Kina je pokrenula ambiciozan projekat Novi put svile, kojim će sprečiti odsecanje Rusije, a koja opet predvodi celu Evroazijsku ekonomsku uniju. To će biti dan kad će se EU probuditi i videti procvat trgovine na prostoru od Sankt Peterburga do Šangaja. Uvek treba imati na umu da je Vladimir Putin nešto slično, čak i sveobuhvatnije, predlagao Nemačkoj pre nekoliko godina, kad je ponudio zajednički prostor od Lisabona do Vladivostoka.
Trebaće vremena – biće to teška vremena – ali je radikalna promena Evroazije neumoljiva. To podrazumeva i kraj sna o američkoj izuzetnosti i SAD kao evroazijskom hegemonu. To je još uvek izgledalo izvedivo na prelazu milenijuma, a sad se san topi brzo pred njihovim očima.
Strateško partnerstvo Rusija-Kina – od energije i trgovine, do odbrane i razvoja infrastrukture – samo će učvrstiti odluku Rusije da se okrene na istok, a Kine na zapad. Geopolitički, to ne znači da je Moskva podređena Pekingu, nego da je u toku izgradnja simbioze, koja se pomno razvija u više faza.
BRIKS – najmrža reč u Vašingtonu – već odavno izaziva globalnu privlačnost a ima i sve više uticaja od zastarele G-7. Nova razvojna banka BRIKS spremna je da proradi do kraja ove godine, a mogla bi biti ključna alternativa mehanizmima pod nadzorom G-7 i MMF.
Šangajska organizacija za saradnju (ŠOS) sprema se da uključi Indiju i Pakistan na predstojećem letnjem samitu u Rusiji, a uključivanje Irana kao službenog člana posle sankcija biće praktično gotova stvar do 2016. ŠOS će končano biti ključ razvoja, političke i ekonomske saradnje i bezbednosti širom Azije.
Putinova „veća Evropa“ od Lisabona do Vladivostoka – što znači sporazumni saživot između EU i EEU – može ostati na čekanju sve dok Kina ne završi svoje megaprojekte i Novi put svile, koji podrazumeva izgradnju novih kopnenih i pomorskih infrastrukturnih pravaca.
„Veća Evropa“ i nemačka slagalica
U međuvremenu, Kremlj će se usredotočiti na paralelnu strategiju i koristiti istočnoazijski kapital i njihovu tehnologiju za razvoj Sibira i ruskog Dalekog istoka. Kineski juan se sprema da postane rezervna valuta širom Evroazije u vrlo bliskoj budućnosti, a rublja i juan će vladati zauvek u bilateralnoj trgovini.
„Veća Evropa“ od Lisabona do Vladivostoka neminovno zavisi i od rešenja nemačke slagalice. Nemački industrijalci jasno vide čuda koja Rusija može da pruži Nemačkoj, mnogo više nego EU kao celini, uz sve povlaštene geopolitičke i strateške kanale u azijsko-pacifičkom regionu. Međutim, isto ne vredi i kad su u pitanju nemački političari. Kancelar Angela Merkel, bez obzira na retoriku, čvrsto drži liniju Vašingtona.
Ruska „gasna strategija“ već je bila ostvarena na severu Evrope gasovodom Severni tok i Južnim tokom, ali je beskrajno polukružno okretanje Evropske unije dovelo Moskvu u situaciju da otkaže Južni tok i lansira Turski tok, koji će na kraju samo povećati troškove energije za EU.
Evropska unija je u zamenu trebalo da praktično dobije slobodan pristup ruskim bogatim resursima i na rusko unutrašnje tržište. Ukrajinska katastrofa je označila kraj svih tih razrađenih planova.
Nemačka je već i de facto dirigent u EU, a za sve druge ekonomski brzi voz. Kao izvozno opredeljena zemlja, jedini način za Nemačku nije okretanje na zapad ili jug, nego na istok. Videli smo spektakl orkestra koji je svirao za spasavanje industrijalaca kad je Ksi Đinping u proleće 2104. posetio Nemačku. Ksi je predložio ništa manje nego izgradnju brze pruge koja će povezati Novi put svile od Šangaja do Duisburga i Berlina. Ključna tačka koju Nemci ne smeju da izgube je važan ogranak megaprojekta Novog puta svile, a to je izgradnja nove brze Transsibirske železnice. Dakle, može se reći da je Novi put svile žuta BRIKS cesta od Pekinga i Šangaja do Moskve, koja bi u ruskoj prestonici mogla da ima stratešku stanicu.
Strategija Pekinga Go West je kopnom prošla bez uplitanja supersila, od Transsibirske železnice do putnih pravaca širom Centralne Azije, pa sve do Irana i Turske. Štaviše, Rusija to vidi kao simbiozu i win-win situaciju za Centralnu Aziju i Evroazijsku ekonomsku uniju.
U međuvremenu, Peking je na ostalim frontovima vrlo oprezan da ne antagonizuje SAD, vladajuću supersilu, što se videlo, na primer, iz sasvim iskrenog, ali takođe prilično diplomatskog intervjua kojeg je za The Financial Times dao kineski premijer Li Kećijang.
Jedan ključni aspekt strateškog partnerstva Rusija-Kina je da su zajedno identifikovali Vašington kao izvor neviđeno nerazumne spoljne politike i glavni izvor haosa. Posebno važno za Kinu i Rusiju je to što je to haos koji se provodi po modelu u „zavadi pa vladaj“. Peking vidi da Vašington pokušava da destabilizuje kineske periferije (Hong Kong, Tibet), vide aktivno uplitanje SAD u sporove u Južnom kineskom moru. Moskva smatra da je Vašington opsednut beskonačnim širenjem NATO i da je zarobljen idejom sprečavanja ruskih napora u evroazijskim integracijama.
Savez Rusija – Kina
Dakle, prethodna ruska geopolitička strategija je mrtve. Nema više pokušaja da se uključe u elitni zapadni klub kao što je G-8. Nema više strateškog partnerstva sa NATO, i tu je u pravu specijalni pomoćnik predsednika Obame u Savetu za nacionalnu bezbednost Selesta Valander, koja je zbog toga Rusiji najavila bitku bez predaha „barem za sledećih deset godina“.
Ali pravi stručnjaci uvek imaju i dugoročne planove. Peking takođe vidi kako je Vašington nemilosrdan u demonizovanju ne samo Putina nego Rusije u celini, a sve to predstavlja i probni balon, što bi se u bliskoj budućnosti moglo primeniti protiv Kine.
Sve opklade su isključene kad treba doneti procenu kako će se razvijati sudbonosni trougao SAD-Kina-Rusija. Nedvosmisleno može potrajati sledeći obrazac: Amerikanci će govoriti glasno, ali će dobro paziti da se ne okliznu, a Rusi sramežljivo neće uzvraćati, dok ustvari tiho provode dugoročnu strategiju. Kinezi će slediti modifikovanu doktirnu „Mali kormilar“ Deng Ksiaopinga, govoriće vrlo diplomatski, ali više ne žele da izbivaju sa globalne pozornice.
Peking je sigurno primio na znanje poruku Moskve: „Vašington, u padu ili ne, nikad neće tretirati Peking kao jednaku silu ili poštovati kineske nacionalne interese“. Ali ostaje otvoreno pitanje hoće li će Moskva ovu ozbiljnu, trostruku pretnju krizom – sankcije, rat cenama nafte, devalvacija rublje – iskoristiti da pokrene novu strategiju ekonomskog razvoja. Putinov nedavni intervju, iako prepun zanimljivih odgovora, još uvek nije dao jasan odgovor na to pitanje.
Još jedna neprocenjiva informacija je hoće li Ksi, naoružan soft power-om, harizmom i sa mnogo novca, moći istovremeno da upravlja ekonomskim modelom i strategijom Go West i ugađa lavini partnera potencijalnih partnera u izgradnji Novog puta svile.
Konačno, najvažnije pitanje je hoće li ikad Brisel odlučiti da pristane na obostrano korisnu simbiozu sa Rusijom. To je teško reći, obzirom na sadašnji antagonizam koji nadilazi geopolitička pitanja. Čini se da je Nemačka Angele Merkel izabrala da ostane potčinjena NATO, što znači da će ostati i strateški patuljak.
Šta onda mi imamo od Velike Azije od Šangaja do Sankt Petersburga – uključujući i Teheran – kad se prirodna Evroazija proteže od Lisabona do Vladivostoka. Sve u svemu, projekat ujedinjene Evroazije može ostati nedosanjan san, bar za sada, ali će projekat Velike Azije zaživeti. Naići će na cunami napora uobičajenih sumnjivaca, ali ga neće slomiti.
Sve će to biti fascinantno gledati. Hoće li Moskva i Peking gledati dole prema Zapadu – politički, komercijalno i ideološki – bez rizika od rata? Kako će se nositi s toliko pritiska? Kako će prodati svoju strategiju velikom delu južne hemisfere, posebno u njenom azijskom dijelu?
Ali jedna bitka je već dobijena, a i pobeda je blizu. Baj, baj Zbigniev Bžežinski, vaša velika geopolitička šahovska tabla i san o hegemoniji su gotovi.
Priredio N. BABIĆ
Alter Mainstream Info
Izvor: Novi Standard / Preuzeto: magacin.org
