LICA (ne nužno po redosledu pojavljivanja): gradonačelnik, premijer, ministar policije, gradski oci, gradski menadžer, policajni vrh, operateri na telefonskim centralama, Zaštitnik građana, građani bez zaštite, građevinske mašine za rušenje, automobili bez registarskih tablica, uniformisana lica sa fantomkama, premijerova tetka.
Po izveštaju Zaštitnika građana prvi čin koji se odigrao u Savamali bio je ozbiljna drama. Ali, kad su na scenu stupili ljudi iz vlasti, dobili smo – operetu. U njihovom žovijalnom izvođenju saznali smo da niko nije ništa prijavio te ničega nije ni bilo, a ako je i bilo, to je zbog različitog umetničkog viđenja (rušimo odvratno da izgradimo najlepše) i nema šta da se istražuje.
Pošto su delovi javnosti ipak mislili da ima šta da se istraži, u radnju su se uključili partnerski mediji građenjem sporednih likova. ”Vidi, skočila sa terase!”, ”Vidi, stigo avion!” (i svečani doček na aerodromu), ”Pazi, metak!” (novinarka na premijerovoj konferenciji za medije: ”Dosta više sa tom Savamalom”).
Zatim su reditelji uključili još likova za skretanje pažnje sa glavnog toka radnje. ”Vidi BDP!”, ”Vidi račun za struju” (prepev arije ”gledaj od čega se živi”, a u slučaju Poverenika i ”gledaj svoja posla, inače…”). Na sceni se pojavio i glavni lik i proročki upozorio na bratoubilački obračun (”udariće srpski barjak na srpski barjak!”), mada su i prekodrinski i prekomorski obaveštajni podaci govorili drugačije. I uprkos gostima u studiju koji su uživo analizirali uzroke, razmere i posledice sukoba – do njega nije došlo (valjda samo zato što je brzom akcijom policije čovek sprečen da preveze četrdeset letvi do Banja Luke, pa je goloruki narod odustao od sukoba barjaka).
Između činova saopšteno nam je još i da su svi samo radili svoj posao – koji je fantomkama bio da dođu da ruše, policajcima da ne dođu (da ih ne udari struja iz presečenog kabla, kako reče ministar policije), a vlastima da se ne mešaju dok ne prođe (izgleda da im ipak neće proći). Dok je onaj jedini koji zaista jeste radio svoj posao, Zaštitnik građana, to uradio – samo zbog sopstvene političke promocije, a hiljade građana koji su uradili tuđ posao – podneli zahtev da se utvrdi odgovornost i odgovorni kazne – su samo ”pojedinci koji su se okupili, među njima i poznate ličnosti”, ali ih televizije nisu prikazale (valjda zbog zaštite privatnosti, šta li).
I tako smo još jednom dobili odgovor na ono staro pitanje o formi i suštini. Forma je bitnija od suštine (mi izgledamo ozbiljno i zabrinuto, ali niti smo zabrinuti zbog suštinskih stvari u društvu niti se njima ozbiljno bavimo) osim kad je suština bitnija od forme (pa nije važno što je bespravno rušeno i što su kršena ljudska i druga prava, suština je da ćemo graditi nešto najlepše).
Dobro, nije to ništa (ni suštinski ni formalno) novo u našoj novijoj istoriji. A ni u tuđim novim i starim istorijama jer su svugde i svagda na vlast dolazili (i dolaziće) farsični likovi. Zabrinjava jedino to što su kroz istoriju najčešće baš oni koji su u javnosti delovali kao operetski likovi – pravili najveći krš i lom. Od rimskih careva, preko francuskih kraljeva, do fašističkih vođa i istočnoblokovskih lidera. Jesu se ponašali kao da izvode neku operetu, ali ni zaplet ni rasplet nisu bili ni smešni ni zabavni. Naprotiv.
Ako ništa drugo, rasplet ove savamalske operete najviše treba da zanima premijerovu tetku. Kad sada, samo zbog šuštanja u slušalici, misli da je neko prisluškuje, kako nam je premijer ispričao, zamislite koliko će tek nepoverenje u državu da ima posle izjave svog nećaka da je ubistvo estradne pevačice mnogo veći zločin od ubijanja pravne države?
Nadežda Milenković
Peščanik
