemačkim, francuskim i rusko-slavenskim, služio se grčkim i hebrejskim, a poznavao je italijanski i mađarski. Bio je i vrstan pesnik, polemičar i besednik.
Najznačajnije delo ovog reformatora bilo je „Salo debeloga jera libo azbukoprotres” koje je izdao u Budimu 1810. godine. Ova, po obimu skromna, knjižica (rasprava na osamnaest strana) sistematski analizira probleme srpske grafije. Autor je reformisao ruskoslovensku crkvenu ćirilicu prema glasovnom sistemu narodnog jezika. Zalagao se za pravopisno načelo Johana Kristofa Adelunga „Piši kao što govoriš” („Schreib wie du spricht”) kao i “ i zahtev da narodni jezik postane književni . Ova krilatica je zahtevala revolucionarne postupke – mnoga slova su morala biti izbačena. Dok je analizirao inventar od 42 slova ruske crkvene ćiriliice, neka slova je zadržao, neka predvideo samo za posebnu upotrebu, a nepotrebna slova su izbačena i na taj način je grafijski sistem postao rasterećeniji. Reformisanu azbuku činila su sledeća slova: a, b, v, g, d, dь (=đ), e, ž, z, i ï (=j), k, l, lь (=lj), m, n, nь (=nj), o, p, r, s, t, tь (=ć), u, f, h, c, č, š. Ova azbuka je imala 29 slova, falila je grafema dž, koja nije uvrštena u inventar (u nekim Mrkaljevim spisima nalazi se i rešenje za ovu grafemu – gь).
Mrkaljevu reformu je Jernej Kopitar prihvatio i odlično prokomentarisao: „Na ovih 18 strana ima više filozofije nego u kakvoj debeloj gramatici. Takav bistar gramatički um nisam našao u Izrailju.” Kopitar je Vuku Karadžiću savetovao da svoja dela štampa Mrkaljevom azbukom, tzv. „mrkaljicom”, što je Vuk i učinio. U „Pismenici serbskoga jezika” iz 1814. Vuk je o Mrkaljevoj azbuci rekao sledeće: „…imajući za namjerenje uspjeh Serbskog Knjižestva ne mogu druge Azbuke upotrebiti nego Merkailevu, jerbo za Serbski jezik lakša i čistija ne može biti od ove.”
Iako je reforma u filološkim krugovima naišla na izuzetan prijem, srpska crkva se izričito nije slagala s njom. Mitropolit Stefan Stratimirović je smatrao da „Salo debeloga jera” uništava srpsku tradiciju i ugrožava veze Srbije i Rusije (koja je tada štitila vojvođanske Srbe), te je uspeo da uz pomoć austrijskih vlasti zabrani Mrkaljevu azbuku. Sava Mrkalj je bio izložen velikim pritiscima, pa je 1817. godine u „Novinama srpskim” objavio tekst „Palinodija libo obrana debeloga jera, u kojem se na neki način odriče stavova izrečenim u raspravi iz 1810.
O Savi Mrkalju se u današnje vreme malo govori i zna, ali je njegov značaj za srpsku kulturu i filologiju neprocenjiv. Postavio je temelje i otvorio put kasnijoj Vukovoj reformi za fonetski pravopis i uzdizanje narodnog jezika na rang književnog. Bez obzira na to što Mrkalj nije mogao da u svojoj reformi istraje do samog kraja, on se prvi osmelio da započne revolucionarnu reformu čije rezultate možemo videti i danas. Vuk Karadžić je preuzeo sve lovorike za ovaj poduhvat i njegovo ime je urezano u svest kolektiva kad god se pomene reforma. Međutim, nikako ne smemo zaboraviti genijalnog Savu Mrkalja, „Salo debeloga jera” i godinu 1810, godinu u kojoj je azbuka postala skoro ista kao ona kojom se služimo danas.
PESME
Od Mrkalja je ostalo, koliko se za sad zna, 25 pesničkih jedinica, od čega 13 izvornih i 12 prevoda, prepeva i prerada. Prvi put se u poeziji ogledao 1805. godine u „Odi Kirilu Živkoviću“, episkopu pakračkome, i to na ruskoslovenskom (novom crkvenoslovenskom) jeziku, a u koautorstvu sa izvesnim studentom Pavelom Doktorovičem. Nekoliko pesama iz 1817. godine, čekale su dugo na objavljivanje. Od 13 izvornih pesama samo su tri objavljene za njegova života, i to pred njegovu smrt, dok je bio u bečkoj bolnici. Pet izvornih pesama i pet prevoda sa prepevima otkrio je Vladan Nedić 1959. godine, među njima i antologijsku pjesmu „Jao, jao, jao tristo puta“. Tako ona počinje, a Mrkaljev naslov u rukopisu glasi: „Sastavljeno kad u Gornjokarlovačku bolovaonicu dospeo pobeđen, i ostavljen od svega sveta!“
Među ostalim njegovim pesmama ističe se „Sonet preslavnu Arhipastiru“ (tj. Mušickom, episkopu Karlovačke eparhije), u kome iz čarne noći vape za povezanošću i jedinstvom Srba, koje samo „vera i jezik“ mogu spasiti od proždrljivog vuka asimilacije. Valja navesti i pesmu „Starac“ i sonet,“ Jeleni Dijaković. Za pesmu „Jao, jao, jao tristo puta“ Ljubomir Simović je napisao da je to moderan, vrlo evropski i svetski primer kritične poezije. Taj ubojiti tekst u rimi o mitu, kaže Milorad Pavić, mogao bi se smatrati manifestom nove predromantičarske škole.
MRKALjEVA RODOLjUBIVA MISAO
Mrkalj obilazi sve krajeve u kojima Srbi žive; misteriozno boravi kod Srba pod Turskom, zatim u Glini, Karlovcu, u Šibeniku, Sremu, Sremskim Karlovcima i u Novom Sadu. Zatim u Banatu, Vojniću, pa opet u Karlovcu (1825).
Ovo njegovo krstarenje neki istraživači nazivaju lutanjem izgubljenog čoveka. Međutim, iz podataka se može zaključiti da je Mrkalj u tim putešestvijama obavljao patriotsku misiju obrazovanja i vaspitanja odabranog kadra. Pre desetak godina otkriven je zanimljiv podatak: Mrkalj je bio privatni učitelj u Šapcu, gde mu je učenik bio Jovan Ninić, koji je kasnije postao poznati rodoljub i mecena Đorđa Markovića Kodera. O tome se 1844. godine u „Podunavci“ pojavila i pesma u kojoj srpska mladež slavi Mrkalja i njegov uticaj na učenike. Malo je poznato i o Mrkaljevoj misiji u Dalmaciji, gde je vodio žestoku borbu protiv unijaćenja, i u isti mah hrabrio srpsko neuko sveštenstvo. Po svedočenju protosinđela Kirila Cvetkovića, Mrkalj je nadmoćno pobeđivao unijatske misionare i zagovornike vešto se održavajući u kancelariji unijaćenju sklonog vladike Kraljevića, na koga je uskoro grupa zaverenika pokušala atentat. Na Cvetkovićevo upozorenje, da bi ga uskoro mogla „beda snaći“, Mrkalj je odgovorio: „Ja ću braniti svoj zakon (veru) i crkvu, i učiću svakoga (…) da postojan i tvrd u veri bude i svoju čast i zavičaj, koji se ni za kakvo blago kupiti ne može, da čuva i brani.“
Izvesno je da je Vuk Stefanović Karadžić prva znanja o azbučno-jezičkim pitanjima stekao upravo u tim peštanskim druženjima sa Savom Mrkaljem i još nekolicinom učenih Srba tog vremena – Dimitrijem Davidovićem, Lukom Milovanovom, Dimitrijem Frušićem… Nesumnjivo, ti kontakti i docniji podsticaji Jerneja Kopitara usmerili su Vukov rad na polju jezičko-azbučne reforme.
Zaključak je logičan — u tom mukotrpnom poslu Sava Mrkalj bio je preteča, a Vuk njegov nastavljač.
Deleći s Hrvatima jezik svojih pradedova, Vuk — neredovno školovan i nesumnjivo s ozbiljnim rupama u obrazovanju, što je uobičajeno za samouke ljude — verovatno nije slutio da im time otvara put u srpsko etničko tkivo i prodor u literaturu ispisanu na srpskom jeziku. Zar bi, bez Vuka, stari dubrovački pisci pripadali hrvatskom literarnom korpusu?
NIKO GA VIŠE I NE POMINjE
Godinu dana posle Savinog razmonašenja, 1814, Vuk se priprema da — Mrkaljevom azbukom, ustanovljenom u delu „Salo debeloga jera libo azbukoprotres“ — štampa svoje prvo delo, „Pismenicu (gramatiku) serbskoga jezika“. Jernej Kopitar mu savetuje da, pre nego što „Pismenicu“ preda u štampu, rukopis dostavi Mrkalju da ga pregleda. U odgovoru svom bečkom mentoru Vuk kaže da bi to rado učinio, „ali je on daleko“. Daleko od Budima, gde se tada nalazio Vuk.
Više od svakoga iz nekadašnjeg Mrkaljevog društva „Kod Stefana“, Jernej Kopitar je, izgleda, jedini koji za njim iskreno žali. Više od svih drugih, uključujući Vuka, i preko njega, nastoji da uđe u trag Savi Mrkalju, strahujući, valjda, da je nepovratno izgubljen za nauku.
Nasuprot tome, prijatelji iz doba peštanskih druženja, sagovornici i intelektualni istomišljenici iz poslastičarnice „Kod Stefana“, više ga ne pominju. Pa ni Vuk, osim kad Kopitar insistira da stupi u vezu s njim.
Vuk, međutim, kao da je Savu već otpisao, izveštavajući svog mentora da je Mrkalj negde „daleko“, ne propušta da mu napomene: „Ja ovde imam drugog Mrkalja s kojim ja ovde zajedno živim i svaki dan se razgovaram“.
Taj „drugi Mrkalj“ je onaj Luka Milovanov Georgijević, koga Mrkalj spominje u „Salu debeloga jera“, pisac „Opita k sličnorečnosti i slogomerju“.
Možemo samo da nagađamo kakva bi bila sudbina Save Mrkalja da na samom startu svoje naglo prekinute naučne karijere nije izazvao gnev crkve, iz čijih krugova su stizale žestoke kritike njegovog „Sala debeloga jera libo azbukoprotres“, u kome je, pre Vuka, proklamovao načelo „piši kako što govoriš“ i dotadašnju azbuku skratio za dvadeset nepotrebnih slova. Iz redova crkve u prečanskom delu srpstva njegovo „Salo“ je označavano kao izdajnička knjiga, usmerena protiv srpstva i pravoslavlja.
Kad u manastiru Gomirje nije našao spokoj, Sava je još jednom pokušao da popravi svoj položaj kod crkvenih vlasti. Sedam godina posle štampanja „Sala“, u Davidovićevim „Novinama serbskim“ osvanula je, preko cele strane, Mrkaljeva „Palinodija libo odbrana debeloga jera“. To je u srpskoj kulturnoj javnosti ođeknulo kao grom iz vedra neba.
Rekli su o Mrkalju
Jernej Kopitar: „Na 18 strana njegove knjige ima više jezičke filozofije nego u kakvoj debeloj gramatici.“
Vuk Karadžić: „Ja ne mogu druge azbuke upotrebiti nego Mrkaljovu, jerbo za serpski jezik lakša i čistija ne može biti od ove.“
Vatroslav Jagić, poznati slavista: „Mrkalj spada u najznamenitije Srbe i po tome što je bio prvi jugoslavenski filozof zvukova srpskog jezika.“
U celini, za Mrkalja — kao što su mnogi na razne načine isticali — važi konačna ocena: Ni po obimu skromnijeg, ni po sadržaju bogatijeg opusa.
Izvor: nacionalist.rs
