Funkcioneri napreduju zemlja propada

0
510

SkarmklippProsveta jedne zemlje trebalo bi da bude ogledalo te zemlje i zalog njene budućnosti. U poslednje vreme, kao da, u velikoj meri, cela Srbija postaje svesna takve istine. Bićemo onakvi kakva nam je prosveta. A iz prosvete proizilazi sve drugo što je vezano za kulturnu i duhovnu nadgradnju jednog društva.

Vodeći se takvim zamislima i “iznenadnom spoznajom” o značaju srpskog obrazovnog sistema, a time i nauke i kulture, srpski političari se pomodarski takmiče ko će pre izdeklamovati “čuveni” Čerčilov odgovor na predlog da se skrešu izdaci za prosvetu i kulturu da bi se finansirao rat. “A šta ćemo onda braniti?”, tpriča se da je glasio Čerčilov odgovor, nekada u toku Drugog svetskog rata. Ipak,

Naravno, niko ne spori da pomenuta anegdota zvuči sasvim čerčilijanski, mada niko i ne zna gde je tačno Čerčil takav “dijalog” vodio, ako ga je ikada i vodio.  Možda je to zaista rekao, a možda mu se to odnekud, nakon rata pripisalo da je rekao. Ali, to, u krajnjoj liniji, nije bitno. Bitno je to, da se u ozbiljnim državama smatra da se ni u kom slučaju, pa ni u slučaju rata, ne sme štedeti na prosveti, obrazovanju i kulturi uopšte. Zapravo, takve zemlje i jesu “ozbiljne” upravo zato što znaju da se duhovnost na kojoj egzistira nacija nikako ne sme krnjiti, niti na bilo koji način rastakati ili tanjiti.

U Srbiji, izgleda, sve se svodi na kratku i besmislenu frazu koju je premijer Srbije dobio na dar od Hermana van Rompeja, predsednika Evropskog saveta, a koja glasi: “Prošlost se ne može menjati”. Premijer Srbije je takvu nesvakidašnju mudrost poklonio predsedniku države, a ovaj je to nesebično podelio svom narodu.

U Srbiji postoji “unikatno” ministarstvo za kulturu, ministarstvo prosvete “združilo” se s naukom, dok je sport ostao kao odvojena omladinska disciplina. Za kulturu se iz srpskog budžeta odvaja onoliko para koliko je potrebno da se plate hiljade službenika koji ne rade ništa. Valjda, bolje je tako; daj ljudima novac, pa nek se “kultivišu” sami kako znaju i umeju. Za prosvetu se izdvaja nešto više nego za kulturu, ovog puta ne samo za plate prosvetnih radnika i podršku privatnim “mega-univerzitetima”, nego i za štampanje besplatnih udžbenika za beogradske osnovce, kao i za štampanje testova za prijemni ispit za srednje škole. Testovi su se na kraju pokazali suvišnim. Ako ništa drugo, i štampari moraju od nečega da žive.

Da Vas podsetimo:  Medijska koalicija “jednog ministra” u zgradi “Novosti”?

Ministar prosvete Žarko Obradović kao da je sasvim zanemario svoj “imidž” (lik i delo). Znao je da se njegov autoritet u očima naroda (pa i nastavnika i đaka) teško srozao i da njegov narušeni ugled teško može da se popravi. Stoga je bio odlučio da sve svoje snage sabere i usmeri ih ka jednom cilju – očuvanju ministarske fotelje. Obradović je bio toliko snažno obgrlio ministarsku fotelju, da se teško moglo razaznati dokle se protezao ministar, a odakle se nastavljala ministarska fotelja, kao da je s njom bio sasvim srastao.

Priča se da je ministar zaplakao kada su “hirurzi” započeli da ga odvajaju od fotelje. Nije ni čudo, pa čovek je tada gubio deo sebe. A to svakako boli. Naravno, proces razdvajanja ministara od fotelje, ne samo Obradovića, trajaće još mesecima jer su te operacije izgleda komplikovanije nego što izgleda.

I dok traje zahvat odvajanja “sijamskih blizanaca” (ministra i fotelje), neke novine su proturile vest da bi Žarka Obradovića, u nekom doglednom vremenu (za koji mesec), mogao da nasledi njegov “mega” šef Mića Jovanović. Naravno, bila je to, možda, ipak samo šala (novinarska patka), odnosno, dezinformacija u svrhu podizanja novinskog tiraža. Suvlasnik “Megatrenda” je već sledećeg dana demantovao takvu vest, za koju su mnogi pomislili da je izvorno bila plasirana na nekom humorističkom portalu. Takva “zabuna” dovoljno govori u prilog činjenici da živimo u zemlji apsurda, u kojoj, kada su političari u pitanju, gotovo da ne postoji nemoguće.

Zapanjujuće je da jedna zemlja ima ministre, koji, na primer, umesto reči trougao kažu “trougo”. Postavlja se pitanje, kako su takvi ljudi uspeli da prođu kroz obrazovni sistem jedne zemlje, i čak se dočepaju doktorata, a da ne znaju da pravilno izgovore ni najprostije reči. To pokazuje da je nešto ozbiljno  nedostajalo i onom našem starom “dobrom” obrazovnom sistemu od pre nekoliko decenija. Ili je reč o ljudima koji su svoje obrazovanje sticali bez učenja, koristeći se partijskim vezama, to jeste – drugovima.

Da Vas podsetimo:  Medijska koalicija “jednog ministra” u zgradi “Novosti”?

Otuda ne treba da se čudimo kad Žarko cikne kao ljuta guja, onda kada mu neko prozove partijske kolege. “Ne dirajte moje drugove!”, viče ljutito. On oseća da mora da brani svoje “partijaše” i tamo gde to nije obavezno. A možda što je nesiguran i uplašen, znajući da mu samo “drugovi” mogu pomoći da i u budućem vremenu održi glavu iznad vode. I što je najgore, Žarkova logika se ovde pokazuje kao sasvim ispravna. On je to osetio instinktivno, kao dete bez roditelja, koje prihvata zagrljaj nepoznatih ljudi, jer naslućuje da bez “čopora” neće moći da ostane u životu. “Drugovi” u ovom slučaju nisu nepoznati i, jasno je, nikada neće ostaviti svog ministra prosvete na cedilu. Nabaviće mu neku novu funkcionalnu funkcionersku fotelju na kojoj će moći da nastavi započeto putovanje kroz svetlu budućnost.

Ali, kakva je sudbina zemlje, u kojoj je samo sudbina aktuelnih (a i bivših) ministara svetla? Tamo gde neodgovorni ljudi vode državu, a posebno prosvetu (i nauku pride), teško je očekivati išta drugo, sem daljeg zajedničkog propadanja u neznanje, mrak i sirotinju. Žarko nije izuzetak u Srbiji. Žarko je pravilo. Žarko i njemu slični su slika i prilika jednog krajnje potonulog društva i političkog sistema u kome je sve postavljeno naglavce. I svakako, nije se desilo slučajno da nam se, sada kao ministar prosvete u procesu smenjivanja, pokaže u svoj svojoj golotinji. Ipak, Žarko ne bi bio Žarko kada ne bi prkosno i nemušto poručio narodu u Srbiji:

Niko mi ne može ništa – drugovi su uz mene! I kada odem na moje mesto doći ću opet ja.

I što je najgore, biće da je čovek u pravu.

L. Janićijević

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime