Apsurdistan, skeč Monti Pajtona, „mačije jebalište kojim upravljaju lakrdijaši, psihopate i seoski cirkuzanti“, razni su nazivi kojima ljudi koji su zadržali bar malo razuma i zdravog rasuđivanja opisuju privid države u kojem živimo. Pokušaji da se pronađe logika i racionalno opravdanje za poteze vlasti unapred su osuđeni na propast. Izuzev ako ne pokušate da primenite jednostavnu, staru, čarobnu formulu – pratite novac. Ne ruži se Beograd zbog toga što ga Vesić „mrzi“. Ne kupuju se dodatni gaćoliki novogodišnji ukrasi svake godine zbog toga da bi se neko iz vlasti inatio sa „tviter populacijom“. Ne grade se fontane da bi se promovisao kič kao novi kulturni standard. Novac, braćo, a ne kič i estetika. Pare. Lova.
Hajde stoga da dve sličice, koje su s pravom izazvale zaprepašćenje, snebivanje, pokrenule lavine i bujice kritika i čuđenja, pogledamo kroz taj durbin. Ili je možda prikladnije reći: kaleidoskop.
Slika 1 – Most skulptura
Kolega Dragan Janjić tvitnuo je i leleknuo pre neki dan da ćemo ostati „upisani u istoriji kao grad čiji su građani glasali da se most (koji je u upotrebi) sa reke premesti u park“. Zaista zvuči strašno. Vredni medijski pregaoci našli su par primera premeštanja mostova, našli su kod nas i most na suvom (onaj zrenjaninski, pri čemu je premešten tok reke, a ne most), ali primera da građani izglasaju da se praktično bez obrazloženja ukloni funkcionalan most i da se za to plati 15 miliona evra – to nije nađeno.
Jer obrazloženje za preseljenje, uklanjanje ili rušenje starog tramvajskog mosta nismo čuli. Nije nam rečeno, na primer, da je most ružan, da Beograd na vodi zaslužuje lepši most. Nije nam rečeno da most usporava protok saobraćaja jer ima samo po jednu traku. Nije nam rečeno čak ni ono što tvrde neki kritičari – da je problem to što saobraćaj preko mosta stvara buku koja će uznemiravati bogate stanare u Beogradu na vodi.
Saznali smo samo da se planira izgradnja novog (lepšeg, bržeg, naprednijeg) mosta namenjenog samo za pešake i bicikliste. To valjda znači da nije problem u protoku automobilskog i tramvajskog saobraćaja. A nije nam objašnjeno ni zbog čega se postojeći most ne pretvori u pešačko-biciklistički.
U po svemu sudeći nameštenoj anketi, čije je rezultate Vesić proglasio pre nego što je počela (slatko naprednjačko podsećanje na čestitke Nikoliću sa važnog mesta pre okončanja izbora 2012), građani su „birali“ između preseljenja mosta u park na Ušću gde bi bio skulptura, ispod koje bi se gradile prodavnice, kafići, suvenirnice i drugi „turistički sadržaji“ i preseljenja na Adu Ciganliju, gde bi bio veza sa levom, novobeogradskom obalom.
Ovaj most, da parafraziram čuveni monolog o Pirketu, mora biti preseljen. Razlog je jednostavan – i jedno i drugo preseljenje koštaju oko 15 miliona evra. Koje će neko zaraditi. Za besmislen projekat, za koji nema obrazloženja. Možda bi preseljenje na Adu, gde bi bio funkcionalan bila manja ludost, ali hajde da stavimo prst na čelo i zapitamo se da li postoje manja i veća ludost. Ako je most na Adi do Novog Beograda potreban, treba ga planirati u gradskom budžetu. A ovaj stari je opet mogao da ostane tu gde jeste, kao pešački most, na kome bi bili „turistički sadržaji“ predviđeni za izgradnju na Ušću. Mogao je, ali zapravo nije. Jer preseljenje na Ušće znači mnogo novca za privilegovane – 15 miliona evra za preseljenje, (verovatno) dodatni novac za betoniranje Ušća i izgradnju „turističkih sadržaja“, dodatni novac za izgradnju mosta Ada-Novi Beograd i još ko zna koliko za izgradnju novog mosta na mestu preseljenog, starog.
Pa lepo, samo nek se gradi, rekao bi neko. Zapravo, reklo bi ih mnogo, ali o tome u trećoj sličici.
Pre toga – druga sličica.
Slika 2 – Selfi sa gejzirom
Javno preduzeće Ada Ciganlija neće, bar ne sada, izgraditi pešački most do Novog Beograda, već mostić i platformu iznad jezera, pored veštačkog gejzira, kako bi građani prišli bliže tom čudu neviđenom i slikali se sa gejzirom. Na konkurs se javio jedan ponuđač koji je ponudio da platformu izgradi za 14.999.884,70 dinara, što je 115 dinara i 30 para manje od procenjene vrednosti nabavke (15 miliona dinara). Možemo do jutra diskutovati da li je ova osmatračnica jedino što je Adi nedostajalo. Teško je razabrati šta je u javnom interesu, a šta u prioritetnom javnom interesu. Meni sve to zvuči besmisleno. Korak dalje i od pajtonovaca. Nalik na skeč Top liste nadrealista, kada se svečano otvara važna investicija – fabrika auspuha za dalekovode. Ali siguran sam da nekome ko će dobiti 15 miliona (manje 115,30 dinara) to ne zvuči i ne izgleda ni najmanje besmisleno.
Pa lepo, samo nek se gradi, rekao bi neko. Zapravo, reklo bi njih mnogo, i o tome sada u trećoj sličici.
Slika 3 – Zašto mrzim sve što je lepo
Kada sam par rečenica na temu rasipanja novca na besmislene projekte objavio na Tviteru, neki novoformirani odredi botova probili su moju neažurnu blok listu da mi poruče da su „moji žuti“ i „moji đilasi, jeremići“ krali, a da se sada gradi, da me zapitaju zašto mi smeta to što se gradi, da mi pošalju neke lične uvredljive poruke. Rade ljudi svoj posao. Našlo se tu, međutim, i nekoliko njih čiji su se profili razlikovali od klasičnih retvit-sve-što-vođa-i-vođini-kažu naloga. Traže od mene argumente za to što tvrdim da je posredi samo namera da se džepovi privilegovanih napune novcem. Pitaju se zbog čega dovodim u pitanje izgradnju. Uz osnovanu sumnju da je reč zaista o zaluđenim i zabludelim građanima, a ne o profi najamničkim nalozima, pokušao sam da im to pojasnim kroz jednu sličicu, da im nacrtam šta je zamena teza („da li želite zmije, pacove i narkomane ili šta god da mi napravimo i po bilo kojoj ceni“).
Nije sporno da treba graditi auto-puteve. Sporno je ako se to radi bez konkurencije. I kad u konkurentnom postupku ne saznamo da li je nešto moglo jeftinije. Sporno je kad imate takav sistem u državi da se i na javne konkurse, čak i ako uslovi nisu namešteni, ne javljaju oni koji bi mogli da dobiju posao ako nisu dobili dozvolu da se jave. Jer ne smeju da ugroze privilegovane. Sporno je ako umesto dokumenata i ugovora dobijate izjave. I ako u njih verujete.
Za te koji su se obrušili na mene jer postavljam pitanje troškova besmislenih projekata nacrtao sam jednostavnu sličicu:
Recimo da sam ja ološ kome smeta to što se gradi. A da li biste se vi bunili da vam ponudim čišćenje stana. Jer čistoća je pola zdravlja. I to naplatim na primer 6.000 evra. A ako zatražite račun da vam kažem da ste bednik koji želi da živi u svinjcu?
Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.
