Duša modernog, evropskog čoveka je „uglavnom njegov sopstveni izum, njegova sopstvena samovolja i sluša samo njegov razum“, pisao je Jung. Evropski čovek je „priznao sebe za jedinog subjekta i tvorca istorije, ne prihvata nijedan model ljudskosti izvan ljudske sudbine“, pisao je Elijade.
Prema Laplasu, za „intelekt koji bi u datom trenutku znao sve sile koje deluju u prirodi i položaj svih stvari od kojih se svet sastoji… ništa ne bi bilo neizvesno i cela bi se budućnost kao i prošlost rasprostrla pred njegovim pogledom“. Ako je antički čovek subjekat koje se odvojio od objekta, evropski čovek je subjekat koji se odvojio od Apsolutnog Subjekta, tj. mesto Apsoluta pokušavaju da zauzmu apsolutisti. Međutim, evropski čovek ne može da prevlada pojmovno mišljenje, fizičko znanje, da se odrekne oslonca koji je našao u razumu i čulima. Evropski čovek ono što je antika pripisivala „prividu“ u prostornom svetu, što ni za hrišćane nije prava slika sveta, smatra istinitim (Dekart je verovao da ga Bog ne obmanjuje).
Evropski čovek prepoznaje da poseduje dar stvaranja, da nije samo „proizvod od njega nezavisnih i mehanicistički shvaćenih zakona stvarnosti“, tj. da ima slobodu izlaska van dejstva prirodnih zakona slučajnosti, da može da menja stvarnost – prema svojoj meri, ali, ne može da prevaziđe sebe (od strane samog sebe) i bude ono što sada nije, ne može da prevaziđe postojeće oblike i odnose stvarnosti. Zbog toga evropski čovek, koliko god da je izvršio „dekonstrukciju predmetne svesti“, i koliko god da se nije zatvorio „u okvire čiste (individualne) samosvesti“, ne dostiže „čistu svest“ i „autentičnu egzistenciju“, u „pravom carstvu slobode“, već ostaje zatvoren u inteligibilnom svetu ljudske subjektivnosti. Od evropskog čoveka nismo saznali čega ima ako Boga nema, da li je čovek subjekat ili objekat, tj. šta je čovek i šta čovek „može biti“, ili, šta postaje kada „transcendira sebe“, nakon što prođe kroz „fenomenološku redukciju“, ili kroz „ništenje svesti“, ili kroz „psihoanalizu“. Evropski čovek ističe „autonomija uprkos zavisnosti“, pošto je „čovek koji stvara bog“, iako je ljudska duša i dalje samo „modus tela“. Evropski čovek duševno zadovoljstvo uzima za duhovno iskustvo. Evropski čovek, bez obzira na sve to, od sebe zahteva da se povinuje „zakonu svog ja“, za sebe kaže da je „sav zakon“.
Kada je Hegelu jedan student skrenuo pažnju da činjenice ne odgovaraju tvrdnji, Hegel je odgovorio – „utoliko gore po činjenice“. Zato Špengler ovako opisuje svoje Zapadnjake: „U etici Zapada sve je pravac, zahtev za moći, svesno delovanje u daljinu…. Njihov moral nastupa sa zahtevom da važi uopšte i uvek. To pripada nužnostima faustovskog bića. Ko drugačije misli – grešnik je, neprijatelj… Sve što je faustovsko hoće da ono isključivo vlada… Faustovska kultura je pobedila sve geografsko-materijalne granice; ona je pokušala da dostigne severni i južni pol bez ikakve praktične svrhe, samo radi simbola; ona je, najzad, pretvorila svu zemnu površinu u jednu jedinu kolonijalnu oblast i privredni sistem. Ono što su hteli svi mislioci počev od Majstora Ekharta do Kanta – da svet ‘kao pojavu’ podvrgnu zahtevima za moći našeg ‘ja‘ – to isto su činili svi veliki vođi počev od Otona Velikog do Napoleona. Bezgraničnost je bila prava svrha njihove ambicije… Tolerancija je znak gašenja snage… Tolerancija je samo obmana[1]„. Kako je nastao evropski čovek, možemo videti iz još par primera, rečima samih Zapadnjaka.
„Jedna nova istorija počinje sa novovekovnom promenom simbola Prometeja. Ona se nadovezuje na poznoantičku predaju o Prometeju kao tvorcu čoveka, ali reflektuje tu predaju u novoj samosveti duha koji se oslobađa iz veza hrišćanstva. Važeću formu je dobila u znamenitoj Geteovoj odi. U tvorcu čoveka Prometeju saznaje se sad čovečanstvo u sopstvenoj stvaralačkoj moći, u carstvu umetnosti. Na stari simbol se nadovezuje mit o geniju, svemoćnoj produktivnosti umetničkog, taj specifično moderni mit o čoveku. U stvaralaštvu umetničke fantazije leži svemoć koja nije ograničena nikakvom vezom prema datome. Čovek koji stvara je pravi bog. Geteova oda o Prometeju upadljivo je izvela antihrišćanske posledice tog umetničkog osećanja moći: ‘da se ne osvrće na tebe, kao ni ja’, postaje određenje titanskog čoveka. Posle Getea su i drugi okrenuli estetičku i etičku samosvest modernog čoveka protiv hrišćanske predaje i hrišćanske crkve“, pisao je Gadamer[2].
„Gete je koncipirao snažnog, visokoobrazovanog čoveka, koji je u svakom pogledu bio fizički spretan, držao sebe samog za uzde, koji je samog sebe uvažavao, koji sme da se odvaži na potpunost i bogatstvo prirodnosti, koji je dovoljno jak za ovu slobodu; čovek tolerancije, ne iz slabosti već od snage, jer ono, od čega bi prosečna priroda stradala, on još zna da upotrebi za svoju korist; čoveka, za kojega više nema ničeg zabranjenog, bilo da je to slabost, zvala se ona porok ili vrlina… Takav oslobođeni duh stoji, s radosnim poverljivim fatalizmom, usred vasione, verujući da je samo pojedinačno nedostojno, da se u celom sve iskupljuje i potvrđuje – on ne negira ništa više… Ali, takva vera je najviša od svih vera: krstio sam je po imenu Dionisa… Gete je poslednji Nemac prema kojem se odnosim sa poštovanjem: po svojoj prilici on je osećao stvari, koje osećam ja – mi se slažemo i u pogledu ‘krsta“’, pisao je Niče[3].
Naredne rečenice Niče je napisao pre više od jednog veka, ali u njima prepoznajete politiku današnjeg Zapada (ili naše, srpske vlade, pod vođstvom predsednika SNS, kome je uzor evropski čovek, sa svojom protestantskom radnom etikom): „Najviši osećaj vlasti i sigurnosti izražava se u onome što ima veliki stil. Vlast, kojoj više nisu potrebni dokazi; koja prezrivo odbija da se svidi; koja s trudom odgovara; koja oko sebe ne oseća nijednog svedoka; koja živi a pri tom nije svesna da protiv nje postoje protivrečja; koja se odmara u sebi, fatalistička, zakon među zakonima: eto, to govori o sebi kao veliki stil“. Niče je bio opijen rimskim (antičkim) duhom, pod uticajem faustovske kulture, „povratka prirodi“ i „mita o geniju“. „Arhitekt ne predstavlja ni dionizijsko, ni apolonsko stanje: tu je pred nama veliki akt volje, volje koja brda pomera, opojnost velike volje koja žudi za umetnošću. Najmoćniji ljudi su uvek inspirisali arhitekte; arhitekt je uvek bio pod sugestijom moći“’, pisao je Niče u „Sumraku idola“. (Da li je slučajno to što je simbol vladavine SNS gradnja kule u okviru tzv. „Beograda na vodi“ i izložba „visoke“ umetnosti nazvana „Necenzurisane laži“?)
Evropski čovek je krenuo putem čovekoboštva. Međutim, nema pravog humanizma, ili altruizma, tamo gde vlada zakon egoizma. U ovom kontekstu može se čitati i ovaj odlični tekst koji je Peščanik preneo o filosofima Valteru Benjaminu i Teodoru Adornu (nemačkim Jevrejima), iz Frankfurtske škole, formirane početkom 1920-tih: „Za njih genocidna država nije bila samo nemački problem, nešto što je nastalo od preteranog slušanja Vagnera; bio je to Zapadni problem, ukorenjen u prosvetiteljskom porivu dominacije nad prirodom. Rejmond Gus, u predgovoru novom izdanju obaveštajnih dopisa članova Frankfurtske škole američkoj vladi u vreme rata, primećuje da je nacistička Nemačka, sa svojom baražnom propagandom i regulisanom zabavom, smatrana za ‘arhetipski moderno društvo’. Iz ove perspektive, antisemitizam nije bio samo manifestacija mržnje već sredstvo za ostvarenje cilja – ‘udarna pesnica’ društvene kontrole. Prema tome, poraz Musolinija i Hitlera 1945. nije doneo i konačan poraz fašizmu: totalitarni um vrebao je svuda, pa ni Amerika nije bila slobodna od njegovog uticaja… Stara hijerarhija visoke i niske kulture postala je farsa: pop je vladajuća stranka[4]„.
Od Getea i „mita o geniju“, evropski čovek je stigao, očekivano, do mita o „pop idolu“. „Revolucionarna demokratija“ (Iljin) stvorila je „čoveka-masu“ (Ortega i Gaset), dok u „velikom stilu“ vlada „arhitekt“ (Niče), kao sledbenik (masonskog) velikog arhitekte. Umetnost evropskog čoveka je postala kič, kao što su kič masonski obredi i simboli, kao što je kič zgrada sedišta MI6 u Londonu (kao što je maketa Vidovdanskog hrama, koju je napravio i predložio Meštrović, bila običan kič). To je ostalo od „velikog stila“.
Citirao sam Zapadnjake, tj. šta su o samom Zapadu pisali sami Zapadnjaci. Da li sam onda subjektivan ako na ovom mestu citiram Sv. Justina Ćelijskog i da li je on bio objektivan ili subjektivan kada je pisao ove rečenice: „Evropska kultura počiva na čoveku kao na temelju… Sva je izgrađena na sofističkom principu i kriterijumu: čovek je mera svih stvari, vidljivih i nevidljivih, i to – evropski čovek. On je vrhovni stvaralac i davalac vrednosti. Istina je ono što on proglasi za istinu; smisao života je ono što on proglasi za smisao; dobro i zlo je ono što on proglasi za dobro i zlo. Kratko i iskreno rečeno: evropski čovek je sebe proglasio za boga… On je jezikom svoje humanističko-pozitivističke nauke objavio da – nema Boga. I vođen tom logikom on je smelo izveo zaključak iz toga: pošto nema Boga, onda sam ja – bog!… Zar ne primećujete da je evropski čovek, u svojoj kulturomaniji, pretvorio Evropu u fabriku idola?… Otuda je naše doba – idolopokloničko doba pre svega i iznad svega. Nijedan kontinent nije toliko poplavljen idolima kao današnja Evropa. Nigde se toliko ne metaniše pred stvarima, i nigde se toliko ne živi za stvari i radi stvari, kao u Evropi. To je idolopoklonstvo najgore vrste, jer je to klanjanje pred ilovačom… Nema sumnje, Evropa ne pati od ateizma, već od politeizma; ne pati od nemanja bogova, već od premnogih bogova. Izgubivši pravoga Boga, ona je htela da svoju glad za Bogom zasiti stvaranjem mnogih lažnih bogova, idola[5]„. Otac Justin Popović je opisao zapadnoevropski „mit o geniju“, „prosvetiteljski poriv dominacije nad prirodom“, ničeanski „instikt gospodarenja“, faustovski i hegelovski totalitet… ono što su sami Zapadnjaci pisali o sebi. Hristos nikoga nije učio da vlada u „velikom stilu“. Velika je razlika između pravoslavnog čoveka i evropskog čoveka.
Evropu treba voleti, ali… „Evropu treba voleti, treba voleti vrednosti koje je stvorila, ali izbegavati njen racionalizam, njen analitički duh, jer to vodi u dekadenciju. U suprotnom, umesto kulture ‘ličnosti’, zabeležio je Florenski, uvodi se kultura ‘stvari’. Ali, ruski intelektualci su se uputili tom stazom lažnog pozapadnjavanja, pa su postali ateisti, otpadnici od prave slovenske kulture. Dato im je ime inteligencija: ona je oformila jednu kastu u ruskom društvu koja se optužuje, zbog nedostatka čvrste orijentacije, da je odgovorna za ono što se desilo u boljševičkoj revoluciji“, pisao je Tomaš Špidlik[6]. Sve što je Špidlik napisao za rusku inteligenciju, važi i za srpsku inteligenciju. Arčibald Rajs je ovako pisao o srpskoj inteligenciji u svom delu „Čujte Srbi, čuvajte se sami sebe“: „Ta ljubomora kaste zvane ‘inteligencija’ srpskog naroda ne iskazuje se samo prema strancima već i prema sunarodnicima. ‘Otmeno društvo’ tako ne dozvoljava nekom svom članu da se izdigne iznad proseka… Sebe su smatrali superiornim. Prezirno su nazivali druge – one koji nisu imali univerzitetsku diplomu ili neki sličan papir – seljacima… Ti ljudi siromašnog duha ne uviđaju da se istinska inteligencija ne stiče samo studijama, pa čak ni onim najvišim… Svaki gradić je dobio ‘gimnaziju’, a školovanje na univerzitetu je bilo besplatno, što nije slučaj ni u najdemokratskijim zemljama poput moje Švajcarske… Moralni nivo inteligencije je, međutim, sve više opadao“. Moralni nivo te kaste je, u međuvremenu, opao do kraja.
Srpska proevropska inteligencija već skoro dva veka na najmanji mig evropskog čoveka skače i izvršava naređenje. Takvi intelektualci imaju ili osećaju „kompleks niže vrednosti“ i onda to prenose na narod. Pravoslavni čovek, za razliku od pripadnika srpske proevropske elite, ne oseća se inferiorno u odnosu na evropskog čoveka. Srpska vladajuća elita svoj podanički karakter pokazuje i povodom dešavanja oko referenduma u Republici Srpskoj, što je povod za ovaj tekst. Srpska proevropski intelektualci su protiv referenduma u RS zato što su opsednuti time „šta će Zapad da kaže“.
Evropska unija i SAD (NATO) su protiv toga, pazite dobro, da srpski narod ili građani Republike Srpske sami odrede dan ili datum kada će da slave svoj državni praznik (Dan Republike Srpske). Suludo. Bošnjačka vlast u Sarajevu je tu nebitna, oni rade samo ono što im gospodari sa Zapada kažu. To potvrđuju i ove reči predsedavajućeg Predsedništva BiH nakon referenduma: „Mislim da će postupno desiti reakcija međunarodne zajednice. Gledali smo kako Sadam Husein, Gadafi, Milošević prkose i kako to izgleda“. Zašto nije pomenuo Erdogana, zar i Erdogan nije pao u nemilost Zapada? Bošnjačka, kao i srpska inteligencija (ili vladajuća elita), ima ponizan, podanički odnos prema Zapadu, pred evropskim čovekom. Kao što su se nekada plašili orijentalnog čoveka, danas se plaše evropskog čoveka. Važno je sačuvati glavu, napuniti džep, za obraz i dušu nema veze.
Reakcija evropskog čoveka (EU, SAD, NATO) nakon održanog referenduma je očekivana: „Referendum održan u Republici Srpskoj nema zakonsku osnovu jer je Ustavni sud BiH odlučio da suspenduje odluku o referendumu dok se ne odluči o njegovoj ustavnosti“, saopštila je Evropska komisija. „Ovaj referendum ne može da promeni krajnju i obavezujuću odluku Ustavnog suda BiH“, izjavila je portparolka EK Maja Kocijančič u Briselu. A vlast u Sarajevu, po nalogu Zapada, Miloradu Dodiku, predsedniku Republike Srpske, šalje poziv za saslušanje u svojstvu osumnjičenog – u Tužilaštvu BiH formiran je predmet u kojem se sprovode aktivnosti u vezi s neizvršavanjem odluke Ustavnog suda BiH povodom referenduma u RS. EU i SAD planiraju da stave na svoju „crnu listu“ predsednika RS.
Zapad nastavlja da sprovodi genocid nad srpskim narodom – evropski čovek je odlučan da istrebi svakoga ko ne misli isto kao i on, spreman je da pregazi sve ljude i narode koji ne govore da je evropski čovek najlepši i najpametniji, savršen, bog. Očigledno je da „genocidna država nije bila samo nemački problem, nešto što je nastalo od preteranog slušanja Vagnera“.
Samo zbog toga treba podržati referendum u Republici Srpskoj i vlast koju je izabrao narod Republike Srpske. Znamo mi sve mane Dodika i njegovih saradnika, znamo za sve probleme građana RS, znamo kako ovu priliku koriste razni nacionalisti i ratni profiteri sa obe strane Drine, Dodikova vlast je daleko od savršene vlasti, ali ovo pitanje nema veze sa Dodikom. Nema veze ni sa Rusijom, koja stoji iz referenduma i RS (zbog čeka rusku vlast kritikuje ruska proevropska inteligencija).
Jednostavno, vreme je da se kaže evropskom čoveku: „Oladi malo, evropski čoveče, ne možeš da budeš jadniji nego što si sada“. Isto tako, srpskoj i bošnjačkoj proevropskoj inteligenciji ili vladajućoj eliti, vreme je da se kaže: „Mnogo smarate. Prestanite da projektujete na sve nas vaše lične slabosti“.
Protiv sam odvajanja Republike Srpske od Bosne i Hercegovine. Verujem da Srbi i Bošnjaci mogu da žive zajedno, u miru. Ne mislim da je svaki Zapadnjak isto što i ovde opisan evropski čovek. Chet Baker ili Johnny Cash, na primer, ne odgovaraju takvom opisu.
Zaključak: ako evropski čovek (Zapad) ne oladi malo, ako idolopoklonici evropskog čoveka u Beogradu i Sarajevu nastave da nas ovako smaraju, verujem da neću biti jedini koji će promeniti mišljenje i početi da se zalaže sa ujedinjenje Republike Srpske i Srbije. Šta drugo, čoveku (Srbinu) koji ima bar malo dostojanstva, i hrišćaninu koji se nikada neće klanjati pred idolima (lažnim bogovima), preostaje?
Nikola Vrzić
Stanje stvari
____________________________
[1] Osvald Špengler: „Propast Zapada“, INP Književne novine, Beograd, 1989.
[2] Hans-Georg Gadamer: „Filozofija i poezija“ („Prometej i tragedija kulture“), Službeni list SRJ, Beograd, 2002.
[3] Fridrih Niče: „Sumrak idola“, Svetovi, Novi Sad, 1999.
[4] Alex Ross: „Pop kultura i moć“, The New Yorker, 15.09.2014. Prevela Milica Jovanović, Peščanik.net, 21.09.2014. http://pescanik.net/pop-kultura-i-moc
[5] Sv. Justin Ćelijski: “Svetosavlje kao filosofija života“, Manastir Ćelije, Valjevo, 1993.
[6] Tomaš Špidlik: „Na izvorima Evrope“, Beogradska knjiga/Partenon, Beograd, 2007.
