Srpski narod u Republici Srpskoj i u celini danas muku muči sa pomahnitalim populizmom, divljim individualizmom i političkim debilizmom u svojim redovima.
Uticaji međunarodnih faktora i naše realne mane tako su doveli srpsko društvo na ivicu moralne, ekonomske i političke propasti. U takvoj situaciji, obični, mali, pošteni ljudi vape za umovima koji bi svojom mudrošću mogli da izvuku ovaj narod iz živog blata u koje smo zaglibili. Eh, da nam je danas, recimo, jedan Jovan Dučić, koji je plenio i prožimao svojom posvećenošću za narod i narodno, i kao pesnik, kulturni poslanik ili učitelj, i kao diplomata. Ima li danas među nama dučića koji su spremni da na sličan način upregnu sopstveni život za dobrobit svog plemena?!
Jovan Dučić (1872-1943), bard srpske književnosti i duhovnosti, nikada nije bio materijalno bogat čovek! Za razliku od naših današnjih „velikana“ koji očigledno smatraju da je prvi i najvažniji korak ka boljitku celog naroda da materijalno obezbede sebe i sedamnaest kolena svojih potomaka, Dučićevo bogatstvo bili su tradicija, vera, duhovnost i patriotizam. S obzirom na to da je rođen i odrastao u „hercegovačkoj kolevci“, Dučić je od prvih dana osećao i primao sve ono što je najbolje i najplemenitije u srpskoj narodnoj tradiciji. A na tu „bogatu podlogu“ i zdravo osećanje svog naroda i porekla, nadogradilo se široko obrazovanje u Trebinju, Mostaru, Beogradu i Švajcarskoj. A „bratovanje“ (da ne kažemo „drugovanje“) sa velikanima kao što su Aleksa Šantić, Atanasije Šola, Svetozar Ćorović, Jovan Cvijić i drugi njima slični, bilo je njegova politika. Oni su bili njegova „stranka“, partija skromnih i mudrih ljudi koji su imali meru u „izvoljevanju“ i nemerljivo voleli svoj narod.
I u momentima kada je bio progonjen zbog svog patriotizma, kao onda kada su ga austrougarske vlasti proterale iz Bijeljine zbog pisanja rodoljubivih pesama, i kada je krišom učio đake u Žitomisliću istinskim nacionalnim vrednostima, kao student u Ženevi i Parizu ili ugledni diplomata u Rimu, Atini i Madridu, i naposletku kao izbeglica u Americi, Dučić je uvek pripadao onoj grupi Srba koji su mudrošću, istrajnošću i nepokolebljivom verom u svoj identitet pobeđivali i sebe, svoje neprijatelje i sve životne teškoće. Pri tome je uvek jasno izražavao srpske nacionalne i državne ideje, nijednog trenutka ne dozvolivši da se oseti manje vrednim od pripadnika drugih naroda, kultura i civilizacija. Verovatno zbog svega toga je i dobio nadimak „srpski Gete“.
Nažalost, o veličini i značaju Dučićevog lika i dela za celokupni srpski narod, danas verovatno više znaju školarci u Srpskoj i Srbiji nego njihovi roditelji. Možda baš zato svi mi, i naša deca zajedno sa nama, i živimo tako kako živimo! A kada bi svako od nas ponaosob, pred sebe kao zadatak postavio veru u vrednosti u koje je verovao Jovan Dučić, možda bi i bilo nade za naše bolje sutra.
Probudite se, dučići!
Saša Mirić
izvor: pressrs.ba
