Formiranje opozicionog Saveza za Srbiju (2)

0
496

Politički izbori nisu fudbal a da bi mogli da se bukvalno porede, ali uslovno i uz malo mašte izvesna međusobna analogija ipak može da se nađe. Trener fudbalskog tima taktiku igre za utakmicu planira i kreira prema karakteristikama igre i kvalitetu protivničke ekipe i njenih igrača, pravilima fudbalske igre kao i uslovima u najširem smislu u kojima će utakmica da se igra.  Analogno tome, „trener“ odnosno predsednik istinski opozicione stranke taktiku za izbornu „utakmicu“ treba da planira i  kreira prema:                                                                                                                                                                                           1. Protivničkoj  „ekipi“ a to je kako se to stručnim politikološkim rečnikom kaže hegemon i „catch-call“ stranka SNS i ka tome u simbiozi i (zlo)upotrebi svih postojećih javnih i tajnih resursa državne i javne uprave, njeni koalicioni partneri, satelitske stranke i kolaboracione opozicione političke stranke.

2. Pravilima izborne „igre“ a to je srazmerni izborni sistem koji ovde konkretno ima specifično visok izborni cenzus od 5 odsto dobijenih glasova birača po jednoj izbornoj listi, i za taj i toliki cenzus relativno mali broj od 110 odborničkih/poslaničkih mandata u Skupštini Beograda i 250 u Narodnoj skupštini Srbije. A šta to znači i kakav uticaj ima na šanse da pređu izborni census  liste „srednjih“ i „malih“ stranaka (a to su sve izuzev SNS-a), može da se vidi iz podatka da se u nemački savezni parlament Bundestag uz taj isti cenzus od 5 odsto dobijenih glasova po listi bira oko 35o poslanika i to upravo zato da se uveća mogućnost da „male“ i „srednje“ stranke pređu izborni cenzus i uđu u predstavničko telo!

3. Uslovima u kojima se održava izborna „utakmica“, a to su:                                            a) politički proces u državi koji je po mnogočemu van i nasuprot standardima demokratske i pravne države;                                                                                                           b) izborni proces koji je prema iskustvu sa dosadanjih  izbora bio ispod i nasuprot demokratskih standarda, daleko od slobodnih te kompetitivnih izbora i medijskih sloboda u kojima su vlast i istinska opozicija ravnopravni medijski, finansijski, logistički i infrastrukturno; te u kojima državna administracija te javne službe kao i „duboka“ država nisu direktno i indirektno logistička baza i podrška vladajućoj stranci/koaliciji u izbornoj kampanji i izbornom procesu.

Već i za prosečno obrazovanog, moralnog,  saosećajnog, solidarnog te društveno i nacionalno odgovornog čoveka koga još služe zdrav razum i inteligencija, to bi zaista trebalo da bude dovoljno da može da odabere politički i društveno te za istinsku opoziciju i demokratiju najbolju izbornu taktiku za lokalne izbore u Beogradu.

No, da li su prethodno navedeni ustavnopravni, politikološki, politički, društveni te i empirijski sa dosadanjih izbora argumenti i pokazatelji bili dovoljni predsednicima i vođstvima nekih opozicionih stranaka da odaberu logičnu, efikasnu i najbolju taktiku za lokalne izbore u Beogradu?

Na osnovu rezultata izbora koji su održani 4. marta 2018.g. i na kojima je izborna Lista „D. Djilas-Beograd odlučuje, ljudi pobeđuju“ dobila 18,93 odsto glasova izašlih birača i osvojila 26 odborničkih mandata, Lista „A. Šapić-Gradonačelnik“  dobila 9,01 odsto glasova i osvojila 12 mandata, a  izborne liste „DJB i Dveri-Da ovi odu, a da se oni ne vrate“, „NDBG-Žuta patka-K. Radovanović“, „Da oslobodimo Beograd-DS,SDS,NOVA i ZEP-Zeleni“ i „Šta radite bre-Marko Bastać“ dobile su po 3,89;  3,44; 2,25 i 0,44  glasova birača i ostale ispod izbornog cenzusa tako da su njihovi glasovi izgubljeni, očigledno je i jasno da nažalost – nisu bili dovoljni!

Hipotetski udružene u akcioni savez i izbornu koaliciju, te bi izborne liste zajedno imale 37,96 odsto glasova birača, no to nije i najvažniji efekat kojeg bi dala predizborna koalicija tih stranaka. Neuporedivo je važniji i značajniji psihološki, moralni  i politički uticaj koji bi to i takvo predizborno udruživanje odnosno koalicija opozicionih stranaka imala na birače opozicije, u smislu da bi otvorila nadu i veru da se može da pobedi na izborima, te da zaista ima smisla, motiva i razloga da se izađe na izbore! U tom i takvom društvenom, psihološkom te moralnom kontekstu i atmosferi, osnovano može da se pretpostavi i sa velikom verovatnošću ostvarenja i predvidi da bi izlaznost tako motivisanih opozicionih birača na izbore bila mnogo veća. Nije uopšte nerealno predvideti da bi izlaznost bila 10  pa možda čak i do  15 odsto veća nego šta je to stvarno bila, a onda bi rezultat izbora bio sasvim drugačiji te za istinsku opoziciju, građane i demokratiju u Republici Srbiji optimalno povoljniji!

  1.   PRED-DEMOKRATSKO STANJE

Po svemu onome šta se vidi i zna, Srbija se danas neosporno nalazi u politički i društveno pred-demokratskom stanju! Zbog toga su neosnovane ocene i javno izneti stavovi o ideološki i politički nelogičnim odnosno nekompatibilnim izbornim koalicijama, tzv. neprincipijelnim i „neprirodnim“ i tome sličnim koalicijama. U uslovima pred-demokratskog stanja u kojem ne postoje ikakve mogućnosti za istinski demokratske izbore te sa srazmernim izbornim sistemom koji ima visoki izborni cenzus i relativno mali broj odborničkih mandata u izbornoj jedinici te koji je zbog toga više većinski nego srazmerni sistem, ne samo da ne postoje ideološke, političke, društvene, programske, kulturološke i moralne prepreke za  fleksibilno udruživanje (to nije ujedinjavanje u stranački monolit, jer glagol „udružiti se“ nema značenje koje je ekvivalentno/jednako značenju glagola „ujediniti se!!)  te široku izbornu transideološku saradnju svih istinskih opozicionih stranaka; nego štaviše postoji demokratski imperativ i za stalni transideološki akcioni savez te  u vreme izbora i izbornu koalicionu saradnju svih istinskih opozicionih stranaka u najširem ideološkom i političkom spektru! Taj akcioni transideološki savez stranaka je  krajnje fleksibilan, u njemu stranke zadržavaju svoj ideološki, politički i programski identitet te organizacionu strukturu odnosno individualnost i autonomnost, a akcioni savez je koordinaciono telo koje povezuje, usklađuje i sinhronizuje zajedničke  društvene  te izborne ciljeve i interese.  Logično, uz direktno učešće građanskih inicijativa i udruženja, nevladina sektora odnosno udruženja civilnoga društva, verskih zajednica, slobodnih i društveno angažovanih intelektualaca i uopšte svih kojima je demokratija odnosno demokratski politički i društveni poredak pre svega i iznad svega u spisku životnih prioriteta. Šta znači da kriterijumi za formiranje demokratske izborne koalicije ne mogu da budu usko ideološki i politički, nego široko akcioni  te samo konkretno izbornoprogramski  „ovde i sada“ na platformi opštedruštvenog  i zajedničkog političkog izbornog cilja, a to su odbrana demokratije i uspostavljanje stvarnog demokratskog političkog i društvenog stanja i poretka u Republici Srbiji!

Zbog toga su u širokoj i fleksibilnoj demokratskoj izbornoj koaliciji da su lideri bili politički, društveno i nacionalno odgovorni te solidarni  i mogli da učestvuju: DS, DJB,  PSG, SDS, PzP, Levica Srbije, NS, Pokret za spas Srbije – Nova Srbija, Dveri, Zdrava Srbija, Narodna stranka, Pokret „Cela Srbija“ „Ne da(vi)mo Beograd“, „Pokret 7 zahteva“, „Protest protiv diktature 2017“, PUF i drugi pokreti, stranke, građanske i nevladine organizacije i udruženja te organizovane i spontane inicijative.

 Branko V. Nikolić  

Formiranje opozicionog Saveza za Srbiju (1)
Formiranje opozicionog Saveza za Srbiju (3)

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime