Još je puno do izbora, a kampanja je već uveliko počela. I to kako je počela!? Jedna od ključnih karakteristika je organizovani udar na patriotsku opoziciju. Za svega dve nedelje pojavilo se sedam tekstova pet različitih autora na ovu temu. Više je nego očigledno da se akcija koordinira iz jednog centra. (Možda taj centar ima stari srpski naziv – Deliveri junit?) Pogotovo ako se ovoj akciji dodaju i dramatičnim tonom intonirane izjave Zorane Mihajlović i Ivice Dačića kako će se „pozabaviti“ patriotskim snagama „zbog budućnosti naše dece“, odnosno da su to partije koje šire „opasne ideje“. Tako dođosmo do toga da je zalaganje za čvršću saradnju sa Rusijom „opasna ideja“.
Teško je setiti se da je tako nešto organizovano protiv vanparlamentarnih snaga u istoriji moderne Srbije. Još je teže nazreti zbog čega se to radi, ako ankete javnog mnjenja toj političkoj grupaciji daju 6-8,5 posto. Posebno ako se ima u vidu da su, sudeći po izjavama čelnika ovog saveza i svih do sada publikovanih stavova, predstavnici ovog bloka mnogo više udaljeni od evrofanatične opozicije, nego od delova vlasti koji, makar i samo verbalno, pokazuju neku želju za formulisanjem politike koja će Srbiju očuvati kao suverenu zemlju, kojom ćemo se više oslanjati na iskrene saveznike u svetu.
Uglavnom, nameću se dva odgovora. Prvi je da patriotski blok stoji mnogo bolje nego što to ankete pokazuju i da se režim uplašio. Drugi je da se (stara-nova) vlast sprema za novo nepočinstvo u Narodnoj skupštini i da im zbog toga svedoci ne trebaju. Bez prisustva poslanika koji će se suprotstaviti sporazumima iz Brisela ili „IPAP aranžmanu“ sa NATO, sve je glatko prolazilo kroz Narodnu skupštinu prethodne dve godine. Barem što se formalno-proceduralne strane tiče. Niko da postavi pitanje ustavnosti, da uloži amnadman, da koristi legitimno pravo opstrukcije usvajanja određenih rešenja, kako bi makar skrenuo pažnju javnosti na štetnost odluka koje se donose. Šta to još može biti učinjeno u narednim godinama?
Prva stvar se vezuje, naravno, za Kosovo. Bez obzira na sve pokušaje da se od šire javnosti sakrije, Poglavlje 35 je vrlo jasno. Kao i svi prethodni dokumenti koji su dolazili iz Brisela i Berlina. Od Srbije se očekuje da potpiše „pravno obavezujući“ sporazum sa lažnom državom Kosovo, koji će podsećati na sporazum između dve Nemačke. Takav sporazum bi otvorio vrata članstvu takozvane Republike Kosovo u OUN, posle čega će pitanje bilateralnog (ne)priznavanja postati irelevantno. Da se ka ovom scenariju ide pokazuje i poslednja izjava predsednika Nikolića kako je Beograd spreman da i dalje „priznaje posebnost Kosova“.
Druga stvar se tiče ulaska Srbije u NATO. Kada je o nastupu NATO na Balkanu reč, u narednih godinu i po dana nas očekuje žestok pritisak. Srbija nije samo zanimljiva kao eventualna članica, već i kao strana koja neće praviti problem oko prijema BiH ili vojnih akcija Alijanse u istočnoj Evropi (čitaj: protiv Rusije). Teme članstva u NATO i potpisivanja „završnog sporazuma“ sa Prištinom su međusobno povezane. Ukoliko dođe do prvog, treba brzo očekivati i ovo drugo.
Treća stvar je novi paket sporazuma sa MMF-om i uopšte nastavak pogubne ekonomske politike. Ni ta tema uopšte nije otvarana u Narodnoj skupštini tokom prethodne dve godine, kao da o tome i nema šta da se raspravlja. Ono što se formalno nazivalo opozicijom je bilo spremno da postavlja pitanja Vučiću o suštinski bezveznim stavkama rashodne strane budžeta (šta to menja u našoj ekonomiji ako Vlada ima par desetina vozila više ili manje ili ako potroši par miliona dinara godišnje na putovanja!?), dok se MMF nije smeo uzimati u usta. Naravno, zato što se radi o „klijentima MMF-a“, zastupnicima iste politike, koju su od 2008. sprovodili Mirko Cvetković i Mlađan Dinkić, a danas to čini Aleksandar Vučić.
Kakvi su rezultati te politike?
Vojislav Koštunica je otišao i iza sebe ostavio 8,78 milijardi evra duga (da podsetimo, kada je došao na čelo Vlade Vojislav Koštunica, dug je bio oko 12 milijardi), Mirko Cvetković 15,4, a danas je to neverovatnih 25,2 milijardi (od toga, republika Srbija duguje 24,8 milijarde, a jedinice lokalne samouprave 430 miliona evra). Samo za poslednjih godinu dana dug je povećan za 2 milijarde evra (pri tome, u poslednjih godinu dana je smanjen dug jedinica lokalne samouprave). Iako je Zakonom o budžetskom sistemu učešće javnog duga u bruto društvenom proizvodu ograničeno na 45 odsto, danas on iznosi 75,5 odsto. Ono što se dešava u Srbiji po svemu podseća na Grčku, u kojoj se uprkos sve žešćim merama štednje dug sve više povećavao. Na kraju, Grci će uspehom proglasiti kada dođu do faze stagnacije duga, a stagnacija će biti obezbeđena prodajom sve preostale imovine. Sa ovim su itekako u vezi i sve mere koje već treća srpska vlada uporno primenjuje, a koje ne daju nikakve makroekonomske efekte. Do sada je stranim investitorima dato preko 1,5 milijardi evra podsticajnih sredstava, a da pri tome nije pokrenuta rasprava o efektima tih poteza. I što je zanimljivo, MMF će tvrdo insistirati da se smanjuju plate za po 1.000 dinara, ali ovih 1,5 milijardi evra neće ni primetiti. Ovo je samo jedan primer. I razlog da se u Narodnoj skupštini o svemu otvori rasprava.
Naravno, ako ima ko da je otvori. Otuda i pritisci na patriotske snage. I otuda pomoć Aleksandru Vučiću i njegovim telalima od Sonje Biserko. Jer, kako reče ona, da parafraziram, najveća opasnost na sledećim izborima je da se vrate „nazadne snage“ koje podržava SPC. Otuda verovatno i brujanje političke čaršije da je u sledećoj republičkoj vladi već viđen Boris Tadić,a u pokrajinskoj Nenad Čanak. Oni u svemu onome što može da usledi nisu „nezgodni svedoci“ već „poželjni saradnici“. Oni nisu „nazadni“, već baš „napredni“.
Dušan Proroković
fsksrb.ru
