Fiat iustitia pereat mundus

0
577

Čitajući knjigu profesora Čedomira Čupića „Politika i poziv“ susrećem se sa poslovicom koja stoji u naslovu moga teksta, a koja donosi jasna pojašnjenja, ali teško ostvarljive težnje u nama bitisanoj stvarnosti, doduše nešto proširenom – Neka vlada pravda i neka propadnu svi lupeži.

Ako smo racionalni i samo trunku sentimentalni prema svojim neprijateljima, svedoci života koji prevazilazi meru u lošim smerovima kojima kreće, mi ćemo se, sasvim izvesno, zapitati – A ko će pre propasti? I gde je pravda i kako, budući da je dugo nismo apsorbovali u kanale najrazličitijih sistema u kojima više ili manje životarimo, ona sada izgleda? Ako je negde sretnemo, hoćemo li je prepoznati?

„I politika i poziv temelje se na logici.“, kazaće profesor Čupić na prvim stranicama svoje studije, koju polako, čitajući, upijam sa sve većim i većim zadovoljstvom i žarom. Ali ima li logike u kroz decenije i decenije raspirivanih govora koji pokreću strasti, uznose povike među nebeske visine i vikom stvaraju sve veću viku kako među simpatizerima tako i među onima kojima se kolevka vlasti u kojoj se ljulja njihova egzistencija nimalo ne dopada, te je pokušavaju, takođe, vikom skrnaviti? Jer, gledajući današnje stanje političke stvarnosti, bio bi potreban izvrstan digitron za izračunavanje gde lupeža ima više, da li u onima koji su svoju šansu izvrgnuli ruglu, izviždani i popljuvani, ili ovi, ovdašnji, narodski, koji igrajući na kartu neobrazovanog i izolovanog pojedinca, kojim se lako manipuliše, koga, kako i sam profesor kaže, svađaju sa svetom ukazujući mu na neprijatelje i negujući njegovu usvojenu po rođenju palanačku svest, konformistički pogled na svet i slepo negovanje tradicije u kojoj ima mnogo sumnjivog.

Aristotel je u politici video najvišu nauku. Ipak, pogledajući na politiku prikazanu u praksi, ne samo naših nego i svetskih i zapadnih i istočnih prostora, daleka je od svakog pokušaja svođenja na bilo kakvo znanje. Potrebno je znati samo jedno – manipulirati. Sa dobrom manipulacijom lako se postaje generalni vodič, a kako politička žeđ čezne za liderstvom po svaku cenu, sa malom i kratkotrajnom pažnjom na potrebe pojedinca i zajednice, samo u domenu potrebe ostanka na vladajućoj poziciji, ona je preko potrebna i neophodna.

Sama po sebi, politika bi trebala pojedinca i zajednicu staviti na prvo mesto i delati za opšte dobro. Ali od tvrdnje da je politika najcenjenija nauka, možemo se samo nasmejati. Da li je ijedan političar ušao u bit politike kao moralne i misaone delatnosti? Imali smo primere velikih državnika, ali i velikih mentalno obolelih persona koje su pred očima, kako su od vlasti i moći sve više i više obolevali, opšte javnosti uzimani kao po zajednicu, na kraju, opasni pojedinci. Nema toga pića koje opija sa toliko snagom i tolikom žestinom kao vlast. Kada jednom uzme na svoja kolena svoje žrtve zna ih ljuljati do konačnog rastanka sa životom.

Zaslepljenost sopstvenom pozicijom koja menja život po svim osnovama, zahteva i neupitnu odgovornost. Profesor Čedomir Čupić govori nam da je pravo na grešku nedopustivo. „Niko nema pravo da greši ili da oprašta onima koji su počinili nedela od kojih drugi stradaju. Pravo na grešku imaju pojedinci samo prema sopstvenom životu.“, kazuje dalje. Tako posmatrano i usvojeno pokazuje da je odgovornost političara skoro besprekorna moralnost. A ima li je? Pokušajte i sami dešifrovati političke osnove na kojima dejstvujete rođenjem. Kant je upozorio da posedujemo žudnju za moć koja u okrilju vlasti može da se preobrazi u slavoljublje, vlastoljublje i gramzivost. I kada sve to sklopite sa neodgovornošću i samoproklamovanim pravom na grešku koja celokupnu zajednicu skupo košta, kud gore?!

Ipak, imamo li pravo na pesimizam? Ili je sve samo slovo kritike? Ima i ona Volterova „prestati kritikovati, znači biti mrtav“ pa po smerovima različitim raznoraznim kritikama, možemo li se bar pohvaliti da smo u tom šarenolikom buntu bar postali i ostali jedno – živi.

Katarina Despotović
Diplomirani novinar

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime