Pritisak na Srbiju od strane rukovodstva EU dobilo je konkretni finansijsko-ekonomski karakter i direktno ugrožava socijalno-ekonomske interese zemlje. Pošto je Beograd praktično ispunio sve uslove koji se tiču takozvane “normalizacije” odnosa sa Prištinom, rukovodstvo EU je zatražilo od srpskih vlasti da denonsira u jednostranom poretku ključni trgovinsko-ekonomski ugovor sa Rusijom – Sporazum o stvaranju zone slobodne trgovine koji je na snazi od avgusta 2000. godine – drugim rečima, već 15 godina.
To pitanje je bilo jedno od ključnih tokom skorašnje posete premijera Aleksandra Vučića Moskvi. Prema informacijama koje su objavljene odmah posle moskovskih pregovora Vučića sa ruskim premijerom Dmitrijem Medvedevim, Evropska komisija je zatražila od Beograda u ultimativnom vidu da prekine taj sporazum koji su 2000. godine potpisale vlade Jugoslavije i Rusije. “O nemogućnosti da se učestvuje odjednom u dve zone slobodne trgovine sa Evropskom Unijom mi smo razgovarali i sa srpskim premijerom Aleksandrom Vučićem. Kod nas je na snazi sporazum o zoni slobodne trgovine koji su potpisale vlade Rusije i Jugoslavije”. “Sada kada se Srbija sprema da pristupi Evropskoj Uniji, Evropska komisija zahteva da ona raskine taj sporazum. Tako da su naše strepnje u potpunosti opravdane” – istakao je ruski premijer.
Poziciju srpskih vlasti po tom pitanju zasad ne odlikuje konkretnost. Tokom pregovora u Moskvi Vučić je podsetio da je Srbija ostala jedna od malobrojnih evropskih zemalja koje nisu uvele sankcije Rusiji i to neće uraditi ni u budućnosti. Međutim, on nije ništa pojasnio po pitanju funkcionisanja zone slobodne trgovine sa Rusijom.
I to je apsolutno razumljivo. Ako pitanje o prisajedinjenju Srbije antiruskim sankcijama ipak spada u kompetenciju samog Beograda, a Brisel po tom pitanju može samo da apeluje na zloslutnu “političku solidarnost” sa EU, to pitanje o zoni slobodne trgovine u ovom trenutku dobija geopolitički karakter. To se između ostalog tiče i sporazuma SAD i EU i zemalja jugo-istočne Azije i Latinske Amerike. I jasno je da su mogućnosti za manevrisanje srpskih vlasti ovde maksimalno ograničene, a samo pitanje je kristalno jasno: kakvo tržište je poželjnije za Srbiju kako u ekonomskom, tako i u političkom smislu. Striktno govoreći, upravo tako se i može tumačiti nedavna izjava ministra inostranih poslova Ivice Dačića o tome da bi svađa sa tradicionalnim prijateljima zarad “ulaska u EU ili negde drugo” za Srbiju predstavljala “političko samoubistvo”.
Sada o onome što se tiče čisto finansijsko-ekonomskih pitanja. Prema sporazumu o slobodnoj trgovini između Rusije i Srbije, do 99% robe je oslobođeno plaćanja carine. Kao rezultat toga već 2013. godine je trgovinski obrt između Rusije i Srbije premašivao cifru od 3 milijarde dolara (rast je iznosio 11,6%). Ruski izvoz u Srbiju – u kome vodeća uloga pripada nafti, gasu i aluminijumu – iznosio je oko 2 milijarde dolara. Izvoz Srbije – oko 1 milijardu dolara (u prvom redu građevinski materijal, odeća, voće, lekovi). Pritom je u strukturi srpskog izvoza Rusija zauzela četvrto mesto u svetu, u strukturi uvoza – treće, i Rusija je jedini dobavljač prirodnog gasa za Srbiju.
Pored toga, sporazum iz 2000. godine stvorio je pouzdanu osnovu za narastanje uzajamnih investicija. Od 2002. godine Rusija je investirala u Srbiju oko 3 milijarde dolara i prema raspoloživim podacima dve strane mogu već u narednih nekoliko godina dovesti ove pokazatelje do cifre od 10 milijardi dolara. Pritom se radi o efikasnom prisustvu ruskih kompanija, posebno u celokupnom lancu prerade i prodaje naftnih derivata.
U tom smislu treba podsetiti da upravo ruskom LUKOILU pripada 79,5% akcija kompanije Beopetrol – drugog po veličini vlasnika benzinskih pumpi i naftnih stanica u Srbiji. Kako priznau i sami srpski stručnjaci, energetski resursi iznose 83,5% srpskog uvoza iz Rusije.
Pored toga, 2013. godine je potpisan sporazum o dodeljivanju kredita Srbiji u visini od 800 miliona dolara za modernizaciju železničkih pruga. Realizacija projekta u ukupnoj vrednosti od 941 milion dolara poverena je ruskoj kompaniji «RŽD Internešnl». A tokom 2014. godine dve zemlje su se dogovorile o isporuci vozova “Metrovagonmaša”. Vrednost ugovora – još 100 miliona dolara. Ruske kompanije takođe investiraju u turizam, bankarstvo, mašinogradnju, obojenu metalurgiju, hemijsku industriju Srbije. Među investicionim objektima nalaze se – fabrika “Jastrebac” u Nišu, “Fabrika bakarnih cevi” u Majdanpeku, hidroelektrana “Đerdap – 1”.
A bukvalno poslednje nedelje dve strane su pristupile usaglašavanju još jednog potencijalno ugodnog zajedničkog projekta – u oblasti automobilske industrije: ruska “Grupa GAZ” je saopštila da je razradila izvozni program i namere da “prilično agresivno napadne konkurenciju novim proizvodima”. Kao što je izjavio Pavel Sereda, direktor pogona “Lakih komercijalnih automobila” iz korzorcijuma “Grupe GAZ”, ona u “bližoj perspektivi planira uvećanje uloge izvoza”.
“Mi radimo na izvoznom programu radi popune naših kapaciteta i sada smo na to fokusirani. Pritom ćemo nastaviti da prilično agresivno napadamo našu konkurenciju novim proizvodima, kako bi svoj udeo doveli do 60-70%” – izjavio je Sereda. A predsednik holdinga Vadim Sorokin je izjavio da je rusko tržište za “Grupu GAZ” malo: “Mi smo već stigli u Tursku i tamo ćemo razvijati svoju mrežu. Mi sprovodino ispitivanje tih automobila u Srbiji i prirodno, tamo ćemo raširiti liniju automobila. Nas interesuje Severna Afrika, sprovodimo ispitivanje automobila u Latinskoj Americi. To je postojani proces koji mi držimo u fokusu naše kontrole. To tržište nam je već poznato i mi znamo veoma precizno šta treba da radimo”…
To su realna dostignuća i konkretni planovi rusko-srpske saradnje u trgovinsko-ekonomskoj oblasti. I sada već sami srpski lideri treba da reše sudbinu uzajamnih odnosa naših zemalja – koliko interesima Srbije odgovara prinošenje na žrtvu briselskim spekulantima ovog znanja i iskustva.
Petar Iskenderov
fsksrb.ru
