Fejsbuk: Od Alepa do hvala lepo! Islamska država Srbija (IDS)

3
868

isis

Lepo je biti human. Naravno ako se ima i ako se može. Ali, ne bi trebalo da nam potreba da se pokažemo humani toliko zamagli vid, da ne vidimo ono što se iza brda valja. Drugo, veoma je malo izbegličkih porodica, slični ovoj koju dole u svojoj priči opisuje izvesni gospodin Paunović, a koju Koreni prenose u celosti. Većina onih koji traže azil u Srbiji (ponavljamo, u Srbiji!) pripada sloju vojnosposobnih mladića. Okrenimo se i pogledajmo ih po beogradskim ulicama i parkovima. Da li vam taj mladi muški svet liči na izbeglice? Setimo se Srba koji su sa zavežljajima dolazili u Srbiju. Ove islamske izbeglice ne nose zavežljaje. Šta će im? Imaju kartice i bankomate. Imaju moderne telefone kakve mnogi Srbi mogu samo da sanjanju. Za izbeglice, koje su prošle „pakao“, suviše su lepo obučeni.

Kobajagi, oni su u tranzitu? Ne, oni nisu u tranzitu, oni su došli u Srbiju da tu ostanu. Srbija je svakako nenaseljena. Treba joj omladine, zar ne? I evo je, kad nismo u stanju da rađamo decu i naselimo Srbiju, ima onih koji će to uraditi umesto nas. Mađari zidaju ogradu prema Srbiji. Zašto? Zar im ista takva ograda nije potrebna na granici s Rumunijom? Zar nije istina da najveći broj „izbeglica“ ili lažnih azilanata u Srbiju dolazi preko Turske i Bugarske?

azilanti-foto-ap-1438484517-712183
Kakve su ovo izbeglice? Nigde zavežljaja. Obučeni su kvalitetno. Nose samo „adidas“, „nike“ i slične marke

Oni što idu preko mora, uglavnom retko stignu dalje od plavih morskih dubina u blizini Lampeduze. Malo se dave sami, a više uz pomoć „humanitaraca“ iz Evropske unije. Brodovi se pretovaruju, posada nestaje pod okriljem noći, a te prave izbeglice dave se zajedno sa svojom nesrećnom decom. Dakle, ostavimo se srceparajućih priča koje zapadni mediji prosipaju svojoj zombiranoj javnosti. Za Srbiju su važni ovi islamski mladići što nam dolaze u punoj snazi i sa određenim ciljem. Naime, ako ova ogromna masa mladića, u najboljem dobu za vojnu službu, zaista želi da se dokopa boljeg života u Zapadnoj Evropi, tada bi valjda išli iz Bugarske u Rumuniju, potom Mađarsku, pa onda još dublje u EU. Ne zaboravimo, da se oni, ulaskom u Bugarsku, već nalaze u EU. I… šta će onda u Srbiji? Ako su već u EU, zar im nije lakše da nastave da se dalje kreću kroz EU? Svakako da im je lakše. Ali ne, oni biraju teži put – onaj „neizvesniji“ – kroz Srbiju?

Da Vas podsetimo:  "Pomaže Bog okupirana Srbijo!"

Ništa tu nije naivno, a još manje je spontano. Srbija je unapred predviđena destinacija islamskih ratnika. Srbija će postati njihova vojna baza. Ko to ne vidi, ništa ne vidi. Srpske vlasti dobro znaju o čemu se tu radi. Evropska unija takođe. Od Srbije treba napraviti islamski kalifat u koju će ista ova „humana“ Evropa, na osnovu sporazuma u readmisiji, slati („vraćati“) svoje muslimane. Moramo ih razumeti – EU je priznala da multikulturni svet ne postoji. Shvatili su da se islamski puk nikada neće moći „evropeizirati“. I šta onda da rade? Pa eno im Srbije. Obudovele, sirote, nenaseljene, opustele. Ta zemlja (Srbija), smatraju EU „civilizatori“, svakako nije deo hrišćanskog civilizacijskog kruga. Ona je deo Otomanskog carstva. Zato će se svim silama truditi da od Srbije naprave muslimanski raj, zemlju koju će sutra njihovi muslimani rado izabrati za svoju novu otadžbinu. Jednim udarcem Zapad se rešava jednog dela pravoslavlja (srpskog), kao i islama na svom tlu.

D.G.

screenshot-www facebook com 2015-08-04 05-42-32
…crtale flomasterima koje su im roditelji kupili negde usput. Kada su nas ugledale, potrčale su prema nama i ponovo skočile u zagrljaj. Utrkivale su se da nam pokažu svoje igračke i crteže. Na onima od tog jutra smo bili mi. Suzani su uspele čak i da lepo napišu ime. Dečija ljubav.

Zapravo smo imali ideju da im ponudimo da ih na par sati dovezemo do nas, da se istuširaju, ručaju sa nama i malo odmore u regularnim uslovima pre nego što nastave dalje. I da im nekako osvežimo delić ljudskog dostojanstva koje je možda, negde na ovom put ostalo ugroženo. Međutim, odbili su bilo kakvo pomeranje iz parka i dobro je što je tako. Oni zapravo imaju neke svoje norme bezbednosti kojih se striktno pridržavaju, posle slučajeva otmica i krađa ljudi i njihovog novca na azilantskom putu između Bliskog Istoka i Evrope. Potpuno sigurno se osećaju samo kada su u grupi sa svojim sunarodnicima. Kako god, meni je pomalo i laknulo jer sam prethodne noći ostao budan u dilemi da li je trebalo da im ponudimo da spavaju kod nas. Ovako znam da to ne bi prihvatili. I to ne treba ni da pokušavate.

Sat vremena kasnije, doneli smo ručak. Poneli smo od kuće i stolnjak, znam da nije važno ali smo hteli da to ne bude još jedan fast food obrok iz plastične kese, već nešto što će ih bar malo podsetiti na ručak kod kuće. Roka je odmah napravila paketiće od hleba sa piletinom, humusom, krompirom i paradajz salatom. Jeli smo zajedno, kao porodica i prijatelji. Devojčice su se utrkivale da nam pokažu koliko dobro znaju engleski (a znaju ga mnogo bolje od svojih roditelja). Posle toga su zajedno sa Su pravili origami, nismo mogli da se odvojimo. Deca su znala da kažu „I love you“. Su ih je naučila prve nemačke reči – „Ich liebe dich“.

Da Vas podsetimo:  Miodrag Stojković je smenjen sa mesta šefa katedre za matične ćelije

Onda smo čuli njihovu kompletnu životnu priču. Ja sam juče napisao da su oni iz Alepa, zapravo dolaze iz Kobanija (region Alepa) koji su napustili početkom 2014. godine. To je onaj nesrećni grad koji od 2012. godine prelazi iz kurdskih u ruke ISIS-a i obrnuto. U jednoj od osvajačkih pohoda na Kobani, mudžahedini su njenom ujaku odsekli obe ruke. Nakon što je njihova kuća srušena granatom, krenuli su na dugu izbegličku epopeju i završili pre skoro godinu dana u kampu UNHCR u Erbilu u iračkom Kurdistanu. Odatle su pre 10 dana krenuli ka Evropi, i preko Izmira, Dardanelija, Grčke, izbegličkog logora blizu Atine, Makedonije, stigli u Beograd. Mohamad je radio u gradskom vodovodu Kobanija, Roka je bila domaćica. Sada imaju 39 i 28 godina.

Njihov ranac je pun izbegličkih papira – sirijskih, iračkih, turskih, grčkih, makedonskih i srpskih. U Preševu su dobili dozvolu da se u roku od 72 sata jave u centar u Sjenici. Slikali smo sve, da bi jednog dana, za nekoliko godina, mogli da im uđemo u trag i vidimo da li su dobro. Pokazali su nam i lekarske izveštaje o devojčicama i njihovim ratnim psihičkim traumama, noćnim morama i strahu da će ih jednog dana vojnici razdvojiti od roditelja. I saznali da je Reema, u tom napadu kada im je srušena kuća, pogođena šrapnelom u glavu – iznad desnog uva ostao je ožiljak. Shvatili smo odakle odsjaj straha u dubini njenih neverovatnih, zeleno plavih očiju.

Ostavili smo im svoje kontakte kao i kontakte ljudi u Nemačkoj koji će moći da im pomognu. Napisali smo im pismo, na engleskom, da ga Reema i Rosheen pročitaju kada odrastu. Poželeli smo im sreću i zamolili da nam se jednog dana, bilo kada, jave – da znamo šta je sa njima. Do tada ćemo često misliti na njih.

Da Vas podsetimo:  Upravo su nam migranti provalili u kuću!!!

OK, sad ono važnije. Ovu malu priču podelili smo sa vama da pokažemo da svako može da uradi nešto za ove ljude. Da je svako od nas u ovim danima i fondacija i NGO i država, da ne treba čekati organizacije i velike planove i druge ljude koji treba da vas motivišu. Svako od vas može da organizuje nešto za njih kao što je ručak u parku. Prosto, ponesite šta imate, pronađite one kojima je potrebno, sedite sa njima, jedite zajedno. U kulturi iz koje dolaze, to je čin vrhunskog poverenja. Između ljudi, a vi to jeste. Ili, ako svirate neki instrument, ponesite ga sa sobom i napravite za njih koncert u parku. Ili donesite loptu za fudbal i igrajte sa njima. Videćete kako će reagovati. Ako imate decu, povedite i njih.

I još važnije – Sara, naša prodavačica hleba sa Kalenića, nije htela da naplati kada je čula da je za izbeglice. Irina je došla u park i donela stvari za decu i igračke. Jelena je iz Amerike zamolila da devojčicama u njeno ime damo novac. Sreli smo Srbu sa svojim drugaricama kako predaje nosiljku za bebe. Neki naši sugrađani su sinoć kuvali čaj u parku i družili se sa njima.

Nešto se dešava. Ne čekajte, budite tamo.

Šta god da radite, podelite to sa prijateljima, javnošću, na internetu. Bitno je da ljudi vide da svako može da pomogne i da ima bezbroj načina. Ovo nije attention whoring.

Juče nam je drugarica prenela da je jedna centralna gradska opština (u kojoj je i dalje „stara“ vlast) planirala da otvori info centar za migrante, sa tuševima, sanitarijama i krevetima za najugroženije – majke sa decom. Inicijativa zaustavljena sa najvišeg mesta u gradu i državi. Da li ste mislili da bi moglo biti drugačije? Zato smo tu sada mi, jedino pravo lice ove zemlje i ovog grada.

Noćas smo ponovo prošli kroz park kasno. Opet ih je jako puno, barem za četvrtinu više nego prethodne noći. Dok smo prolazili, stigao je i autobus iz Vranja prepun ljudi koji su tek trebali da nađu svoj mir u parku.

Muhamed, Roka, Reema i Rosheen su sada u Mađarskoj. I dobro su, jer mora biti tako.

facebook.com/gordan.paunovic

3 KOMENTARA

  1. Bilo bi lepo da gospodin Paunovic pored velikog srca ima bar malo i mozga. Sta ce biti kada eu svu tu masu muslimana koji su presli preko Srbije vrati u Srbiju pored svih onih koji ce ostati ovde?

  2. ovo je očekivana posledica gubljenja državnosti koje nas je zadesilo prevratom od 2000. Pre toga nešto ovakvo ne bi bilo zamislivo. Kada na naše prostore i protiv naše volje navali kolonizaciona najezda muslimana koja ruši naš nacionalni integritet i demografskom agresijom briše naš kulturni i etnički kvalitet i prisilno menja naše okruženje onda je vojska dužna da primeni silu kako bi nas sačuvala. Ali ne umesto toga kolonizatori se stavljaju iznad zakona i ne podležu nikakvoj odgovornosti prema Srbiji i njenim građanima ali uživaju svu zaštitu koja pripada građanima Srbije. Drugim rečima organi upravljanja Srbije stavljaju se u službu ovih kolonista. Tako su kolonisti u situaciji da prema građanima Srbije nemaju nikakvih obaveza ni odgovornosti dok uživaju sva njihova prava ali su građani Srbije u obavezi prema njima bez ikakvih prava da se tome suprotstave ili izjednače s njina. Takvo stanje podele i neuzajamnosti prava i obaveza je odlika fašizma. Uljezi mogu da idu gde hoće bez ikakvih provera i dokaza, da rade šta hoće bez nadzora, da se useljavaju kako im se ćefne, da žive bez rada tj od našeg rada, i od naših para, da besplatno koriste našu imovinu da imaju prednost u svemu i da nas potiskuju. Ogromne pare se troše na njih i njihove parazitske zaštitnike dok naša sirotinja biva bezobzirno izbacivana na ulicu jer ne može da plati račune za sve ono što „siroti ugroženi dobijaju besplatno plus džeparac od 10 evra po čoveku“. Ko je ovde ugrožen vidi se.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime