Aleksandar Milošević, novinar rubrike Ekonomija, opisuje kako je Miroslav Mišković postao pobednik, a Miroslav Bogićević gubitnik koji kupuje svoje bivše firme, kako je moguće da Miodrag Kostić najbolje finansijski stoji, da Beko ne radi ništa, a Karić ne sme nazad
Tajkuni. Gde su, šta rade? Čime se bave, kako žive? Šta jedu, kuda putuju, da li strepe? Jesu izašli iz zatvora, jesu ušli u zatvor? Kako su im žene, deca, političari? Drže li dijetu, il’ ih drže na dijeti? Imaju li sna?
Tajkuni. Naša stalna briga. Naša razbibriga. Tabloidna opsesija. Sindikalna noćna mora. Kako okreneš, omiljena tema.
Kad je tako, neka bude. Uostalom, u senci bezvezne zanimacije tuđim životom, jeste zamišljenost ljudi nad sopstvenom svakodnevicom, onom koja je dobrim delom određena postupcima baš tih drugih, nepoznatih ljudi sa televizijskih ekrana.
Dakle, „gde su, šta rade“, ipak nije plitkoumno pitanje, mada je teško oteti se utisku da stvarno jeste.
Ima i drugo, važnije pitanje koje bi prvo trebalo postaviti: Ko su ti ljudi? Ko su srpski tajkuni? Kakva je to fela?
Pa da vidimo. Mišković, Bogićević, Kostić, Beko, Karić, Matijević, Cepter. Šta vam prvo pada napamet kada pročitate ta imena? Koje reči prve opisuju te ljude? Inovator, konkurentan, efikasan, strateg, mudar, vođa, vizionar, prekretničar.
Jesu to te reči? Nisu? Neke druge, možda? Koje? Znamo koje. Pomislili smo ih.
U tom grmu leži zec. Prva asocijacija uglavnom u centar pogađa čovekovo pravo mišljenje o nekom drugom. U ovom slučaju nije tajna da to mišljenje kod većine građana nije lepo, ali jeste zasluženo. Najpametniji među pomenutima, Milan Beko, jednom je, razmišljajući javno o ovim istim pitanjima, prosto slegao ramenima i kao jednostavnu činjenicu konstatovao da „smo mi najbolje što Srbija ima“, bez obzira na sve. Dakle dragi građani, što vam je, to vam je, bolje od ovoga nema, pa nema svrhe da se bezveze ljutite na svoje tajkune. Oni su najbolji što mogu da budu, a ako vam to nije dovoljno, više sreće drugi put.
Srećom, ovoga puta je Beko pogrešio. Naši tajkuni nisu najbolji među nama, mada je razumljivo da neko ko predvodi tu grupicu misli da jesu. Srpski tajkuni su umesto toga, samo najuspešniji u zgrtanju para. A u tranzicionom društvu, to nije isto. Vrednost jednog poslovnog čoveka u jednom društvu ne meri se količinom novca koji je zaradio, već načinom na koji ga je zaradio: korišću koje društvo ima od tog njegovog zgrtanja novca. A u slučaju domaćih „biznismena“, društvo percipira veoma malu korist od njihovog bogaćenja. Zato ih i zove tajkuni. Kako je jedan od njih, koji nije sa gornjeg spiska; jednom pokušao da definiše ovaj pojam, da bi se zatim distancirao od njega, „tajkun je neko ko je novac zaradio na besraman, bezobziran način“. I jeste tako, nije to loša definicija, iako dolazi od čoveka za kojeg je jedan drugi privrednik, sasvim drugačijeg mentalnog sklopa i obrazovanja, rekao da je „glup kao jednosmerna ulica“. Kraj citata.
Dakle, neko ko na „besraman i bezobziran“ način zaradi novac, a uz to društvu ne pruži odgovarajuću kontrakorist, ne može da računa da će ga to društvo ceniti, ma koliko on lično možda bio inteligentan ili sposoban. Tu je razlika između naših tajkuna i njihovih globalnih pandana. Gejts, Bafet, Džobs, Hjulit, Pakard, Ford, Ortega, Edison, Anjeli, Ferero, Kamprad, te mlađa generacija, Brin, Pejdž, Ma, Bezos, Mask – svi oni su na jedan ili na drugi način doprineli boljitku društva i zato im javnost ne lepi etiketu tajkuna i ne zamera im na nagomilanom bogatstvu.
Kaže opet Beko: „Taj mali Zakerberg, napravio milijardu s Fejsbukom, a šta on pravi, ništa. Dok se mi ovde još zamlaćujemo s Ivo Lola Ribarom“. Tako nekako je rekao. I opet je pogrešio. Nije Zakerberg napravio milijardu, on je napravio Fejsbuk, a milijarda je došla kao prirodna posledica, skoro kao nuspojava, sporedni efekat. Mark Zakerberg je sve svoje snage i znanje usmerio da napravi nešto – uslugu, koja će ljudima biti korisna i za koju će smatrati da im unapređuje život.
A šta rade naši tajkuni? Oni sve svoje snage i znanje usmeravaju ne ka tome da nešto naprave, poboljšaju, razviju, izmisle, već ka tome da negde ućare, nešto preprodaju, malo obrnu paru, srede neki tender. To je ta razlika. Biznismen vs šibicar.
Čak bi i to bilo u redu kad bi njihova stremljenja bila zasnovana na takozvanim tržišnim principima. Onda bismo ih zvali investitori ili u najgorem slučaju špekulanti. Ali, umesto toga, oni svoje poslovanje temelje na državi. Na Vladi. Kako kupiti društvenu firmu ispod cene, kako ne platiti porez i gurnuti preduzeće u stečaj, kako biti jedini na tenderu ili aukciji, kako dobiti javnu nabavku uz hipertrofirane fakture, kako uzeti kredit od Fonda za razvoj pa ga ne vratiti, kako ostati dužan plate, kako na mestu kupljene fabrike podići lep soliter, kako formirati kartel, kako kupiti jeftino napolju a prodati skupo ovde, kako fingirati cenu akcija, kako pogoditi pobednika na izborima. To su pitanja na koja tajkuni dobro znaju odgovore. Jer, kako smo odavno pisali u Danasu, naši tajkuni nemaju biznis model. Njihov biznis model je država.
Nije to specifično za Srbiju. To je tako u svim tranzicionim zemljama, i uopšte u svim društvima koja prolaze kroz prvu akumulaciju kapitala. U tom stadijumu, ne bogate se najsposobniji biznismeni, najkreativniji i najinovativniji, već najsposobniji muljatori, koji znaju vrednost pravog dogovora. Moglo bi se reći da je problem Srbije to što se biznisom bave pogrešni ljudi. Oni koji su svoj poslovni kodeks izgradili na društvenim postavkama devedesetih. Srećom, jedno pokoljenje uvek smeni drugo, pa će tako na ublatnjenim temeljima „uzmi, šmugni biznisa“ neki novi sagraditi nešto lepše. Novi, bolji od „najboljih“, koji se neće pred sobom sramiti ni svog početka ni svog kraja. Novi: umesto tajkuna – preduzetnici. Umesto dilera – proizvođači. Već se to dešava, iako u eri „samo loša vest je dobra vest“ novinarstva, često ne primećujemo pomak. Od čipsa i sokova, do logističkog softvera i onlajn igrica, u Srbiji i danas ima onih koji su svoj novac zaradili, a ne dobili ili uzeli.
Dok njih ne primetimo, ostaje nam da se bavimo onim prvima koje bolje poznajemo, a i koji bolje znaju nas. Kakvi su oni biznis-maheri, dobro ilustruje opis koji je jedan aktuelni ministar dao ovom vašem izveštaču pre par godina, dok je još radio nešto sasvim drugo, a diktafon bio davno isključen. „Od svih njih“, kaže, „Kostić je najbolji. A kad se pogleda šta on radi, time se u svetu bavi srednji menadžment. Kako radi hotel, koji je toalet papir u sobama, šta se nudi. To radi srednji rang. U Americi, top menadžment poznaje analizu i finansije skoro kao bilo koji svetski ekspert. A da im to sad kažeš, uvredili bi se“. Nema sumnje da bi.
A i ovaj verovatno više ne bi bio ministar. Mada, ko zna, vremena se menjaju, a u nekim aspektima, čak i nabolje. Recimo, pre samo pet, šest godina, bio je vic o tome kako Bil Gejts pita Miškovića zna li koliko bi ga koštalo da kupi Srbiju, treba mu nova vikendica.
„Znam, ali neću da ti je prodam“, odgovara Mišković.
Vic je tada služio da oslika kolika je bila moć tada najvećeg srpskog tajkuna, čoveka koji je uz par ambasadora pisao sastav svake nove Vlade. Ili se bar tako verovalo. Danas je stvar drugačija jer Mišković više ne pravi takve spiskove, ili se, opet, bar tako veruje.
Njegov pad, režiran kao rijaliti, a tako i reklamiran – u prajm tajmu predizbornog EPP bloka – jeste bio prekretnica, koja je ravnotežu snaga prebacila iz Šekspirove u Nemanjinu.
Od tada je odgovor na pitanje gde su, a naročito, šta rade, malo drugačiji nego ranije.
Mišković je tako, na slobodi. Suđenje za poresku utaju i dalje traje, „Miško“ i dalje ide u Specijalni sud, a presude još nema. Ne prejudicirajući završetak i bez ulaženja u ocene je li optužnica klimava ili jaka, pa čak i nezavisno od toga hoće li na kraju završiti iza rešetaka, utisak je da je Mišković iz svega izašao pobednički. Pre hapšenja je bio najomraženiji čovek u Srbiji, a danas je – sigurno ne popularan, ali ga bar mnogo manje mrze nego ranije. Dva su razloga za to: prvi jer je njegovo hapšenje urađeno tako bahato i tako otvoreno kalkulantski da bi se zadovoljstvo zbog pada mrskog Baja Patka pretvorilo u kružić na izbornom listiću, da je opšti sentiment postepeno i sasvim nevoljno prešao na njegovu stranu. I drugi, jer je Mišković – čovek koji valjda nikad nije dao intervju – pod pritiskom izvirio iz staklenih zidova Delta holdinga i počeo da se „prikazuje“ narodu, da se smeje, drži govore, trči uz stepenice, čeka red, preskače red i daje izjave koje tako lako pale masu („imam samo jedan sako“). Rečju, „očovekoličio se“.
Šta Mišković radi danas? Ništa, prodaje jabuke. To što se ratosiljao Maksija bio mu je dobar potez, jer je prestao da gura prst u oko narodu. „Modi“ jabuke i plantaže u Čelarevu niko ne vidi, pa nikom ne smetaju. Hotele takođe niko ne vidi, a u tržne centre ljudi vole da idu. Još ispada i žrtva jer mu država bez ikakvog razloga brani da gradi novi šoping mol. Dakle, Mišku ide dobro.
Kad je uhapšen, javljeno je da je rekao da Vučić neće dočekati gostovanje na RTS te večeri. Ispostaviće se da je to loše preneto, ali nema sumnje da se premijer zaozbiljno uplašio. Od tada do danas, ništa se nije desilo. Mišković se niti sveti niti deluje ozlojeđen. Ali, caveat emptor! Možda samo čeka pravi trenutak.
Čekaju i drugi. Recimo, Bogoljub Karić. To je, sećate se, onaj što je otišao u London da nađe neke papire, pa se nikad nije vratio. Izgubljen je za istražne organe i već podosta zaboravljen, ali eno ga gde sedi u Rusiji odakle se ponekad javi da znamo da je živ. Karić je fenomen: čovek koji beži od organa države u kojoj je na vlasti. Beži sam od sebe? Ili zna da je njegova koalicija sa SNS-om plutocentrična, a ne ideološka. Da će ga stvarno uhapsiti ako dođe. Jer Karić nije optužen za utaju poreza, već za saradnju sa teroristima. Nije zgodno.
Na potpuno suprotnom kraju životne amplitude danas je Miodrag Kostić. Nekad ozloglašen kao čovek koji je dobio tri šećerane za tri evra, sada je verovatno biznismen u najboljoj finansijskoj kondiciji od svih svojih kolega. Šećerane su pomalo izbledele iz sećanja, a u svetlu Železare i sličnih kombinacija u kojima država uzima sve dugove na sebe, njegova tri evra plus otplata svih dugova, ne deluje toliko loše kao tada. Kostić gaji repu, ima oranice u Ukrajini, drži hotel na Kopaoniku, drugi u Portorožu, ima AIK banku i brokersku kuću, a sad pazari i Gorenjsku banku. Privatni život puni srednje strane omiljenog mu tabloida. Za sad mu, znači, dobro ide.
Bogićević je posebna priča. Klasična priča od Ikaru koji je leteo preblizu Sunca. Ili ako ćemo bliže srpskom mentalitetu, tu je fraza „s konja na magarca“ i tome slično. Do pre samo tri, četiri godine, važio je za najboljeg tajkuna, među jednakima. Mlekara, akumulatori, rudnici, avioni, kamioni, banke – Bogićević je bio svugde. A onda je nestao. Ceo Farmakom se srušio kao da je od peska izgrađen, bankama je ostao dužan toliko miliona da su sve redom pogašene, a on je završio u pritvoru. Veza politike i biznisa se kod njega možda i najbolje vidi, kao što se vidi i prevrtljivost te iste veze. Bogićević je danas na slobodi. Suđenje još nije počelo i on se odskora slobodno kreće po celoj Srbiji. U kakvim je odnosima sa vlašću, nije jasno. Načas deluje da imaju dogovor, odmah potom da nemaju. Vučić ga je dok je gomilao kredite, branio govoreći da se mora zaštititi sistem koji zapošljava 5.000 ljudi, a danas se malo šta čuje o tome. Avioni su možda nestali, ali su Politika, Novosti i Dnevnik ostali. Bogićević je i dalje medijski magnat. Čovek kojeg opisuju kao „neosnovanog optimistu“ ima dar da ustane iz pepela. Kao Feniks, sada kupuje svoje bivše firme, polako i tiho. Da li će uspeti da se vrati u sedlo, da li će vratiti uzete kredite i iskupiti se, kako kažu da bi hteo, bar u očima glavnog poligrafa, biće jedna od zanimljivijih priča tajkunske Srbije u ovoj godini.
Na kraju Beko. Da pitate ljude na ulici ko je Milan Beko, svi bi znali. Da ih pitate čime se bavi, svi bi ćutali. Zapravo, Beko se danas ne bavi skoro ničim. A njegovi poslovi sa Lukom, i raniji dilovi sa Knjazom, C marketom i Novostima, u ovom momentu nisu bitni. Bitno je samo to da su na Beka pucali nepoznati ljudi, amateri, i da još nisu uhvaćeni. U sred Beograda, u elitnom kraju načičkanom kamerama, jednog od najbogatijih ljudi u zemlji su pokušali da ubiju neki fantomi. Prošla je godina.
Gde su? Šta rade?
Aleksandar Milošević
Vidovdan / Danas
