Generalštab. Mlađe generacije ga još nazivaju i „spomenik srpsko američkog prijateljstva“
U centru Beograda, na uglu Nemanjine ulice i Kneza Miloša, nalazi se jedna veličanstvena građevina. To je Generalštab Vojske Srbije, koji je bombardovan tokom NATO agresije 1999. godine i koji je zbog toga danas u ruševnom stanju.
Ova zgrada, odnosno dve zgrade na dve strane Nemanjine ulice, objekat A i objekat B, podignuta je prema projektu arhitekte Nikole Dobrovića, i predstavlja jedinstveno arhitektonsko delo u svetu. Čak i nakon što je bombardovana, ona i dalje karakterističnim izgledom predstavlja znamenitost glavnog grada Srbije i neizostavni je deo panorame Nemanjine ulice.
Međutim, pojavila se mogućnost da jedna od dve zgrade Generalštaba (objekat A, koji je u gorem stanju za razliku od objekta B čiji jedan deo nije oštećen i gde je i danas smešteno ministarstvo Odbrane) bude srušena, čime bi se narušila jedinstvena arhitektonska celina koju ona čini. Iako ovaj objekat ima status spomenika kulture, predsednik vlade Srbije predložio je da se taj status ukine i da se lokacija na kojoj se Generalštab nalazi proda stranom investitoru koji bi ga razrušio i na njegovom mestu izgradio luksuzni hotel ili tržni centar. Kompletna arhitektonska struka usprotivila se tome, ali se čini da to nije pokolebalo funkcionere koji su na apel struke odgovorili karakterističnom nadmenošću.
Karakterističan izgled Generalštaba sa dve devetospratne grede od prirodnog crvenog kamena okrenute jedna prema drugoj, čini sastavni deo panorame Nemanjine ulice
Ne ulazeći u razloge estetike i različita shvatanja o modernoj arhitekturi, rušenje Generalštaba je nedopustivo iz kulturnih i nacionalnih razloga. Kako ova zgrada predstavlja jednistveno delo arhitekture i značajan spomenik jedne epohe, jasni su kulturni razlozi za njen opstanak. Ali još važniji su nacionalni razlozi. Ne samo da je arhitektura jedno od obeležja nacionalne kulture, već nas zgrada Generalštaba svakodnevno podseća na našu istoriju: sa jedne strane na bitku protiv nemačkog okupatora u Drugom svetskom ratu u kanjonu Sutjeske, koji je poslužio kao inspiracija arhitekti za ovo zdanje, a sa druge, na agresiju koja je na Srbiju izvršena 1999. godine kada je to zdanje bombardovano. Svaka nacija koja drži do sebe nikada ne bi dozvolila uklanjanje takvog spomenika svoje prošlosti. Pored toga što je jasno da bi prosečan srpski građanin teško mogao da priušti sebi da bude gost u takvom hotelu, došli bismo u situaciju da na mestu gde su nekada srpski generali vodili odbranu otadžbine, sada njihovi sunarodnici rade kao kelneri, lakeji i sobarice stranoj poslovnoj eliti, i to upravo iz onih zemalja koje su tada na nas vršile agresiju! Sećajući se bombardovanja, može se reći i da bi komercijalan objekat u vlasništvu neke zapadne korporacije na mestu nekadašnjeg Generalštaba Vojske Jugoslavije predstavljao vizuelno oličenje poraza srpskog naroda.
Naravno, ne treba isključiti ni mogućnost da vlasti žele rušenje Generalštaba upravo da bi uklonili taj stalni podsetnik na odnos NATO pakta i SAD prema Srbiji. To je takođe i podsetnik na to na koji način je došlo do okupacije Kosova i Metohije, koju sada vlasti žele da legalizuju potpisujući pogubne sporazume sa nelegalnim prištinskim institucijama i kojima se suspenduje suverenitet naše države nad južnom pokrajinom.
Ono što je najalarmantniji aspekt ove situacije, to je poruka koju daje visoki državni funkcioner kada predlaže da se spomenici nacionalne kulture i istorije prodaju i ruše samo zato što je neko spreman da za to plati veliki novac. Time se građanima Srbije jasno poručuje da je kapital veća vrednost od istorije, kulture, narodnog suvereniteta i nacionalnog ponosa.
Zato svi građani Srbije treba da se pridruže stručnoj javnosti u energičnom protivljenju kako prodaji, tako i rušenju zgrade Generalštaba. Potrebno je da se svi založe za rešenje koje bi obezbedilo da taj spomenik kulture i istorije zauvek ostane nerazdvojan deo Beograda. Ukoliko trenutno nema sredstava za njegovu obnovu, bolje je da ostane u ruševinama i da takav sačeka vreme kada će ga jedan oživljeni narod obnoviti i ponovo u njega smestiti vrhovni štab svoje vojske (ili toj zgradi dati neku drugu adekvatnu funkciju poput memorijalnog centra), nego da se dozvoli jedno takvo ruganje istoriji Srbije kakvo bi predstavljalo prodaja i rušenje ovog zdanja zarad izgradnje stranog komercijalnog objekta na njegovom mestu.
Autor: Luka Pušić
Poštovani, kada ima novca onda su rešenja statusa za porušene objekte raznolika. Kada ih nema i neće ih u dogledno vreme ni biti, rešenja moraju biti pragmatičnija. Prva slikarska akademija na uglu Simine i Dobračine je imala lošu sudbinu pa se na kraju zdanje prodalo i izgradilo po projektu koji je poštovao prethodnu arhitekturu. Kako nije ostala ista namena( zapravo i nije imala namenu ) ta zgrada je sada pretvorena u poslovno stambeni objekat koji sjedinjuje prošlo i savremeno. Da nebi čekali na renoviranje, kao zgrada Rajhstaga u Berlinu šezdesetak godina , sadašnje zdanje bivšeg generalštaba bi trebalo prilagoditi pre svega novoj nameni u toku projekta.
Meni je drago što je to srušeno, jer je predstavljalo propale ambicije vojne klike iz titoističkog vremena. Lično, ne bih ostavio ni temeljni kamen ali sam svesan da bi mnogi da se to zdanje mnogima svidja i da bi na tom mestu idolopoklonstva proglasili oazu mira, ljubavi, bratstva i jedinstva itd. Nadam se da će se objekat prodati u komercijalne svrhe a projektom eventualno predvideti da se novoizgrađeni objekat uklopi sa okolnim sa početka 20 veka. Protiv sam toga da štrči ruševina sumnjive stabilnosti i još sumnjivije lepote, crvena kao da je pošktopljena krvlju baš od te ideologije i tzv. ratnika koji su vodili sukobe.