Nisam ekonomista, ne razumem se u matematiku, ali zbog posla kojim sam se bavio četiri decenije, kao novinar, mnogo toga sam shvatio, mnogo ljudi upoznao i odmah prepoznavao one koji radi svog interesa, bez obzira u kom vremenu živeli, tvrde ili imaju isto, čak i u nekim situacijama, oštrije reaguju, od svojih šefova ili čak nekih međunarodnih institucija.Toga je uvek bilo.
Kada je komunizam bio na vlasti, nacionalna pripadnost je bila veoma značajna za to ko će na koje važno mesto da dođe. Tu je bilo mesta za sve. Crnogorci su preko noći postajali Srbi, Srbi su preko noći izmišljali crnogorske korene. Muslimani su se izjašnjavali kao Albanci, Albanci kao muslimani… I, sve je bilo u redu, forma je uvek bila zadovoljena, „izjašnjeni“ su dobijali to što su hteli, narodi i manjine su bili zadovoljni, čak i marginalne i maloborojne etničke zajednice, a vlast formalno ispunjavala sve uslove onacionalnom ključu zastupljenosti svih naroda i narodnosti. I, svi zadovoljni.
Ništa se gotovo nije promenilo u ovih 25 godina, a jedina razlika je u tome što se prvo udovoljava nacionalnim manjinama i zajednicama, a onda sebi, dok su etničke zajednice potpuno marginalizovane. Znam da je prošlo vreme komunizma (da me neko ne optuži da sam još uvek u tom vremenu, iako priznajem da je bilo bolje), ali danas postoji jedan drugi, rekao bih, fenomen. Na stranu to što se preko noći menjaju partije, prihvataju programi iz interesnog ubeđenja, menjaju stavovi, neke pojedince prosto ne može niko da prepozna i uvek, postaju „veći katolici od Pape“.
Slušam nedavno šta kaže Fiskalni savet posle posete delegacije iz MMF-a. Šef Misije Džejms Ruf, rekao je da, na primer, plate i penzije treba da ostanu na trenutnom novou, pa sam shvatio da je reč o ovoj godini, o čemu je nešto rekao i premijer, a koji je u vezi sa tim najavio razgovore sa misijom MMF-a kada dođe vreme da se i o tome razgovara. Međutim, predsednik Fiskalnog saveta NBS, profesor Pavle Petrović, bio je odlučan u tome da je potrebno penzije zamrznuti i ove i naredne godine, a plate ove godine. On je, dakle, nešto video i analizirao, što je misija iz MMF-a propustila. Kako penzioneri žive, jasno je svima, ali radi boljeg sutra, iako sa velikim negodovanjem, prihvatili su da im se oduzima deo penzija i sa pravom ne traže povećanje, već vraćanje onoga što je oduzeto, jer smatraju da su i najveće žrtve finasijske konsolidacije države. Oduzeto im je nešto što su oni svojim radom već stekli.
Predsednik Fiskalnog saveta NBS, kao i članovi Saveta, ne osećaju nikakvu nemaštinu. Dr Petrović ima redovnu i dobru platu na fakultetu i redovnu i dobru nadoknadu kao član Saveta. Normalno je da on ne oseća ono što osećaju penzioneri sa primanjima, sa kojima jedva sastavljaju kraj sa krajem, a još i izdržavaju decu ili unuke i redovno plaćaju komunalne usluge. Na primer, onaj ko je imao platu od 100 hiljada dinara, ostalo mu je 90 hiljada po smanjenju, pa ako je neko na dobrom dodatnom položaju, onda je to već holivudski život za srpske i balkanske uslove. Na primer, kakvu krizu oseća guverner NBS sa primanjima koja danas ima, i koja su, ako su informacije tačne, veća gotovo četiri puta od premijerovih primanja, koji vodi celu državu, brine o narodu, finansijama, međunarodnoj i unutrašnjoj politici i o mnogo čemu. Ili ovaj primer: Direktorka lista kuće „Politika“ ima primanja, prema ugovoru o radu, od 7.500 evra i 15 odsto bonusa (zavisno od rezultata rada i učinka) od godišnje bruto zarade. Dakle, ima deset puta veću platu od premijera, predsednika države, poslanika…a uz to i loš učinak. Koliko ima druga direktorka („Politika“ ima dve direktorke), nije poznato, kao što nije poznato kolika su primanja glavnog i ostalih urednika… Kakve su plate u javnim preduzećima (državnim) gotovo da je sve poznato, kao što je poznato i kolika su neka primanja u Srbijagasu, ili penzionerskog „lidera“ Krkobabića, koji govori o nekoj dobrovoljnosti penzionera ili generalnog sekretara MIP Srbije.
Ako se ima u obzir da u Srbiji ima nekoliko desetina agencija (tačan broj teško da iko zna), i da imaju ogromna primanja za prilike u državi i da nisu osetili efekat smanjenja, kao i oni koji pored redovnog posla, po partijskom ključu, imaju od jednog do pet primanja u raznim odborima, onda, meni nekako logično izgleda da su penzioneri najveće žrtve sveukupne stabilizacije kao i oni sa najmanjim primanjima.
Mogu samo da zamislim kakav bi efekat stabilizacije bio i kako bi se budžet punio, kada bi nekim zakonom, uredbom ili na drugi način, bar dok traje kriza, dok se država ne stabilizuje finansijski, smanjenja bezobrazno visokih plata i drugih primanja iznosila između 50 i 70 odsto, kako bi i takvi doprineli finasijskoj konsolidaciji zemlje, i kako bi se efekti toga veoma brzo osetili.
Priznajem da su to samo moje maštarije. Ali ne mogu da shvatim zašto oni ne mogu da učestvuju u finansijskoj stabilizaciji zemlje, umesto što savetuju šta uraditi sa mnogo, mnogo slabijim od sebe. Ne znam da li su toliko jaki da moraju da se izuzmu ili je nešto drugo u pitanju. Ono prvo sigurno nije. Stoga je nekim pojedincima bolje, poštenije da ništa ne govore i primaju plate koje niko ne vidi, a ne da određuju kao spasioci šta drugima da se uradi, a da kod njih bude sve što bi narod rekao, potaman.
Zejnel Zejneli
Vidovdan
