Gde su i šta rade lideri DOS-a nakon 20 godina

2
690
Foto: printscreen

Dve decenije od Petog oktobra, samo su tri lidera tadašnje velike opozicione koalicije i dalje na čelu političkih stranaka u Srbiji.

Demokratska opozicija Srbije bila je široka grupacija osamnaest političkih stranaka i pokreta koje su za cilj imale smenu režima Slobodana Miloševića na izborima za predsednika i parlament Savezne Republike Jugoslavije 24. septembra 2000. godine.

Sednice Predsedništva DOS-a, koje su činili lideri stranaka, bile su mesto donošenja ključnih odluka – najpre o načinima suprotstavljanja vlastima, a potom i o potezima koje će preduzimati nova vlast.

Dve decenije kasnije, akteri tih sastanaka nalaze se na različitim stranama političkog, ali i društvenog spektra.

Aktivni u politici

Velimir Ilić je pune dve decenije ostao na čelu stranke Nova Srbija koju je tokom petooktobarskih promena vodio sa istoričarom Milanom St. Protićem.

Ilićevo najvažnije zaduženje bile su infrastruktura, kapitalne investicije, građevinarstvo i vanredne situacije za šta je bio i ministar, a kao koalicione partnere birao je Vojislava Koštunicu, pa i Srpsku naprednu stranku (SNS).

Iza sebe ima jednu neuspešnu kandidaturu za predsednika Srbije.

Poslednje tri godine jedan je od protivnika režima Aleksandra Vučića koga je napustio kada nije izabran za direktora „Koridora Srbije”.

Nenad Čanak jedini je predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) od njenog osnivanja.

Bio je predsednik Skupštine Vojvodine, a njegov LSV koaliciono je sarađivao sa strankama DOS-a koje su činile vlast u pokrajini.

LSV je danas koalicioni partner Srpske napredne stranke u gradskoj vlasti Novog Sada, na pokrajinskom nivou je u opoziciji dok na republičkom nije ni ušao u parlament jer je lista na kojoj je učestvovao na izborima osvojila manje od jedan odsto glasova.

Foto: printsscreen

Rasim Ljajić svih dvadeset godina vodi stranke koje imaju sličnu skraćenicu – SDP, ali se iza nje kriju dve organizacije.

Ljajić je u DOS ušao kao lider Sandžačke demokratske partije, ali je 2008. godine osnovao Socijaldemokratsku partiju Srbije pa se našao na njenom čelu.

Javnost ga prepoznaje kao najdugovečnijeg ministra jer je bio u vladama kojima je upravljao DSS, DS i SNS kao nadležan za resore nacionalnih i etničkih zajednica, ljudskih i manjinskih prava, rada i socijalnih pitanja, trgovine i telekomunikacija, saradnje sa Haškim tribunalom.

Da Vas podsetimo:  Srbiji je potrebna stranka radnika i seljaka

Najavio je da neće biti ministar u narednoj vladi, u koju će ući njegova stranka jer je na izbore izašla na listi naprednjaka Aleksandra Vučića.

Aktivni u društvenom životu

Goran Svilanović bio je lider Građanskog saveza Srbije i ministar inostranih poslova što mu je otvorilo vrata diplomatskoj karijeri – u paktu za stabilnost jugoistočne Evrope, OEBS-u i Regionalnom savetu za saradnju.

Svilanović danas živi i radi u Beču kao ekspert i konsultant za organizacije koje se bave Balkanom.

Nebojša Čović u DOS je ušao kao lider Demokratske alternative, iako je prethodno bio aktivni član Miloševićevog SPS-a.

„Uvek sam vodio računa da ne živim od politike, tako da nikad nisam prekidao rad u struci, kao diplomirani mašinski inženjer i doktor tehničkih nauka.

Javni život je sa sobom doneo puno uskraćivanja slobode i meni, i mojoj porodici, i jako puno neprijatnosti još od rastanka sa Miloševićem, kada kao gradonačelnik Beograda nisam želeo da potpišem krađu na lokalnim izborima 1996. godine – bilo je pretnji, napada, čak i fizičkih, i na mene i na porodicu”, kaže Čović za BBC na srpskom.

Nebojša Čović je kao potpredsednik srpske Vlade bio na sastanku i sa američkim državnim sekretarom Kolinom Pauelom 2002. godine – Foto: SHAWN THEW/AFP VIA GETTY IMAGES

I danas radi u Fabrici metalnih proizvoda (FMP), a na čelu je i Košarkaškog kluba Crvena zvezda.

„Ako se građani Srbije osećaju kao pobednici u odnosu na sve što smo prošli, onda sam ja na toj strani.

Peti oktobar se kod mene nije događao iz ličnih razloga već zato što se Srbija morala menjati, a promene su pokrenule pozitivan sled događaja koji će nas, verujem, nakon svih odlaganja, kašnjenja i razočarenja, jednog dana ipak dovesti do našeg cilja.”

Zvanično nije aktivan u politici, mada je u 2013. godini nekoliko meseci bio deo privremene vlasti u Beogradu na predlog Srpske napredne stranke, iako kaže da od 2008. godine nije bio član ni SNS-a, niti bilo koje druge stranke.

„Moj savet mlađim ljudima koji dolaze, i treba da dođu, je da obrate pažnju da je politika takva oblast koja može i da im zagorča život – na njima je izbor.

Ovo su spin vremena, ovo su tvit vremena, u kojima se sve događa na klik, bez mnogo razmišljanja”, zaključuje Čović koji se do 2005. godine bavio i pitanjima Kosova i Metohije.

Da Vas podsetimo:  Suparništvo Crkve i vladajuće stranke

Dragoljub Mićunović u DOS je ušao kao lider Demokratskog centra koji je kasnije kolektivno učlanio u Demokratsku stranku, a on je postao predsednik Političkog saveta ove stranke.

U svojoj 90. godini ponekad komentariše političke i društvene događaje u Srbiji.

Žarko Korać predvodio je Socijaldemokratsku uniju (SDU) i bio potpredsednik Vlade Srbije koju je predvodio Zoran Đinđić.

„Ja sam na strani pobednika Petog oktobra apsolutno – ja nemam drugu stranu.

To je strana moderne Srbije, sa ljudskim pravima, sa institucijama koje su snažne i demokratske, jedna nenacionalistička Srbija”, kaže Korać za BBC na srpskom.

U svojoj karijeri sarađivao je i sa Liberalno demokratskom partijom Čedomira Jovanovića, a danas je njegov nekadašnju SDU preimenovan u Partiju radikalne levice.

„Dugo sam trajao u politici, tražio sam partnere koji su bliski mojim idejama, ali danas takvih više nema jer je i opozicija jednako nacionalistička kao vlast”, kaže Korać koji ostaje aktivan komentator događa u Srbiji i regionu.

Žarko Korać po obrazovanju je psiholog / Foto: printscreen

Miodrag Isakov bio je član DOS-a kao lider Reformista Vojvodine, ali se iz politike povukao posle potpredsedničkog mandata u vladi Zorana Điđića i ambasadorskog mandata u Izraelu, tokom vlasti Vojislava Koštunice.

Posvetio se pisanju, pa je izdao knjigu „ParaDOS” u kojoj se kritički osvrće na koaliciju čiji je član bio.

Isakov piše i tekstove za magazin „Tabloid” koji ga predstavlja kao svog novinara i kolumnistu.

Dragan Milovanović ni pre dvadeset godina nije predvodio političku stranku već je deo DOS-a bio kao lider Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS).

„To je bio jedan od najznačajnijih događaja u mom životu – to je bila prekretnica istorije u Srbiji.

To je bila fina demokratska revolucija koja je Srbiji obezbedila tri ili četiri godine demokratske vlade i institucija, perspektivu za bolji život”, kaže Milovanović za BBC na srpskom.

On je i danas deo iste sindikalne organizacije.

„Ne osećam da je petooktobarska strana danas pobednička jer smo zatvorili krug – ponovo smo došli u totalitarni režim, čini mi se i gori od Miloševićevog.

Postoje tragovi demokratije koja je tada zasnovana, ali to je više karikatura onoga što je trebalo da bude”, kaže Milovanović.

Povukli se iz javnosti

Da Vas podsetimo:  Beograđani, psihički se spremite na novu Vesićevu torturu!

Vojislav Koštunica bio je nosilac liste DOS-a, predsednik Jugoslavije i premijer Srbije, ali se posle političkog sunovrata njegove Demokratske stranke Srbije (DSS) povukao iz javnog života.

Poslednjih šest godina veoma se retko pojavljuje u javnosti.

Dušan Mihajlović bio je lider Nove demokratije, a u prvoj vladi posle promena bio je ministar unutrašnjih poslova.

Posle pada vlade Zorana Živkovića 2004. godine odlazi iz javnosti i piše dva toma knjige „Povlenske magle i vidici”, sopstvene političke memoare.

Momčilo Perišić bio je načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije u doba Slobodana Miloševića, a u DOS-u je predvodio Pokret za demokratsku Srbiju.

Kao potpredsednik Vlade Zorana Đinđića uhapšen je u procesu u kome je bio osumnjičen za špijuažu, nakon čega napušta Vladu.

Sudilo mu se i pred Haškim tribunalom koji ga je 2013. godine oslobodio svih optužbi.

Dragan Veselinov predvodio je Koaliciju Vojvodina i Ministarstvo poljoprivrede.

Kada je njegov vozač kolima usmrtio jednu osobu u centru Beograda, Veselinov se povlači iz politike i nastavlja da na Fakultetu političkih nauka predaje predmete političke ekonomije.

Preminuli

Zoran Đinđić bio je lider Demokratske stranke, menadžer DOS-a i premijer Srbije posle izbora 2001. godine.

Ubijen je u atentatu ispred zgrade Vlade Srbije 12. marta 2003. godine.

Vuk Obradović, nekadašnji general Jugoslovenske narodne armije, predvodio je Socijaldemokratiju i obavljao je funkciju potpredsednika Vlade Srbije.

Posle afere u kojoj je optužen za seksualno uznemiravanje saradnice, otišao je iz vlade, a stranka mu se podelila na dva krila dok on iza sebe ima i jednu neuspelu predsedničku kandidaturu.

Preminuo je 2008. godine.

Vladan Batić do svoje smrti 2010. godine bio je lider Demohrišćanske stranke Srbije.

U Vladi Zorana Đinđića bio je zadužen za resor pravosuđa, dok je 2004. godine neuspelo pokušao da postane predsednik Srbije.

Jožef Kasa predvodio je Savez vojvođanskih Mađara do 2010. godine, a nakon toga se bavio novinarstvom kao urednik „Subotičkih novina”.

U aferi „Agrobanka” u kojoj je istraživano poslovanje ove banke, Kasa je bio hapšen 2012. godine, ali protiv njega nije podignuta optužnica.

Preminuo je 2016. godine.

Branislav Kovačević bio je lider Koalicije za Šumadiju i glavni urednik portala Šumadijapres.

Preminuo je 2010. godine.

Izvor: Mitrovica.info / BBC

2 KOMENTARA

  1. Takozvani „5. Oktobar“ je repriza 27. Marta 1941. godine.
    Državni udar uz pomoć Zapad, sproveden preko domaće „elite“ umotan u pakovanje narodnog nezadovoljstva i „slobodarskog“ duha koji je uvek bio na strani „pravde“….
    Jedna kineska poslovica kaže: „Samo se budala dva puta sapliće o isti kamen“.

    Ništa kao nacija nismo naučlili od 27. Marta niti takozvaog „5. Oktobra“, pa će nam se uskoro, istorija „ponoviti“, jer očigledno da bolje niti znamo niti umemo.

    Iz „revolicije“ u „revoliciju“, dok ne nestanemo sa ovih prostora.

  2. Mozda su oni krivi za dolazak ove vlasti zajedno sa predsednikom Borisom Tadicem koji im je mizda pomogao da dobiju legitimitet da postanu parlamentarna stranka bez da su radikalno napredna otadzbinska uprava izlazila na izbore pod nazivom Srpska napredna stranka ili je kriv moj tata??? Njima je trebalo samo prvi put i tu smo gde smo a takve su i sve ostale republike SFRJ. Nevini ljudi, zene i deca su izginula na sve strane a zbog cega, da li zbog ovih na balkanu koji su se obogatili i zbog ovih koji su vladali ili vladaju ili zbog necega drugog????
    Tesko pitanje i istina koju ce istorija ispisati ali uzaludno poginuli se nece vratiti, na zalost!!!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime