Frustracije islamista na Balkanu

Svedoci smo utiska da su mnogi Amerikanci, ali i činioci u svetu zaokupljeni teškoćom valjanog dešifrovanja namere aktuelnog američkog predsednika Donalda Trampa – da isključivo upotrebom tzv. «meke» moći učini Ameriku (ponovo) velikom. Očevidno, protivnici takve njegove namere se ne mire mogućnošću da SAD u narednom periodu obustave nasilan «izvoz demokratije», odnosno odustanu od primene subverzivnih i vojnih intervencija protiv suverenih država u svetu. S tim u vezi, naročito agresivno je protivljenje u vezi sa Trampovom odlukom da eliminiše islamističku pretnju bezbednosti SAD. Islamisti na Balkanu i njihovi saveznici iz bivše Klintonove dinastije su potpuno svesni da bi eventualna realizacija takve Trampove ideje «izbrisala» iracionalni projekat «balkanski kalifat» i zato pokazuju paničnu nervozu. Navedeno potvrđuju time što otvoreno prete silom Republici Srpskoj, pojačano terorišu srpske civile na Kosovu i Metohiji, vraćaju svoje «vojnike» (teroriste) na Balkan iz «Islamske Države» (ID) sa Bliskog istoka, preporučuju «optimalno» prekomponovanje postojećih državnih granica na Balkanu, insinuiraju «agresorsku» ulogu Republici Srbiji, ističu «nezamenjivu bezbednosnu» ulogu NATO-a na Balkanu i naročito potenciraju «opasan» ruski uticaj na Balkanu. Nesumnjivo je da maštaju da će takvim provokativnim delatnostima izazvati oružane konflikte na Balkanu i iznuditi vojno uplitanje SAD i NATO na svoju stranu, kao alternativu svojim iluzijama o zamišljenom «balkanskom kalifatu».

Za dijagnostikovanje aktuelne nervoze ove zlokobne anglosaksonsko-islamističke koalicije, uputno je imati na umu mudru poruku nekadašnjeg američkog vojskovođe i državnika Abrahama Linkolna: «Mogu se ljudi lagati neko vreme i neki ljudi sve vreme, ali se ne mogu svi ljudi zaluđivati sve vreme».

Zašto je veoma važna ova poruka? Zato što je vašingtonska administracija u periodu od 1990. do 2016. godine prilično uspešno lagala američke građane o tome da SAD u savezu sa islamistima mogu uspostaviti «poredak u svetu» po svom ukusu. U realizaciji takvog utopijskog projekta, Vašington je podjednako uspešno obmanjivao i zloupotrebljavao NATO, EU i pojedine muslimanske zemlje, što se u krajnjem svodilo na podsticanje i eskalaciju terorizma islamista. Začetak i praktična provera njihovog savezništva i zaluđivanja dogodili su se na Balkanu u poslednjoj deceniji 20. veka a potom je dobilo globalne dimenzije. To je činjeno najpre kroz raznovrsno povlađivanje (i vojno) islamistima u Bosni i Hercegovini (BiH), a potom islamistima u Srbiji (na Kosovu i Metohiji) i u Makedoniji. Ključni rezultati njihove usklađene hibridne agresije su uspostavljene nefunkcionalne države BiH i Makedonija i posebno, pseudodržava «Kosovo», kao vrhunac njihove sluđenosti. Reč je o pogubnim «rešenjima» po trajni mir i stabilnost regiona, a «ID» na Bliskom istoku predstavlja njihovo najveće dostignuće. Stoga, osnovano je tvrditi da čak i uništenje «ID» u dogledno vreme, ne garantuje imobilisanje globalne islamističke pretnje, ukoliko ne bude iskorenjena na Balkanu.

Imajući u vidu konstatovano, jasno je da samo temeljno preispitivanje i revizija (poništavanje) zajedničkih «proizvoda» anglosaksonskih liberala i islamista na Balkanu, među kojima je lažna država «Kosovo» najrogobatniji, može potvrditi iskrenost proklamove Trampove ideje. Jer, kao što je prethodna vašingtonska elita imala vodeću ulogu u povlađivanju i anticivilizacijskom nagrađivanju islamista na Balkanu, uglavnom na štetu srpskog naroda i teritorija, aktuelni Vašington ima priliku da preinači dotična «demokratska rešenja». Svako oklevanje u tom smislu može u velikoj meri da naglo sroza nagovešteni kredibilitet Vašingtona u svetu. Radi ohrabrivanja SAD u pogledu preispitivanja nerazumnog nagrađivanja islamista na Balkanu za vreme Klintonove administracije, predočavamo neke značajne argumente. Njihova suština odražava status islamističkih terorista kao «boraca za slobodu» protiv navodne «srpske agresije i terora» i u skladu s tim imaju NATO podršku.

Slučaj Bosna i Hercegovina. Džon R. Šindler, bivši oficir američke NSA (Agencije za nacionalnu bezbednost) koji je službeno (za vreme rata 1992-1995) bio u BiH, u knjizi «Nesveti teror – Bosna, Al Kaida i uspon globalnog džihada» (Službeni glasnik, Beograd, 2009) razotkriva skrivanu istinu o tome kako je podrška koju su SAD pružile islamistima (mudžahedinima) u BiH direktno doprinela regrutovanju terorista među lokalnim muslimanima (aktuelnim Bošnjacima) i izvođenju terorističkih napada Al Kaide na teritoriji SAD 11. septembra 2001. godine. On ocenjuje da je Alija Izetbegović (tadašnji lider bosanskih muslimana) bio islamista i da u to «ne može sumnjati niko ko je otvorenih očiju čitao njegove knjige». To potkrepljuje navodom da je Izetbegović svoj govor na osnivačkoj skupštini Stranke demokratske akcije, održanoj u Sarajevu 26. maja 1990. godine, počeo rečima: «U ime Alaha, Milostivog, Svemilosnog», na arapskom, i izjavio da je «došlo vreme da se uništi sistem stvoren bez Boga – izrazi su koji su odbijali mnoge sekularno raspoložene muslimane». U vezi sa nečasnom ulogom zapadnih medija u podršci islamizmu, Šindler konstatuje: «Nema očiglednijeg primera ubitačnog uticaja takve voljne zaslepljenosti sedme sile od nespremnosti da se izveštava o neprijatnoj strani bosanskog islama u ratu. Vlada, na čijem čelu su bili Alija Izetbegović i njegovi muslimani, nije bila demokratska, miroljubiva i sekularna, što su se zapadni izveštači i ‘eksperti’, uz pomoć ne baš malog broja funkcionera u Vašingtonu, trudili da prikriju kao nepoželjnu činjenicu… Tokom celog rata, zapadni mediji su neprimereno pratili nemuslimansku stranu… Nastanak evropskog džihada u bosanskim planinama nisu nikad dospeli u medije… Američka štampa je postala vrlo pristrasna i antisrpska». Vođstvo Al Kaide se neposredno zainteresovalo za rat u Bosni, za njih je to bio novi Avganistan, odnosno otvaranje džihadskog fronta koji će dovesti svete ratnike u Evropu, konstatuje Džon Šindler i potanko opisuje ko je i kako, uz znanje i odobrenje Klintonove elite učestvovao u dovođenju oko 15.000 mudžahedina u BiH, navodeći i zločine koje su počinili, a uprkos tome, nijedan izvršilac zločina nije sankcionisan.

Šindlerov sažet zaključak o tome glasi: «Ako su temelji Al Kaide postavljeni u Avganistanu, veći deo izgradnje odigrao se na Balkanu». U sličnom kontekstu zaključuje Brendan O’Neill, «How we trained al-Qaeda», The Spectator (London), 13. septembar 2003.godine: «Sve dok zapadni liberali stvar za koju su se borili bosanski muslimani uporno posmatraju nekritički kao jednu nesumnjivo ‘dobru stvar’, prava priča – ‘ako je zapadna intervencija u Avganistanu stvorila mudžahedine, čini se da ih je zapadna intervencija u Bosni učinila globalnim fenomenom’ – biće osuđena na to da i dalje ostane nepoznata».

Mnoge činjenice ukazuju da su američke obaveštajne službe realno izveštavale predsednika Klintona i Stejt department o ratu u BiH i ulozi islamista u njemu. Međutim, njihove informacije i procene nisu uvažavane: «Obaveštajnu zajednicu naprosto nisu slušali, iz ideoloških razloga. Jasne dokaze CIA i Pentagona, koji su pokazivali da muslimani čine zverstva, Bela kuća i Stejt department su odbacivali, a isto tako su zanemarivane i procene, brižljivo potkrepljene dokazima» (Cees Wiebes, Intelligence and the War in Bosnia 1992-1995, Munster: LIT Verlag, 2003, p. 65.).

Opozicioni republikanci pratili su Klintonovu politiku sa nepoverenjem i u januaru 1997. su većinom glasova u američkom Kongresu usvojili rezoluciju, u kojoj se između ostalog kaže da je Klinton doprineo tome da se Bosna «pretvori u militantnu islamsku bazu» i «Tvrdnja da je Klintonova vlada pogrešila time što je Irancima i drugim radikalnim elementima omogućila prodor u Evropi bila bi potcenjivanje od kojeg zastaje dah» (US-Congress, Report, u: Jirgen Elzeser, Kako je džihad stigao na Balkan, Jasen, Beograd, 2006, str. 86.).

Navedeno je potvrdio i sam Klinton, izjavom: «Godine 1995. uspelo nam je da u Bosni osujetimo preuzimanje vlasti mudžahedina po završetku rata» (Bill Clinton, Mein Leben, Berlin, 2004, str. 1208). U stvari, Klinton je još jednaput obmanuo javnost, budući da je Vašington dozvolio Izetbegoviću da na samom početku primene u drastičnom smislu prekrši Dejtonski mirovni sporazum o BiH. Naime, nije se protivio da rekspektabilan broj mudžahedina nastavi da stanuje u Federaciji BiH, koju su inače trebalo da napuste do 16. januara 1996. godine. Očekivano, oni su (tzv. «spavači» Al Kaide), u dosluhu sa lokalnim islamistima nastavili da sprovode terorizam – samo u 1997. godine izveli su 172 teroristička napada u BiH (N.N.: Tiče li se Bosne napad na Ameriku, u: «Slobodna Bosna», Sarajevo, 13. 9. 2001) i u «tajnim» kampovima se pripremali za teroristička dejstva van BiH. Imajući u vidu navedene činjenice o funkcionisanju «paukove mreže» Klintonovaca i islamista, da li se treba čuditi što se u završnom izveštaju Komisije američkog Kongresa koja je istraživala terorističke napade Al Kaide u SAD 11. septembra 2001. godine, između ostalog konstatuje da «od sedam ključnih figura u dešavanjima 11. septembra najmanje četvorica su se borila tokom devedesetih godina u Bosni».
Slučaj spomenika Bilu Klintonu u Prištini

Klintonova dinastija je čak i angažovanjem NATO-a «branila ugrožene» muslimane u mnogim krajevima sveta. Međutim, najveću zahvalnost je dobila u vidu spomenika Bilu Klintonu u Prištini, koji inače predstavlja karakterističnu potvrdu o zločinačkom savezništvu Vašingtona i filijale Al Kaide – terorističke «Oslobodilačke vojske Kosova» (OVK) protiv Srbije i tada a i danas kontuzovane EU. Zaprepašćuje to što je pomenuti spomenik podignut u vremenu kada se rapidno povećavao broj Albanaca koji su prihvatali selefijsko učenje u islamu, uprkos tome što se danas najmanje hiljadu Albanaca nalazi u terorističkim sastavima «ID», protiv koje se navodno bore SAD. Pošto islamisti na Kosovu procenjuju da mogu izgubiti podršku Vašingtona od sadašnjeg američkog predsednika, reagovali su munjevito – širom Kosova su izlepili njegove fotografije. Verovatno se nadaju da će prevara uspeti, čime bi nastavili da nezadrživo napreduju ka uspostavljanju «balkanskog kalifata».

Šta je prethodilo izgradnji spomenika Klintonu u Prištini? Pošto su američke obaveštajne službe tajnom a političari javnom podrškom obezbedili da «OVK» u proleće i leto 1998. godine izvodi sistematske oružane napade na civile i bezbednosne snage Srbije (SRJ) na Kosovu i Metohiji, Vašington je smatrao da će takvom agresijom terorista uspeti da otme taj deo srpske teritorije radi pljačke njenih ogromnih rudnih i drugih bogatstava. Međutim, suočio se sa nemogućnošću postizanja tog iluzornog cilja (srpska vojska i policija su u septembru 1998. godine potpuno razbile «OVK»), izdejstvovao je instaliranje Verifikacione misije OEBS-a na tom prostoru, koja je uspela da do kraja te godine stabilizuje «OVK». Ocenjujući da ni uz takvu «međunarodnu» podršku, «OVK» nije sposobna da realizuje postavljene ciljeve, u februaru i martu 1999. godine, režirao je «pregovore» između SR Jugoslavije i «OVK» u Rambujeu. Za vreme «pregovora» zabrinuvši se da će jugoslovenska strana potpisati sporazum o mirnom rešavanju konflikta na Kosovu i Metohiji, ispostavljen je tajni Aneks B sporazuma, kojim se od jugoslovenske strane tražilo da prihvati kapitulaciju i okupaciju čitave SRJ od strane NATO-a. Herman Šer, poslanik SDP-a u nemačkom Bundestagu, označio je pomenuti aneks kao «okupatorski statut NATO-a za celu Jugoslaviju», i zaključio da «čak ni umereni političar na mestu Miloševića ne bi nikada potpisao taj tekst» (Andreas Zumach, «80 Prozent unserer Vorstellungen werden durchgepeitscht», u: Thomas Schmid, Kreig im Kosovo, Reinbeck 1999, str. 75.). Uprkos svemu tome, Jugoslavija je okrivljena za neuspeh «pregovora», a najveću laž s tim u vezi je izrekao tadašnji američki predsednik Bil Klinton: «Samo Milošević i Srbi odbili su da prihvate odgovornost i krenu putem mira. Oni su na prvo mesto stavili agresiju i rat» («France-Info», 25.3.1999.). Ovakvom neistinom Klinton je u stvari, «opravdao» agresiju NATO-a na Jugoslaviju kao podršku albanskim teroristima, koja je počela 24. marta 1999. i trajala do 10. juna te godine.

Agresijom na Jugoslaviju NATO je potpuno srozao svoj ionako loš kredibilitet, jer se angažovao kao vazdušna podrška terorističkoj «OVK». Njegovi vazduhoplovi i krstareće rakete su ubijali naše civile i vojnike na čitavoj teritoriji Jugoslavije. Zapravo, podmuklim dejstvima sa bezbedne visine, NATO se legitimisao kao mnogo opasniji terorista od «OVK». Na žalost, svoj teroristički identitet je drsko i sistematski potvrđivao u periodu posle agresije, kada mu je povereno komandovanje vojnom misijom OUN na Kosovu (KFOR), saučestvovanjem «imobilisanim» pripadnicima «OVK» u nekažnjenom kidnapovanju, ubijanju i drugim načinima terorisanja prvenstveno srpskih civila. Takvim ulagivanjem «demobilisanoj» OVK podstakao ju je da krajem 2000. godine proširi terorističko nasilje u preševskoj i bujanovačkoj opštini na jugu centralne Srbije, a u proleće 2001. godine u Makedoniji. Međutim, vrhunac podrške Vašingtona islamistima na Kosovu predstavlja urgentno priznanje pseudodržave «Kosovo», koju su islamisti proglasili u februaru 2008. godine, čime su drastično prekršili Rezoluciju 1244 SB OUN i nastavili agresiju protiv naše zemlje. Takvo cementirano američko-islamističko savezništvo je uticalo na mnoge zemlje da voljno ili nevoljno priznaju lažnu državu «Kosovo», na taj način dajući nemerljiv doprinos ekspanziji globalne islamističke pretnje.
Oprečni Trampovi signali Srbiji

Predsednik SAD Donald Tramp je nedavno (u drugoj polovini februara i prvoj polovini marta) uputio dve oprečne poruke našoj zemlji. Naime, uputio je čestitku «kosovskom predsedniku» Hašimu Tačiju povodom godišnjice (17. februar 2008) protivpravno proglašene pseudo-države «Kosovo». Iako sadržaj čestitke («…partnerstvo između SAD i Kosova se oslanja na zajedničkim vrednostima i interesima, a budućnost suverenog, multietničkog i demokratskog Kosova zasnovana je na stabilnom regionu Balkana…») ne odražava pravo stanje na terenu, ovakav intrigantan diplomatski postupak može se posmatrati normalnim za državu koja je priznala «Republiku Kosovo». Budući da je pomenutoj čestitki prethodila izjava Trampovog ministra odbrane Džejmsa Matisa o tome da su Kosovu potrebne sopstvene oružane snage, činilo se da je na pomolu produžavanje američko-islamističkog savezništva na Balkanu uspostavljeno u doba Klintonove administracije. Već 6. marta, takva, inače veoma rizična mogućnost po mir i stabilnost Balkana je stavljena pod upitnik (za sada). Naime, najpre NATO i potom SAD, koji su do tog trenutka prednjačili u podršci stvaranja «Vojske Kosova», izrazili su zabrinutost namerom lidera pseudo-države «Kosovo» o stvaranju «vojske», preporučili su im da s tim u vezi uvažavaju «kosovski ustav» i ne žure. U tom kontekstu, slučajno ili dogovorno ugledni američki magazin «Forbs», između ostalog, poručio je da je hitno potrebno iscrtati nove granice na Balkanu, da Amerika mora da ispravi nepravdu prema Srbima i tako omogući dugoročno održiv mir u regionu i konstatovao da «Priština je danas grad kojim rukovode narko-mafijaši i ratni zločinci, a čitavo Kosovo poligon na kojem Saudijska Arabija regrutuje i radikalizuje muslimane». Imajući na umu navedeno, ostaje nam da se nadamo da će Tramp sa reči (nagovestio je uništenje globalne islamističke pretnje) preći na delo (uništenje ove pretnje počne na Balkanu, gde je pod patronatom Klintonove dinastije dobila globalne razmere).

Šta činiti u ovakvim (nepovoljnim) uslovima po bezbednost i prosperitet naše zemlje? Pošto nismo uputili nikakvo javno protivljenje Vašingtonu povodom pomenute čestitke «Kosovu», zapitajmo se da li smo uopšte bili preventivno inicijativni prema aktuelnoj američkoj vladi. Naime, naš ministar spoljnih poslova imao je kontakt sa novim državnim sekretarom SAD Reksom Tilersonom (1. februara) i informisani smo da mu je saopštio «da se politika SAD prema Srbiji u prethodnim periodima nije zasnivala na realnim činjenicama nego na predrasudama…». Nije nam poznato da li je naš ministar zahtevao od Tilersona preispitivanje počinjenih grešaka Vašingtona na štetu Srbije. Nezavisno od toga, uputno je da vrhovni menadžment naše zemlje u što skorije vreme realistično predoči Vašingtonu neoborive činjenice u vezi sa nizom katastrofalnih posledica prouzrokovanih neprijateljskim delovanjem prethodne američke administracije protiv srpskog naroda. Bez namere da ovom prilikom nabrajamo sve nastale štetne posledice, uputno je fokusirati se na otklanjanje ključne (najteže) posledice po nacionalni identitet i bezbednost Republike Srbije – pseudo-državu «Kosovo». S tim u vezi, posebno treba isticati da je reč o «malom kalifatu» (Kosovo), odnosno (1) kriminalno-terorističkoj tvorevini ustoličenoj na iskonskoj srpskoj teritoriji sistematskim drskim kršenjem Povelje OUN, međunarodnog prava i Ženevskih konvencija o zaštiti žrtava rata, a sve to uz snažnu podršku Vašingtona, (2) bez obzira na to što je priličan broj država (i SAD) priznao ovaj «mali kalifat» na Balkanu kao državu, da se Srbija nikada neće saglasiti sa razbijanjem sopstvenog teritorijalnog integriteta, dakle, nikada neć priznati lažnu državu «Kosovo», (3) lažna država «Kosovo» podstiče albanske teroriste na terorizam u regionu radi ustoličenja «velikog kalifata», što podrazumeva dugoročnu destabilizaciju Balkana i Evrope, (4) činjenica da se sa prostora pseudo-države «Kosovo» u redovima «ID» nalazi nekoliko stotina terorista, potvrđuje razmere njenog islamističkog potencijala u fokusu globalnog džihada i (5) ispravljanjem grešaka Klintonove administracije na Balkanu, aktuelni Vašington bi se našao na najboljem putu da učini SAD (ponovo) velikim.

Ukoliko izostane ovakva inicijativa sa naše strane, rizikujemo da aktuelni predsednik SAD gleda na stanje na Balkanu onako kao je to činio Vašington prethodnih decenija. Pokretanjem pak, ovakve inicijative, obezbedili bismo da bez većih teškoća dešifrujemo aktuelnu i buduću politiku Vašingtona na Balkanu – kao: poželjnu (mirotvorno-revizijsku) ili nepoželjnu (klintonovsko-islamističku).

Milan Mijalkovski

www.fsksrb.ru