Prezir zapadnih gospodara prema Aleksandru Vučiću kao da nema meru, baš kao što ni njegova spremnost da trpi njihova nipodaštavanja kao da nema granicu. I kao da ih nervira njegova spremnost da bez pogovora ispuni sve što mu zatraže, u poslednje vreme svojski se trude da mu otežaju prljav posao koji za njih obavlja, udarajući ga direktno i indirektno bočnim mehanizmima svoje “meke moći” (mediji, NVO, saopštenja nižih zvaničnika itd.) kada god im se za to pruži prilika. Potpuno politički i socijalno dezorijentisan njihovim tretmanom toplo-hladno i promenom ritma njihovih zahteva Vučić se čas ponaša kao ostavljeno dete, čas kao raspojasani diktator, sve ozbiljnije se konfrotirajući kako sa intelektualcima i narodom, tako i sa samim sobom. A to je već ozbiljna stvar.
Svesni toga “naši evropski prijatelji” nastavljaju da ga pritiskaju tražeći sve više a nudeći sve manje, pri čemu mu bacaju klipove u točkove kao da žele da ne ispuni ono što mu traže. Najbolji primer za to je njegov odnos prema Kosmetu i njihov odnos prema njemu povodom toga.
Neposredno pred nastavak one farse koja se naziva “briselskim pregovorima” ambasador Kirbi je u kontaktu sa Vučićem “preporučio” da se ne insistira na pitanju rešavanja statusa Trepče i drugim privrednim nedoumicama, veoma važnim za status ostavljenih Srba na Severu. To je nekako zloslutno zazvučalo, budući da je sličnu “preporuku” svojevremeno dobio Zoran Đinđić vezano za njegovo insistiranje na rešavanju statusa Kosova. Ali tu svaka sličnost prestaje, prosto zato što različito na istu stvar gledaju mačka i miš.
Lukavi Đinđić smatrao je da u rukama ima neke adute koji mu omogućavaju da ne sledi “preporuku” a umakne jačima, pa je završio kako je završio. No, Vučić nikada ne razmišlja o svojim adutima kada je ispred njega neko jači, baš kao što veruje i da mu aduti ne trebaju kada je preko puta neko slabiji. Prosta formula za uspeh u vremenu globalizacije. Zato Vučić uvek sluša Kirbija. I zato u Briselu Trepču nije ni pomenuo, a na Gazivode nije ni pomislio.
Umesto toga, u samo jednoj briselskoj sesiji precrtao je srpsko pravosuđe na Kosmetu i sve ingerencije srpskih sudova i tužilaštava predao u ruke šiptarskoj paradržavi. Bez uslova, zakeranja i razvlačenja. Ni Ahtisari im nije predvideo više, a gurnuli mu onolike pare! Ako sa tim Kirbi nije mogao biti zadovoljan, sa čim bi bio? I Mogerinijevoj se to dopalo, bingo za početak. I Isa Mustafa je bio zadovoljan. Čim je stigao u Prištinu proglasio je pobedu, a ćela mu se zacrvenela od sreće i adrenalina!
Jedino su ti, prosti i neuki, Srbi bili nezadovoljni. Ali, i njih je Vučić brzo smirio. Izašao je pred pospane novinare, namrštio se i rekao da se dobilo najviše što se moglo, a izgubilo najmanje što se moralo. I gotovo. Zna on kako treba s nama Srbima. Naučili ga Luter i Veber. I pomalo Gebels. I sve je prošlo, krenulo se dalje. Čist posao. Da je perpetum mobile prve vrste moguć Kirbi bi sigurno pomislio da je to Vučić. A tek Merkel ili Mogerini! Koji poslodavac ne bi suvom zlatom nagradio takvu realizaciju postavljenog zadatka?!
Ali, ne. Oni se sprdaju s njim! Nakon par dana Vučiću je stigao nagradni paket u vidu Tačijeve izjave da će Kosovo od Srbije tržiti ratne reparacije, Ugljaninove tvrdnje da je današnja Srbija “šovinistička tvorevina” koja ugrožava nekakve Bošnjake i interpolove poternice za generalom Momirom Stojanovićem, uglednim članom SNS-a, zbog navodnih zločina na Kosmetu. I to sve uz Kirbijev osmeh od uva do uva.
Nije mi nešto žao generala Stojanovića. Ako je i stekao neki autoritet u ratu, jeftino ga je proćerdao ispunjavajući, za časnog vojnika, sramne Vučićeve planove i učestvujući u onoj farsi od anketnog odbora koja je trebala da zastraši Srbe sa Severa Kosmeta. Ništa jadnije nego kada oficir sebe isprlja političkim poltronstvom. Sada kaže da očekuje od države da ga zaštiti. Hoće, zaštitiće ga, Ljajić i Vekarić! Kao i sve druge. Možda će i Vučić okrenuti neke telefone, no slutim da će biti gluvi …
Ipak, u tome postoji jedna druga bolna stvar. Stojanovića, srpskog generala, navodno terete svedoci. Albanci. Oni koji su navodno videli, ili preživeli te zločine. Verovatno slični onima koji terete i Olivera Ivanovića. Kažu, bili u nekakvim logorima, pa preživeli. Možda! Ali, kako to da se ni danas srpske vlasti ne zapitaju kako nema ni jednog Srbina koji je preživeo neki šiptarski logor. Ako je OVK bila vojska koja je ratovala, kakvom je predstavljaju Vučićevi “naši zapadni prijatelji”, gde su joj zarobljenici? Koji Srbin je preživeo susret sa njima tokom rata? Da li je, osim vitalnih organa, koji danas služe ko zna gde i ko zna kome, preživelo nešto od tih ljudi?
I šta radi Komisija za nestala lica Vlade Srbije, koju već dugo predvodi Veljko Odalović, osim što zamajava porodice nestalih i troši znatna državna sredstva i širem krugu nepoznate strane donacije? Da li su nekome postavili takva ili slična pitanja? Nisu, dabome. Jer, sasvim udobno žive prihvatajući da je njihov narod krivac! Isuviše je takvih Srba, koji već mnogo godina profitiraju proizvodeći ili prihvatajući iskrivljene slike o svom narodu. Zanimljivo je da gospodin Odalović koji je od ulaska SPS-a u vlast promenio nekoliko bitnih državnih funkcija, i dvadesetak upravnih odbora, nikada nije ispuštao iz ruku funkciju predsednika Komisije za nestala lica, niti ga je iko pozivao na odgovornost zbog evidentnog nedostatka rezultata.
Ima tu i drugih bitnih pitanja, ali mislim da je optužnica protiv generala Stojanovića (spremne su i druge po istom principu) zasnovana na izjavama “svedoka Albanaca” poslednja prava prilika da srpske vlasti zapitaju Vučićeve “naše zapadne prijatelje” – A gde su srpski zarobljenici?!
Dragan Milašinović
I mnogo vece zemlje od porobljene SRBije ostavljali su svoje ratne zarobljenike na milost i nemilost njihovim neprijateljima. Posle rata u Vijetnmu Amerika je ostavila u toj zemlji nekoliko stotina svojih zarobljenih vojnika. Najveci broj americki zarobljenika u znak protesta protiv takve americke politike prema njima odbili su poslije da se vrate u svoju zemlju Ameriku za koju su ratovali. Ostali su u Vijetnamu u kome su osnovali svoje nove porodice i postali ravopravni clanovi novog komunistickog vijetnamskog drustva.
Tu srecu nisu imali oteti SRBski zarobljenici medju kojim je bilo najvise civila. Oni su najvecim svojim djelom nemilosrdno pobijeni pred ocima Majke SRBije, a njihovi unutrasnji organi su prodavani bogatim trgovcima na Zapadu od strane njihovih siptarski ubica. Tako je prosao SRBski narod koji nema svoje narodne drzave zadojene Bogoljubljem i SRBskim Rodoljubljem!