Galop do smrti

Nesnalaženje ili samodestrukcija

2
832

dacicestonSadašnji PPV, ministar inostranih poslova Ivica Dačić, pohvalio se u sedištu Ujedinjenih nacija da “članstvo u Evropskoj uniji ostaje prvi spoljnopolitički prioritet Srbije, a da pristupni proces sagledavamo i kao šansu za poboljšanje uslova života građana”.

Zvuči lepo, zar ne? Ali, problem je u tome što pomenuta izjava PPV-a nema nikakvu potporu u realnosti. Od poboljšanja uslova života (to sada znaju i vrapci na granama), time što će se Srbija zaklinjati da će ostati verna nekakvom „evropskom putu“, jasno je, nema niti će u budućnosti biti išta. Zapravo, niko tačno ni ne zna gde se taj „evropski put“ (bezalternativni) nalazi, niti ga je ikad iko video svojim očima. Ili je, možda, ostalo da Srbija sama izgradi takav put kroz guduru vlastitog političkog nesnalaženja i hodanaj naslepo, što ona, uistinu, nije u stanju da uradi. Ne samo zato što joj nedostaje materijalnih sredstava za takav „poduhvat“, sveden na decenije jalove kontemplacije, nego i zbog činjenice da nikome nije jasno gde se nalazi početna tačka takve imaginarne evro-magistrale, niti gde bi ona mogla da završi.

Evropska unija je zatvorila vrata svoje zemlje „Dembelije“ i sada ima previše stvari koje bi htela da reši i sredi u vlastitom dvorištu, tako da joj ne pada na pamet da njena „porodica“ usvaja novu siročad. U stvari, kada sve to pogledamo, bez onog zaglupljujućeg emotivnog zastora, kojim se EU građanima Srbije prikazuje kao majka, tada postaje jasno da Evropska unija nema nijedan ozbiljan razlog da u svoje okrilje uzme još jednu siromašnu i nesređenu državu kakva je Srbija. Šta bi EU takvim činom mogla da dobije? Realno – ništa, osim još jedne nove, a nepotrebne nevolje. Srbija je svakako zemlja kojom oni vladaju i koju u potpunosti kontrolišu i bez toga da je prime u svoje članstvo. Odnosno, Srbija je sada više pod upravom/kontrolom EU (čitaj nemačkog Bundestaga), nego što bi to bila da se nalazi unutar te porodice „srećnih“ evropskih zemalja.

Da Vas podsetimo:  Fudbalski stadioni – dokaz naopake politike SNS

Naime, druge članice EU imaju određena prava koja proizilaze iz članstva u takvoj mega komuni. Srbija nema tih prava, ali zato ima daleko više obaveza od onih država koje se nalaze u sastavu Evropske unije. Jedino što Srbija ima kao „povlasticu“, jeste to da može da računa na pomoć nekakvog EU „pretpristupnog fonda“ u visini od nekoliko desetina miliona evra godišnje, što je u ekonomskom smislu sasvim beznačajno. Zapravo, to je ne samo premalo u odnosu na ono što Srbija mora da učini zauzvrat, već je i krajnje ponižavajuće; a zauzvrat ona mora da preda Kosovo i Metohiju Šiptarima i NATO-u na tanjiru, što je već velikim delom i urađeno (ostaje da se šiptarska paradržava još ozvaniči u UN). I to nije dovoljno, jer druga (još važnija) stvar koju srpska aktuelna vlast mora da izvrši po nalogu EU, jeste potpuno uništenje ekonomskih resursa zemlje. O sakaćenju srpske duhovnosti i kulture da ne govorimo.

Bukvalno, Srbiju danas vode srpski političari koji u svojim rukama nemaju dizgine, tako da srpskim kolima u celosti upravlja briselski kočijaš. A takvog kočijaša uopšte ne zanima da li će „konji“ koji vuku takva kola biti nahranjeni i dokle će imati snage da galopiraju kroz krš i bespuće. Ići će dokle idu, a onda će takva srpska zaprega i srpska kola biti ostavljeni u nedođiji, pa ako mogu neka se odatle sami nekako izvuku, a ako ne, neka skapaju. Evropskoj uniji je to sasvim svejedno.

Ministar spoljnih poslova je u Ujedinjenim nacijama još dodao kako je Srbija „u potpunosti posvećena ekonomskom oporavku i unutrašnjim reformama, a na globalnom nivou teži da da doprinos u realizaciji Milenijumskih ciljeva razvoja i aktivno je učestvovala u formulisanju ciljeva održivog razvoja posle 2015. godine“. U stvarnosti, ono što se danas može videti na srpskoj političkoj i ekonomskoj pozornici, samo je destrukcija (ili samodestrukcija), protivno je svim zakonima zdrave ljudske pameti i jasno je usmereno ka totalnom uništenju i države i naroda koji u toj državi živi (a još samo poneko u njoj nešto i radi). Dakle, Srbija nije u stanju da išta ozbiljnije učini (ili pre neće i ne ume) da sebe spase, a kamoli da pruži nekakav „doprinos“ na „globalnom planu“.

Da Vas podsetimo:  Moje ime je Nikola Jovanović i dolazim iz najsiromašnije opštine u Srbiji

Ostaje nejasno zašto nema ozbiljnije pobune, barem u intelektualnim krugovima Srbije, kojima bi moralo biti jasno, da se, nastavljanjem trenutne politike, gubi ne samo poslednja prilika za popravljanje uslova života u Srbiji, već se uklanja i poslednja šansa da Srbija opstane kao država u budućnosti. Nije moguće da niko u Srbiji ne vidi pošast koja će neminovno udariti na srpsku državu, možda i gore nego što je to bilo u poslednjem svetskom ratu. Ako niko to ne vidi, tada Srbija i ne zaslužuje da ima bolju sudbinu od ove koju su joj namenili evroatlantski „prijatelji“ i njene vazalne vođe. A ako ima onih koji vide nailazeću sveopštu propast Srba i Srbije, kako je moguće da ništa ne čine da takvu katastrofu spreče?

Za www.koreni.rs

D. Gosteljski

2 KOMENTARA

  1. Питање је: „Зашто ћуте интелектуални кргови?“
    Проблем лежи у „сви пунолетни граћани имају да неду бирани и изабрани“. Ово је основ демократије и записано је у Уставу. Изгледа да је све у реду и да је испоштован принцип праведности, али није тако. Право да буду бирани и изабрани не би требало да имају сви, ваћ само доказано способни у друштвено-корисним областима за које се бирају. Када се сви кандидују добија онај који највише подулази већинском гласачу, односно ко је популаран. Е, а то никако нису ти интелектуални кругиви! Проблем је што они хоће да им се народ диви и да их изгласа. Када се ово промени биће нам реално боље.

  2. Sve je to u redu ali dok ovako govori Ivica i njemu slični njihovi uslovi života iako se možda znatno ne popravljaju, barem ostaju na istom nivou, tojest ne mora da čeka u redu za čekiranje u avionu i ne mora sam da otvara vrata automobila, a bogami vrlo često ne mora da plati za pojedeno i popijeno i tako dalje u tom stilu. Mislite li da je lako, kad čovek provede tako nekoliko godina, odjednom zamisliti sebe kako mora da deli sudbinu sirotinje raje? Eto, dakle guraće on ovako pa dok traje-traje, a gleda se na sve načine da traje što duže. Nego pitanje iz poslednjeg pasusa me brine: zar nije jasno iz životnog iskustva da je neophodan vođa da bi se ljudi pokrenuli, to je u prirodi, svi čekaju da neko drugi bude prvi. E pa potencijalne vođe se kooptiraju ili onemogućavaju. Da li će se neko oteti kontroli, to ne znam ali se nadam.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime