Uoči Svete Petke, mediji u Srbiji su naširoko citirali reči Tanje Miščević, šefice tzv. pregovaračkog tima za pristupanje Srbije Evropskoj uniji, izrečene na poslednjem u antologijskom nizu „panela“ na neiscrpnu temu srpskih EU-integracija – inače savršeno opisanih u starom hitu Toking Hedsa, „Road to Nowhere“, održanom – a gde drugde? – u Skupštini Srbije, pod naslovom „Evropa u krizi – šta dalje?“
Posle svih doživljenih poniženja, posle bezbroj više nego očiglednih signala koji svedoče o nameri da Srbija apsolutno nikada ni ne primiriše EU članstvu, odlučna i beskompromisna Tanja smogla je snage da izgovori besmrtnu rečenicu, od koje je zasigurno zadrhtala cela Evropska komisija, a možda i Evropski savet ministara: „Zato ćete nam dopustiti da budemo malo frustrirani i iznervirani jer smatramo da napredak koji je učinjen zaslužuje otvaranje poglavlja“. Sa ovakvim „pregovaračima“, daleko ćemo stići – kao što već i jesmo.
Dakle odlučna i beskompromisna – mada sada više frustrirana i iznervirana – Tanja je na panelu otkrila jednu veliku tajnu: da zapravo naše (fantomske) EU-integracije zavise od – čuvenog dijaloga sa Prištinom. Naravno, to je do sada bila tajna uglavnom za nju – jer je ostatku Srbije van Vlade (nazovimo to „normalnom Srbijom“) to odavno jasno. U stvari, normalna Srbija je odavno shvatila ono što Tanji tek treba da dođe do svesti, negde u dalekoj budućnosti, verovatno ne i u ovom životu: da je apsolutno svaki „napredak“ Srbije ka EU titanijumskim lancima vezan za ustupke na Kosovu i Metohiji, odnosno za odricanje od njega. Uostalom, na istom istorijskom panelu je slovačka ambasadorka, Dagmar Repčekova o ovoj velikoj istini našu Tanju neuvijeno, mada diplomatski, obavestila: „Nažalost, napredak u procesu evropskih integracija Srbije zavisi od dijaloga Beograda i Prištine“.
A kakav je to „dijalog“? Da vidimo šta je frustrirana Tanja imala o tome da kaže: „Smatramo da je dosadašnji napredak u dijalogu učinjen samo zato što je Beograd jako puno doprineo da do napretka dođe“. Prevedeno na jezik normalne Srbije – mi smo davali sve, Šiptari ništa, i to se knjižilo kao „napredak“. To je ta čuvena diplomatska doktrina Vučića, Dačića, Drecuna, Vulina i Đurića – prvo daš sve, kažeš da si poveo, recimo 5:0, a onda kukaš kako je druga strana „nekonstruktivna“ i ne oseća potrebu da ti uzvrati za sva dobra koja si joj učinio, vođena čudnom logikom da ako s druge strane stola imaš budalu koja ti je već masu toga bezuslovno dala, što ne bi video koliko još iz nje možeš da izvučeš.
Ali, ali, ali – dok kukaš, dok te pelješe do gole kože – ipak ostaješ u procesu. Ne odustaješ! Tu je Tanja bila savršeno jasna, pokazujući čak i veću dozu frustriranosti i iznerviranosti prema onima koji su se usudili da joj postave logično pitanje: „da li joj se čini da jedan deo vladajućih struktura pravi korak unazad u odnosu na evrointegracije s obzirom na izjave koje se mogu čuti“: „Zar vam izgleda da ja odustajem od bilo čega. Zar vam te izjave izgledaju da bilo ko odustaje“.
Iskreno rečeno, ona stvarno tako ne izgleda. Ni onima u Briselu, ni onima u Prištini. Zato se sigurno na nju nikada nisu ni žalili. Naprotiv: ona im dođe kao pregovarač iz snova. Možeš da joj radiš šta hoćeš, da je gaziš, stalno izmišljaš neke nove uslove, tražiš ono što čak ni ona nije u stanju da ispuni – mada bi zasigurno htela – a ona će uvek biti tu. Kao hodajuća definicija ludosti, Tanja će stalno insistirati na jednom te istom pristupu, u očekivanju nekog drugog ishoda. Uvek će unapred nuditi sve, a onda nenametljivo čekati ponešto zauzvrat.
Čak ne bi bilo iznenađujuće kada bi, već na nekom sledećem panelu, ponovila svoje besmrtne reči, izgovorene još 3. decembra 2013, na konferenciji o proširenju Evropske unije u Briselu: „Osećam se kao da sam za volanom Ferarija sa upaljenim motorom, koji tek što nije krenuo“.
Tri duge godine Tanjin Ferari nikako da krene, počeo je već rđa od stajanja u mestu, ali ona i dalje, nek je živa i zdrava, sedi za volanom. Verovatno rešenija nego ikad.
Naravno, moramo imati razumevanja i za to da Tanjina sadašnja fotelja za nju i jeste svojevrsni Ferari, i da nije iznenađujuće što neće da pusti volan, a kamoli da ustane iz sedišta. Jer, kad će joj se ponovo ukazati prilika da sedne za volan nekog ovakvog „Ferarija“? Kad će i gde će ponovo imati ovakvu platu, medijsku pažnju, osećaj važnosti, mogućnost učešća na tolikim panelima, bez ikakvih rezultata? I sa kog mesta će imati bolju šansu da dalje napreduje u životu, da se, na osnovu zasluga za minuli rad, udomi u nekoj EU-birokratskoj fotelji i prima petocifrenu (u evrima) mesečnu platu, sve do penzijice koja je van domašaja MMF-a?
U međuvremenu će, mada frustrirana i iznervirana, punom parom nastaviti da radi što i (do) sad: „Stalno postavlja(ti) pitanje i institucijama EU i državama članicama na osnovu kog kriterijuma ocenjuju da li je napredak učinjen i da li je napredak ili njegovo nepostojanje rezultat onoga što Srbija nije uradila“. Uprkos tome, kako je i priznala na panelu, što „na to pitanje nažalost nemamo odgovor“. Uredno uzimajući državnu platu, čekajući, u ime Srbije, Godoa za volanom Ferarija…
Aleksandar PAVIĆ
Fond strateške kulture
