Geneza izdaje

Srbi za izdajnika, uprkos savremenim istoriografima koji drugačije vide ulogu zeta kneza Lazara, i dalje kažu da je «Vuk Branković».

Odakle današnja potreba mnogih iz tzv. «elite» da budu «Vuk Branković»?

Iz želje da se „bezbolno“ napusti sopstveni identitet, da se postane neko drugi, kome će biti „lakše“ kad se potčini moćnijem. Zavet vernosti Bogu i sebi podrazumeva svetosavsko življenje „iznad Istoka i Zapada“ (Vladika Nikolaj) i svetolazarevsko saznanje da je zemaljsko prolazno, a nebesko večno, to jest da se sve daje za obraz, a obraz ni za šta. Samo ako je krst stradanja častan, narodna sloboda je zlatna. Ko nije hteo da živi „kosovskom mišlju“ („Neka bude što biti ne može“), uvek je tvrdio da je srbski zavet iracionalan, a da je bekstvo od svog identiteta „razumno“ i „odgovorno“. Recimo, sadašnji premijer Srbije smatra da u borbi protiv tvrdokornog nacionalnog identiteta treba, koristiti i pijuk – o takvom stavu izvrsnu analizu je, svojevremeno, napisao Slobodan Antonić. (1)

Vuk Branković, u drami „Boj na Kosovu“ Ljubomira Simovića ima svoju viziju, neverovatno sličnu kukavičko-racionalističkoj viziji savremenih „eurotičara“, begunaca od sebe i svoga. Evo kako je Vuk izlaže svetogorskom monahu Gerasimu, svom rođenom bratu:

«Ova soba je velika sedam sa osam!

Onaj bor je visok trideset metara!

Onaj vo, pred kovačnicom, težak je sedamsto kila!

Nad nama je tavan za četres kola sena!

Zvono na tornju u četiri izbija četiri,

u sedam sati izbija sedam puta!

Eto šta je moja vizija!

Podrum je kameni, bure je drveno, rukavice su vunene!

Zmija je otrovna, breskva je slatka, pelen je gorak!

Srba je malo, Turaka je mnogo!»

Judinstvo se, dakle, uvek, maskira u priču o očiglednostima.

Ono je klanjanje očitosti.

A očitost spoljašnje moći i uspeha je najočitija.

Might is right.

IZDAO KOSOVO, A NEĆE RUSIJU?

Ovih se dana već pomenuti premijer Srbije, čovek koji je izdao i prodao sve što se moglo izdati i prodati kad su u pitanju Kosovo i Metohija, zaklinje u odanost Rusiji. Kao, nikad on neće okrenuti leđa našoj braći. Naravno, ozbiljan čovek mu ne veruje. Jer, onaj ko izda Kosovo i Metohiju, ne može biti odan saveznik nikome, a naročito ne pravoslavnoj Rusiji.

Ali, kako je Vučić postao to što je postao?

Jer, ako se sećamo, to beše onaj koji ne samo da je branio Srbstvo i Kosovo, nego je bio zatočnik i Iraka i Sadama Huseina, o kojima je govorio: “Amerikanci nacističkim metodama pokušavaju da imperijalistički osvoje ceo svet i mi smo prosto primorani jedino i isključivo da se branimo. Ni mi, kao ni Irak, ne želimo ništa tuđe. Mi želimo samo svoje, svoju zemlju, svoj narod, i želimo da zaštitimo suverenitet i integritet naše otadžbine. Nećemo ništa američko./…/ Predsednik Sadam Husein danas predstavlja simbol otpora američkom režimu. I srpski narod se solidariše u potpunosti sa iračkim narodom i razume patnje i muke iračkog naroda. Očekujem da ćemo uspeti da stvorimo osnov za jednu jaču i žešću osnovu za otpor ne samo prema Amerikancima nego i prema njihovim zapadnoevropskim slugama. Taj front otpora mora da krene širom sveta/…/ i taj front će se, siguran sam, širiti, kao što se širio antifašistički front u Drugom svetskom ratu, tako će se ovaj front otpora Amerikancima i njihovoj nacističko-imperijalističkoj ideji širiti.“(2, 162-163)

Čovek koji ovo priča da bi, svega deceniju i po kasnije, pričao nešto sasvim suprotno, izdao je celoga sebe. I to je Vučić. Boris Tadić nikad nije bio Vučić. Tadić je, prosto i jasno, duhovno uvek bio čovek Zapada, koji je verovao da su Vašington i Brisel svetlost sveta. Kad je vladao Srbijom, trudio se da to dokaže i njima i sebi. Ali, Vučić je Vašington nekad nazivao centrom novog nacizma, koji osvaja zemlju po zemlju u sumanutom pohodu na globalnu moć, a sada taj isti Vučić ispunjava volju onih koji je zvao nacistima.

Zaista – premijer Vlade je, izdajom Kosova i Metohije, maskiranom u put za EU bez povratka, sada na strani Imperije, ma koliko simulirao svađu sa svojim gazdama, koji su mu dozvolili da u „banana Srbiji“ utemelji klovnokratiju kao meru i proveru političkog života.

Ipak, gde su temelji izdaje?

ISTORIJA, UVEK I SVAGDA UČITELjICA

Politikolog Marko Pejković u svom ogledu „Kosovski zavet i Kosovska izdaja“ podrobno analizira postupke koji su Lazarevog zeta, jednog od najuglednijih srbskih plemića, doveli do toga da je od naroda proglašen izdajicom.

Pre svega, smatra Pejković, treba uočiti da se Vuk Branković, kratko vreme nakon Vidovdana 1389, našao na strani ugarskog kralja Žigmunda, koji je pustošio zemlje Lazarevića, na koje je i sam Branković bacio pohlepno oko.

Šta je još važnije od toga? Kada je papa 1394. godine pozvao latinski Zapad u križarski pohod protiv Turaka, na čelo vojske je stavio Veneciju, čije je građanstvo u ono vreme tražio i dobio Vuk Branković: “Mi pouzdano znamo da su mnogi Vizantinci, aristokrate i intelektualci, koji su tada dobili venecijansko ili đenovljansko građanstvo, bili ili otvoreni papisti – jeretici koji su se odrekli Vere, ili su zagovarali što bržu uniju sa papom./…/ Naime, dokumenta govore da su venecijanski građani mogli da ispovedaju samo rimokatoličku jeres, nikako Pravoslavlje, čak ni u tajnosti! Oni Grci sa venecijanskim građanstvom, za koje se sumnjalo da u svojim kućama održavaju službe po pravoslavnom obredu, bivali su tuženi sudu, a pravoslavna bogosluženja bila su zabranjena čak i za Grke koji nisu bili građani Venecije, ako bi se u Veneciji našli poslom ili nuždom (ovo je za Grke sa strane ukinuto tek 1577. godine, nap. V.D. ) /…/ To znači samo jedno – Vuk je hrlio u naručje onima pred kojima bi, u najmanju ruku – ako već otvoreno nije ispovedio papsku jeres – morao da se stidi što je pravoslavac/…/ Vuk je izabrao posle bitke zapadno političko vazalstvo uz odricanje od pravoslavne Vere, a Lazarevići tursko političko vazalstvo bez bilo kakve štete po pravoslavnu Veru. /…/Izigrani su svi koji su se oslanjali na političke šeme u kojima je papa imao udela. Od ruskog kneza Danila Galickog do vizantijskog cara Jovana Osmog“(3,124-125).

Dakle, Vuk Branković se novim putem uputio stideći se svoje vere.

KAKVE OVO VEZE IMA SA VUČIĆEM?

Ima, naravno. I Vučić je promenio svoj duhovni identitet, zbog čega se stalno poziva na Maksa Vebera i „protestantsku etiku“. Ta priča o „protestantizaciji“ Srbije je jasna, jer Srbi, dok god su pravoslavni, ne mogu biti stoka kojom upravljaju liberal-kapitalisti. Srbi, iz dubine svog istočnohrišćanskog identiteta, žele nešto drugo – svet pravde i jednakosti, u kome je čovek čoveku brat, a ne vuk. A Vučić želi da uspostavi vučje društvo, pod vlašću turbo-kapitalista čijim nečovečnim interesima, iskazanim preko diktature MMF-a, odano služi.

Srbin je, ma kako lutao po istoriji, trajno obeležen pravoslavnom hrišćanskom duhovnošću, koja mu ne da da bude bezdušni protestant sa tragikomičnom dogmatikom i etikom po kojoj Bog više voli one koji imaju više para, stečenih kapitalističkim metodama.

Zato iz javne svesti treba ukloniti svaku ideju socijalne pravde i jednakosti da bi „veberovski“ kapitalizam u Srbiji cvao.(4)

TUCOVIĆA SKLANjAJU, TITA DRŽE NA DEDINjU

U svom ogledu o Jovanu Skerliću, „Poslednji bard nacionalnog romantizma“, u knjizi „Stvaralac i politika“, Predrag Protić nas podseća: “U igri koju istorija često ume da igra, jedan od najvećih konzervativaca devetnaestog veka postao je tvorac socijalizma u Srbiji. Čitavo književno delo Svetozara Markovića prožete je jednim „žalom za starim“ vremenima. Postojao je jedan miran, spokojan svet, okupljen i vezan za zadrugu, a onda je došao surovi kapitalizam, taj svet razorio i železnicom još ga i dalje razara. Treba zaustaviti tu lokomotivu koja će uništiti taj svet, i taj konzervirani svet preneti jednoga dana u socijalizam. Ako se ovako interpretira ideologija Svetozara Markovića, onda između njega i Laze Lazarevića nema nekih velikih razlika. I kod Jakova Ignjatovića, kome je Skerlić vratio jedan deo književnog ugleda, postoji neka vrsta izgubljenog raja. Postojali su stari i novi majstori, jedan spokojni svet u kojem su živeli gospodar Sofra Kirić i preci Vase Rešpekta, a onda se nešto desilo, banula je katastrofa i stari dobri svet otišao je u nepovrat. Seoski zelenaši kod Milovana Glišića srušili su onaj svet u kome su mirno živele udovica Miona i tetka Desa. Pa i moderna srpska književnost u tom istom smislu je konzervativna. I kod Kočića i kod Ćipika, postoji jedan izgubljeni raj. Svi maštaju o izgubljenom raju, niko ne govori o obećanoj zemlji“.(5,170-171)

Zato je i uklanjanje Dimitrija Tucovića sa Slavije jedan simbolički gest sadašnje vlasti: uklonjen je Tucović, ali je, na Dedinju, ostao Broz. Tucović je, naravno, bio socijalista „lenjinsko – lenjirske mudrosti“, ustajući ne samo protiv Nikole Pašića kao vođe srbske buržoazije, nego i protiv izvesnih nacionalnih interesa, ali je, i takav kakav je, ipak bio nosilac vizije pravedne Srbije, i bio spreman da, na frontu Prvog svetskog rata, pogine za Otadžbinu. Broz je, „koka–kola socijalizmom“, razorio Srbe, kupujući im duše duhovnom amerikanizacijom, i pripremajući za dejstvo drugosrbijanske jurišnike, današnje NATO levičare.

Tucović je sklonjen iz javne svesti prestonice, a Broz se drži tamo gde su ga idolopoklonici smestili.

UMESTO ZAKLjUČKA

Odrekavši se sebe i svoga, Aleksandar Vučić je krenuo putem bez povratka. Ne samo da je Srbiju, preko SOFA sporazuma, čvrsto vezao za NATO, i ne samo da je dodelio pozivni broj NATO-šiptarskoj „državi“ zvanoj „Kosova“, i ne samo da nas, auto-putem, povezuje sa Albanijom, nego je i krenuo u rat protiv našeg duhovnog identiteta, sekući drevne zapisne hrastove na svojim auto-putevima za Nedođiju, čineći od gej parade redovnu manifestaciju i, što je najstrašnije, pretvarajući Srbiju u zemlju kancer-kapitalizma. Ipak, iako se čini da je, sada i ovde, svemoćan, Vučić je, postajući Branković, sebe lišio nasušne čovečanske osnove, i polako se rasplinjava u istorijskom nebitiju, odakle je, kao novi Šćepan Mali, i dopuzao.

Dužnost nam je, dakle, da otvorimo oči i gledamo kako privid iščezava, svedočeći Istinu Zaveta, da bismo svoju budućnost mogli da gradimo na zdravim i istinitim osnovama.

Vladimir Dimitrijević

Fond strateške kulture

______________

1) Vidi: www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/veliki-pijuk/
2) Predrag Popović, Politička fukara/ Moralni portret Aleksandra Vučića, Srpska radikalna stranka, Beograd, 2011.
3) Marko Pejković: Kosovski zavet i Kosovska izdaja, Sveti knez Lazar, br. 19-22/2016.
4) Vidi:www.carsa.rs/zasto-premijer-voli-protestantske-radne-navike/
5) Predrag Protić, Stvaralac i politika, Nolit, Beograd, 1972.