Kako to obično biva u svakom ratu, prvo strada istina. Laž, kao primarna municija, u rafalima biva rešetana iz katodnih televizijskih cevi onomad, a danas iz svih dostupnih medija. Prvoispaljena gnusna neistina obično pogađa javnost u najmanipulativnije mesto, te je svaki naknadni, agresorako-okupatorski i protivpravni postupak unapred opravdan i podržan od strane te iste, obmanute javnosti. U slučaju nepovoljnog (neplaniranog) razvoja situacije, kao tajno oružje, zapad spremno ispaljuje i svojevrsnu „nuklearnu“ laž, često svesno žrtvujući stotine života na čijim grobovima grade naizgled dugotrajnu, kostima utemeljenu obmanu, prozvavši je istinom. I to kakvom!?
Genocid, reč koja je do 1995. imala težinu, izduvala se kada je njome nazvano sve ono što se dogodilo u navodno demilitarizovanoj enklavi Srebrenica, koja je do 1995. bila sve samo ne oaza bez vojnih baza. Služeći kao zona komfora Nasera Orića i njegovih zločinaca, iz koje bi krvožedne bande mudžahedina s vremena na vreme u najstrašnijim krvavim pirovima, ne štedeći ni decu, žene i starce, pustošili okolna srpska sela. Rat nikome nije brat, pa se i mogla očekivati odložena reakcija, ili još preciznije – osveta onih koji su u tim masakrima izgubili najmilije. Bilo je samo pitanje dana kada će „tamo nekome“ upravo jedan takav osvetnički (zlo)čin biti potreban za „više ciljeve“ i kreiranje terena za odmazdu. Srebrenica je postala teatar manipulacija u režiji svetskih sila. Ignorišući organizovan prevoz i evakuaciju civila, dozvoljeno prisustvo medija i brojne manipulacije sa brojem stradalih u zločinima paravojske van komandne kontrole u Srebrenici, doneta je presuda pre-suda. Laž je, logistikom svetskog policajca na čelu sa šerifom Bilom, izvršila genocid nad istinom.
Danas, kada istina neumoljivo izlazi na svetlost dana razbijajući deo po deo mračnih laži i pokušaja da se jedan dokazano plemeniti narod okarakteriše kao genocidni, pojedini „dušebrižnici“, sa posebnim pijatetom prema novcima tvoraca farse, lepe monstruozne presude na naše grudi, pokazujući svoju „višu svest“ i važnost odavanja počasti nevino stradalim. Čudno je, samo, kako na svom pokloničkom putu ni ove godine neće kleknuti prvo u Bratuncu, taman da odmore noge od puta, simbolično ili politički korektno. Na ustima nose selektivnu istinu i kompletnu laž, čudeći se uznemirenošću srpske javnosti zbog bezbolnog prišivanja etikete – genocidan 100%, made in Republika Srpska, jer bezdušni ne mogu poznati bol duše kada joj krvavom krpom svojih nalogodavaca kaljaš lice.
Nevinih stradalnika bilo je i u Srebrenici i u Bratuncu. Za dostojan pomen nevinim dušama neophodno je prvo izglasati REZOLUCIJU O GENOCIDU NAD ISTINOM. Samo iz te perspektive, doći će do pomirenja i iskrenog odavanja pošte svim mučenicima sa obe strane koji zbog „višeg cilja“ bejahu žrtvovani za ovaj nesretni ishod.
Boško Kozarski
Izvor: iskra.co
