-Nastavniče,’nastiče’, kucamo na vrata kabineta nastavnika fizičkog vaspitanja popularnog Hriste prvog dana raspusta.
-Jel’ možemo da radimo? – pitamo nas četiri drugara iz paviljona Ljube Davidovića ulice: Kepa, Miša, Jovica i ja.
-Ha. Što bi trebalo to da znači, kakvo neobično pitanje, dopre do nas iz improvizovanog kabineta nastavnika Osnovne škole “Miloš Matijević – Mrša”. Uspeli smo da odobrovoljimo uvek strogo i ozbiljno izbrijano lice kome je, zbog gustine, brada davala nekakvu osenčenu zelenkastu boju. Popularni Hrista nam pokaza rukom na alat za naš dobrovoljni rad i mi se dohvatismo lopata.
Punili smo kolica šljakom i prevozili sa mesta na mesto u podrumu naše škole nekih sat vremena dok nas umor nije stigao i podsetio da sve to nije samo igra već i težak fizički rad. Vratimo se kod našeg Hristivoja već poprilično znojavi i prašnjavi. Uživali smo u zadovoljnom nastavnikovom pogledu sigurni u zasluženu nagradu čekajući epilog. Retka prilika kad trošimo nekoliko takoreći drugarskih trenutaka sa nastavnikom i da nismo pritom ništa zgrešili, polomili, pokvarili. Nizašta nismo krivi. Šta više, bili smo vredni i korisni sat vremena. Možemo slobodno i u oči da ga pogledamo. Likujemo tako par sekundi dok nam on, po dogovoru od juče, daje nagradu. Pravi pravcijati fudbal i košarkašku loptu na jednosatno korišćenje.
-Dođite i sutra! – doviknu on nama, dok smo mi već trčali ka školskom terenu, dodajući uz smeh i dozivanje jedan drugom ganc nove lopte.
Nenad Simić – Tajka
