„Genocid“ ozvaničen?

Srebrenički blef

1
508

Nekoliko ključnih dokumenata vezanih za rat, i pripreme za rat, na prostorima bivše Jugoslavije devedestih godina povezuje jedna važna zajednička crta: na te spise pozivaju se skoro svi, većina komentatora i analitičara ih pominju, ali malo ko ih je zaista video ili pročitao. Čuveni Memorandum Srpske akademije nauka je klasičan primer ove pojave. Propagandno se predstavlja kao unapred zacrtani strategijski plan za velikosrpsku agresiju. Međutim, ko uspe da nabavi i pročita ovaj potpuno benigni dokumenat pre će biti obuzet dremežom nego neodoljivom željom da pođe u osvajački rat.

blefVrlo uspešno je na najširem planu uvedena praksa da se„stručno“ raspravlja o dokumentima koje gotovo niko nije ni video a još manje proučio.

U ovu kategoriju spada veliki broj značajnih spisa vezanih za srebreničku kontroverzu. Često se ponavlja netačna tvrdnja da je, odlukom (2007) Međunarodnog suda pravde (MSP) u predmetu tužbe BiH protiv Srbije i Crne Gore, zvanična verzija srebreničkih događaja, pored presuda Haškog tribunala, sada potkrepljena još jednim neoborivim nalazom druge ugledne međunarodne sudske ustanove, da se u Srebrenici dogodio genocid. Zagovornici te linije tvrde da sada više nemamo samo jednu (u predmetu Krstić i nekoliko potonjih presuda sastavljenih u istom duhu) nego dve autoritativne međunarodne presude gde je „genocid“ u Srebrenici zvanično utvrđen. Zato, po njima, o čemu dalje tu ima da se priča?

Računajući na neznatnu verovatnoću da će većina osoba uspeti danabavi i pročita presudu MSP, nonšalantno se prelazi preko jedne vrlo „zanemarljive“ okolnosti. Dokaze o tome da li se u Srebrenici odigrao genocid ili ne, MSP uopšte nije posebno razmatrao. On je samo preuzeo, kao presuđenu činjenicu, odranije donet zaključak MKTBJ (poznatijeg kao Haški tribunal) u predmetu Krstić. To znači da stav Međunarodnog suda pravde ne može biti verodostojniji i bolje utemeljen od presude MKTBJ, iz koje je izveden i na koju se poziva. U svakom slučaju, Međunarodni sud pravde stao je na stanovište – šta god da se dogodilo u Srebrenici – da Srbija za to ne snosi krivicu, pa samim tim da nije odgovorna ni za „genocid“. Za debatu o navodnoj odgovornosti Srbije za „genocid“ to je sasvim dovoljno.

Svaka provera relevantnih presuda ubrzo bi raskrinkala lažne argumente onih koji tvrde nešto drugo. Izašla bi na videlo činjenica da presuda MSP ne samo da ne ide u prilog zagovornicima zvanične srebreničke priče, već, naprotiv, da u značajnim segmentima njihove teze ozbiljno podriva. Međutim, koliko „običnih“ ljudi ima vremena i mogućnosti da se ovim temama bavi? Upravo za to i postoje „stručnjaci“ i „analitičari“, da sve objasne, zar ne? Sudeći po učinku njihove delatnosti, pogotovo na polju stvaranja opšte zabune i širenja dezinformacija, barem kao propagandisti oni zaista nisu loši.

U ovaj niz primera, kako interesne grupe sa skrivenom agendom zloupotrebljavaju poverenje javnosti i falsifikuju činjenice na način kako to njima odgovara – kada procene da bi tihoj većini bilo teško da ih uhvati u laži – neophodno je uvrstiti i predmet generala Radislava Krstića. Presuda MKTBJ u tom predmetu je značajna zato što je poslužila kao model za sve ostale srebreničke presude, koje su usledile. Krstić je bio komandant Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske. Haški tribunal mu je sudio u vezi sa zločinima u Srebrenici. Po okončanju drugostepenog procesa 2000. godine, general Krstić je dobio 35-godišnju kaznu za „pomaganje u izvršenju genocida“ (aiding and abetting). Kao što smo pomenuli, Međunarodni sud pravde ne samo da je kasnije tu presudu nekritički preuzeo, već je, po sličnom obrascu „presuđene činjenice“, Krstićeva presudazatim inficirala i nekoliko drugih srebreničkih predmeta pred Haškim tribunalom. Zato je vrlo korisno, uoči još jedne godišnjice Srebrenice, vratiti se na Krstićev predmet iobaviti analizu bar osnovnih komponenata te, po mnogo čemu, referentne presude da bi javnost mogla da proceni njenu utemeljenost i njen stvarni domet.

Na internet sajtu Haškog tribunala, www.icty.org/cases/party/711/4, nalazi se presuda generalu Krstiću. Zarad onih koji tom sajtu ne mogu da pristupe, kroz najvažnije zaključke veća o tome šta se u julu 1995. dogodilo izložićemo nekoliko ključnih momenata utoj presudi koji su usko vezani za službenu percepciju dešavanja u Srebrenici.

Jedna od glavnih osobenosti tog predmeta, a to će širokoj javnosti delovati iznenađujuće, je sledeće. Glavno pravno pitanje i težište dokaznog postupka odbrane u predmetu Krstić nije bilo opseg i kvalifikacija masakra u Srebrenici, već tehničko pitanje da li se u relevantnom periodu general Krstić formalno nalazio na položaju komandanta Drinskog korpusa, ili ne. U okviru prezentacije svog slučaja, tužilaštvo jeste predočilo svoje dokaze o pogubljenju do 8.000 zarobljenika i iznelo je tvrdnju da to predstavlja genocid. Međutim, glavno pravno pitanje, u središtu suđenja, bilo je nešto drugo.

Neposredno po ulasku srpskih snaga u Srebrenicu (11. jula), ali pre nego što su počela masovna pogubljenja, 14. jula 1995. dotadašnji komandant Drinskog korpusa, gen. Milenko Živanović, bio je smenjen i na njegovo mesto postavljen je gen. Krstić. Da bi Krstić krivično odgovarao za bilo šta (naređivanje, nesprečavanje, nekažnjavanje ili neistraživanje) tužilaštvo je bilo prinuđeno da iznese tezu da je Krstić komandu nad Drinskim korpusom, vojnom formacijom u čijoj su se zoni odgovornosti zločini dogodili, preuzeo odmah po smenjivanju svoga prethodnika Živanovića, dakle 14 jula. Pored dokazivanja baze zločina, tužilaštvo je bilo prinuđeno i da insistira na ranijoj efektivnoj primopredaji komande, a ne 20. jula, kao što je tvrdila odbrana. Da bi Krstić mogao snositi odgovornost za činjenje, nečinjenje ili nekažnjavanje prekršilaca zakona i pravila rata u zoni odgovornosti Drinskog korpusa, u trenutku izvršenja zločina on se morao nalaziti na dužnosti komandanta te vojne formacije. Bez takvog statusa, u Krstićevom predmetu baza zločina postaje praktično irelevantna. To je formalnopravni okvir koji je ključan za razumevanje postupka koji je vođen protiv Krstića i za pravilnu ocenu dometa presude koju je veće donelo na njegovu štetu.

Da Vas podsetimo:  Moja rodzina je...moja duša

Teza odbrane, uz predočavanje niza relevantnih dokaza, bila je da se primopredaja dužnosti od Živanovića na Krstića dogodila tek 20. jula, dakle nakon inkriminisanih događaja. To bi značilo da je po komandnoj odgovornosti gen. Krstića nemoguće teretiti za krivična dela počinjena izvan perioda kada je on bio komandant Drinskog korpusa.

Forenzički dokazni materijal, koji se odnosi na pogubljenja i na ekshumaciju masovnih grobnica, da dodamo još i to, u predmetu Krstić tužilaštvo je predočilo u prilično zakasneloj fazi suđenja. Za tok suđenja ti dokazi su bili važni, ali nisu bili centralni zato što je, u Krstićevom predmetu, relevantnost baze zločina u potpunosti zavisila od prethodnog rešavanja pitanja komandnog statusa optuženog. Ipak, veće odbrani nije dodelilo ni vremena ni adekvatne resurse da ovaj vrlo važan i složen materijal detaljno prouči, tako da je u odnosu na osporavanje, pa samim tim i fer procenu, najvažnijih materijalnih dokaza načelo jednakosti po oružju između stranaka bilo drastično narušeno. Odbrana je u vršenju svojih zadataka bila nedopustivo hendikepirana. Kao što se ispostavilo godinama kasnije, kada su stručnjaci naše nevladine organizacije „Istorijski projekat Srebrenica“ taj materijal proverili od prve do poslednje stranice, ova forensička građa ne samo da je krcata ozbiljnim nedostacima već najvećim delom uopšte ne podržava glavne teze tužilaštva.

Advokati generala Krstića su ozbiljni i iskusni profesionalci. Njihov strateški izbor, da bi okosnica odbrane trebalo da bude formalno pitanje primopredaje dužnosti, a ne koliko je osoba posle zauzimanja Srebrenice bilo pobijeno, i sa kakvim motivom, možda u konačnici nije bio najsrećniji ali sa stručnog stanovišta potpuno je validan. Ako u vreme kada su se zločini događali Krstić nije bio komandant, to je kraj priče, bar za generala Krstića. Naravno, pored stručnosti, branioci su možda pokazali i određenu dozu političke naivnosti ukoliko su verovali da će ustanova kao Haški tribunal pristati da se pitanje, koje je njenim sponzorima od prvorazrednog političkog značaja, rešava na čisto formalističkom i tehničkom planu.

Da rezimiramo. Svakako da je na suđenju gen. Krstiću bilo reči o pogubljenjima posle ulaska srpskih snaga u Srebrenicu. Svakako da je tužilaštvo predočilo onakve dokaze kakvima je raspolagalo, mada je to bilo već u poodmakloj fazi suđenja i na način koji bi se najbolje mogao opisati kao prepad, a neuvažavanje načela „jednakosti po oružju“. Ali mada je o pogubljenjima nesumnjivo bilo reči, mora se podvući i to da po tom pitanju, na suđenju Krstiću, nije bilo sveobuhvatne forenzičke analize ili suštinske rasprave. Navodi tužilaštva o 8.000 žrtava prošli su bez ozbiljnog osporavanja (mada je dr. Zoran Stanković u predmetu svedočio kao veštak odbrane). Forensički materijal, koji je jedini i isključivi corpus delicti na kome je baza zločina u optužnici počivala, nije bio ispitan na onako temeljan način kao što bi to verovatno bio slučaj da su obim zločina i njegova pravna kvalifikacija bili tretirani kao centralno sporno pitanje na suđenju.

Kao savesni profesionalci, branioci gen. Krstića svoj zadatak su videli pre svega u dobijanju oslobađajuće presude u korist svog klijenta. Ako Krstić nije bio komandant Drinskog korpusa u vreme kada su se zločini dogodili, nebitna je cifra ubijenih, pa čak i pravna kvalifikacija dela. Pitanja koja se nalaze u centru pažnje javnosti danas u vezi sa Srebrenicom, u tadašnjoj šemi odbrane generala Krstića bila su od drugostepenog značaja. To je važno znati, zato što je to razlog zašto tokom procesa njima nije bila posvećena pažnja koja bi bila srazmerna njihovom stvarnom političkom značaju. Bez obzira na to što tokom suđenja neke ključne stvari nisu bile dovoljno rasvetljene i obrađene, posebno izuzetno krupna i složena pitanja kao genocid i broj nastradalih, presuda u ovom predmetu jeste izvršna i obavezujuća u odnosu na optuženog Krstića lično. Međutim, njen kredibilitet i danje je manjkav u odnosu na glavne tačke srebreničkog pitanja, gledano u celini.

Prvi i osnovni zaključak koji proizilazi iz analize presude u predmetu Krstić je da na suđenju pitanja o tome šta se dešavalo posle 11. jula 1995., što je iz današnje perspektive glavno, nisu bila pretresena adekvatno. Jedina osoba koja nema drugog izbora osim da plati cenu strateških odluka donetih tokom suđenja jesam general Krstić. Ali država Srbija, Republika Srpska, i građani tih zemalja ne mogu biti taoci tih odluka, niti snose odgovornost za njihove posledice.

Druga stvar koja je bitna za pravilnu valorizaciju presude generalu Krstiću je sledeće. U onom delu koji se odnosi na bazu zločina presuda je podbacila totalno, i to na dva nivoa. Pre svega, čak i u kontekstu trenutka kada je bila objavljena, zaključci veća bili su očigledno nelogični i nategnuti, a mnogi od njih su profesionalno nedopustivi. Zatim, retrospektivno, u svetlu naknadnih uvida, analiza i saznanja u odnosu na materijalne dokaze, od one verzije događaja, koju je ta presuda potvrdila, ne ostaje praktično ništa.

Na prvom nivou treba istaći nekoliko važnih momenata. Da bi unapred donete faktografske zaključke moglo upakovati u naizgled verodostojnu oblandu, Krstićevo veće je moralo da reši dva krupna problema. Sa formalno-procesnog stanovišta, imalo je da utvrdi okolnosti začetka zločinačkog plana da se zarobljenici pogube. Zatim, suočilo se sa problemom hiljada žena, dece i ostarelih osoba iz enklave koji su se okupili u Potočarima, a koje su snage Vojske Republike Srpske prebacile na sigurno. Kako jednu toliko kontraintuitivnu činjenicu uklopiti u teoriju o genocidu? Još jedan uzgredan problem, koji je veće takođe imalo da reši, a koji se teško uklapao u tezu o genocidu, bilo je nekoliko desetina ranjenih muslimanskih boraca koji su tokom kritične sedmice posle 11. jula 1995. primali negu u srpskim bolnicama na području Bratunca i Srebrenice. To se događalo u isto vreme dok se izvan tih medicinskih ustanova, navodno, odvijao genocid nad njihovim zarobljenim kolegama iz enklave.

Da Vas podsetimo:  Srbija će imati milion stanovnika manje za tri decenije

Na prvo pitanje, o vremenu i okolnostima začetka zločinačkog plana da se zarobljenici pobiju, veće je bilo prinuđeno, iz čisto tehničkih razloga, da improvizuje kakav-takav odgovor. Ono je bilo ograničeno činjenicom da nikakvi jasni dokazi o takvom planu nisu postojali. Međutim, u okviru pregovora koji su bili vođeni između zaraćenih strana, konkretno 11. i 12. jula 1995.godine, održano je nekoliko sastanka u bratunačkom hotelu „Fontana“ gde su se okupili vojni i civilni funkcioneri sa srpske strane. U nedostatku solidnijih indicija, veće je odlučilo da iskoristi tu okolnost. Bez obzira na svoje izričite rezerve u odnosu na svedočenje Miroslava Deronjića, koje se u presudi ocenjuje kao „nedosledno“ i delimično „dvosmisleno“, uz napomenu da je Deronjić, da bi izbegao suđenje i dobio manju kaznu, sklopio dogovor sa tužilaštvom i postao njihov svedok, Krstićevo veće ipak je zaključilo da se plan za masovno ubijanje nekako iskristalisao na tim sastancima u „Fontani“, iako tačno kako se to dogodilo nije nešto što je veće u presudi bilo sposobno da objasni.

Pristup Krstićevog veća ovom izuzetno važnom pitanju vrlo je zanimljiv i trebalo bi da deluje otrežnjavajuće na sve koji gaje iluzije o regularnosti „haške pravde“. Paragraf 573 prvostepene presude tipičan je primer kako veće donosi unapred pripremljeni zaključak, bez obzira na to da li je on potkrepljen dokazima ili ne: „Pretresno veće nije u mogućnosti da utvrdi tačan datum kada je bila doneta odluka da se vojno sposobni muškarci pobiju. Usled toga, ono ne može da tvrdi da su ubistva koja su se dogodila u Potočarima 12. i 13. jula 1995. bila sastavni deo plana da se ubiju svi muškarci vojničkog uzrasta. Uprkos tome, pretresno veće je ubeđeno da su masovna streljanja i druga ubistva, počinjena od 13. jula pa nadalje, bili sastavni deo takvog plana.“ Kako u jednoj ozbiljnoj presudi, bar što se tiče njenih najvažnijih segmenata, „ubeđenje“ može da zameni dokaze?

Krupan izazov za veće bila je činjenica da je na hiljade muslimanskih civila iz Srebrenice preživelo zauzimanje enklave i da su srpske snage bile te koje su ih prebacile na sigurno. Vrlo je protivno zdravom razumu insistirati da se tako nešto moglo dogoditi u okviru genocidne operacije. Za ovaj problem pronađeno je vrlo dovitljivo rešenje. Tužilaštvo je pomoglo veću tako što je angažovalo antropologa iz jedne zapadne države koja je dala iskaz da srebrenički kraj obeležavavrlo tradicionalno, patrijarhalno, islamsko društvo koje bez muškaraca ne može da funkcioniše. To je Krstićevom veću poslužilo kao šlagvort za rešavanje dileme. Ako se pretpostavi da je cilj srpske operacije bilo uništenje muslimanske zajednice, u svetlu navedene antropološke analize ispada da neubijanje reproduktivnog dela zajednice nije prepreka donošenju zaključka da je uprkos poštedi žena i dece genocidi pak bio izvršen. Jer, bez svojih muževa žene više neće rađati decu, a u tako okoštalom tradicionalnom društvu kakvo se formiralo u Srebrenici, prema mišljenju veća, preudavanje ne dolazi realno u obzir. Zajednica sledstveno izumire, i to je dokaz genocida.

U predmetu Krstić, veće je paradoksalnu činjenicu da počinioci genocida nisu dirali reproduktivni deo zajednice, deo koji je ujedno predstavljao i apsolutnu većinu stanovništva Srebrenice, vešto stavilo u službu svoje teorije da je tamo zaista bio izvršen genocid.

Najzad, na ravnom putu veća u Krstićevom predmetu pojavio se i jedan verovatno neočekivani „ležeći policajac“ u obliku lečenja nekoliko desetina ranjenih muslimanskih boraca. NJimaje u obližnjim kliničkim ustanovama VRS bila pružena medicinska nega dok su svuda unaokolo, prema tvrdnji tužilaštva, svi ostali zarobljeni muslimani po kratkom postupku bili streljani. Odbrana je ukazivala na ovu okolnost kao na dokaz da opšta namera da se pobiju svi muslimani kao takvi, što je neophodno za utvrđivanje genocida, nije mogla postojati. U svom komentaru, veće dopušta da se tretman tih ranjenih zarobljenika izdvaja i da to predstavlja „anomaliju“. „To bi se, možda, donekle moglo objasniti kao strategija bosanskih Srba da izbegnu izazivanje sumnje kod međunarodnih faktora“, veće maliciozno ocenjuje ovaj humani gest, pa dodaje u prilog toj tezi da je u blizini još bilo osoblja UN, te da je korektan tretman ranjenicima bio pružan iz čisto propagandnih razloga. Po logici veća, i ti ranjeni muslimanski borci mogli su slobodno biti streljani, kao i žene i deca. Optužena strana bi po ovakvoj pravnoj analizi Krstićevog veća bila podjednako kriva da ih je sve postreljala, kao i da to nije učinila. U najmanju ruku, pravno rezonovanje ovakve vrste ne ohrabruje zaraćene strane da se uzdržavaju od zverstava prema nejači iz neprijateljskog tabora ukoliko smatraju da imaju neki poseban razlog da je pokolju.

Čitaoci – kako pravničke struke, tako i drugih profila –dovoljno su pametni da donesu ocenu ne samo o načinu kako veće raspravlja o Krstiću i njegovoj ulozi, nego i o opštoj intelektualnoj težini njegovih zaključaka. Sada ćemo sa teoretskog preći na empirijski deo presude.

Jedini corpus delicti zločina u Srebrenici koji postoji su forenzički dokazi koji su nastali ekshumacijom 13 masovnih grobnica, gde se smatra da su bili sahranjeni streljani muslimanski ratni zarobljenici iz srebreničke enklave. Mimo tih nalaza, nemoguće je kompetentno govoriti o broju pobijenih. U par. 82 prvostepene presude, Krstićevo veće konstatuje da „od vremena zauzimanja Srebrenice, poprilično više od 7.000 lica nedostaje“ i da se iz spleta okolnosti da zaključiti da je „većina nestalih lica bilo streljano i sahranjeno u masovnim grobnicama.“

Da Vas podsetimo:  Brisanje opozicije

Kao što sada sigurno znamo, na osnovu obavljenih iscrpnih analiza forenzičkog materijala (koji se u međuvremenu skoro udvostručio po obimu, otkako je bila izrečena prvostepena presuda Krstiću), a što je, u vreme suđenja, uglavnom bilo van realnih mogućnosti odbrane da podvrgne temeljnom razmatranju, u 13 masovnih grobnica koje su ukupno ekshumirali stručnjaci haškog Tužilaštva nalazi se nešto ispod 2.000 žrtava, sa različitim obrazcima ranjavanja. Od tog broja, 442 žrtve imale su ligature ili poveze i za njih se sa sigurnošću može reći da su bili streljani, dok 655 ima ranu od metka što nagoveštava mogućnost da su i oni mogli biti streljani, mada je taj obrazac ranjavanja uklopiv i u teoriju smrti tokom ratnih dejstava. Kada se te dve cifre saberu, maksimum, za koji stoji da su mogli biti streljani, iznosi oko 1.100.

U vreme kada je bilo suđeno Krstiću, ukupan broj forenzičkih „slučajeva“ – dakle ne tela, zato što je uvidom u forenzičku dokumentaciju tužilaštva ustanovljeno da jedan „slučaj“ nije jednak jednom telu i da slučaj može da se sastoji iz samo nekoliko kostiju – bio je oko 1.800. To je daleko ispod današnje cifre od 3.658 slučajeva za koje postoje kakvi-takvi autopsijski izveštaji, koja je i sama daleko od zvaničnog broja od 8.000 žrtava. Zato se postavlja pitanje: kako je u predmetu Krstić veće premostilo jaz između maksimalne hipotetičke cifre od oko 1.800 pobijenih, o kojima je na tom suđenju na koliko-toliko empirijski validan način moglo biti reči, i svoje pretpostavke, iznete u presudi, da je bilo „poprilično iznad 7.000“ žrtava – šta god to značilo – a što se uskoro zatim u javnom diskursu stabilizovalo na magičnoj cifri od 8.000?

Odgovor na to pitanje je da su to postigli retoričkim igrama, izbegavanjima, neveštim izvlačenjima, simuliranjem i neretko drskim tvrdnjama da je belo – crno, i obratno.

Zapravo, sudska odluka u predmetu Krstić je priručnik za proučavanje modusa operandi Haškog tribunala i potvrda potpuno teleološke prirode njegovog zaključivanja, bar po najvažnijim pitanjima. Ova presuda je klasična ne po oštrini pravne analize nego zato što prikazuje igrice u koje se veće upušta samo zato da bi pribavilo izgled uverljivosti unapred donetim odlukama i zaključcima.

Konkretno, što se tiče žrtava Srebrenice, veće u presudi tvrdi da je, prema „konservativnoj“ proceni stručnjaka, u ekshumiranim grobnicama trebalo biti najmanje 2.028 tela (par. 80). Veće ne identifikuje te stručnjake, niti ukazuje na metodologiju koju su oni koristili. Veće priznaje (par. 76) da je vrlo malo poveza za oči i ruke bilo izvađeno, na primer, iz grobnica u području Nove Kasabe i Konjević Polja, područjimagde su se vodila jaka borbena dejstva. Veće shodno tome „ne isključuje mogućnost“ da određeni broj tela iz grobnica na kojima je bila izvršena obdukcija pripada muškarcima ubijenim u borbi (par. 77). Ali veće ipak ne preduzima profesionalno jedino ispravan korak, a to je da žrtve borbenih dejstava izuzme iz ukupnog broja žrtava ratnog zločina. Umesto toga, da bi povećalo cifru, ono ih ostavlja izmešanim. U istom paragrafu, veće nastavlja sa izlaganjem neobrazloženogzaključka da se „sveukupni“ forenzički dokazi tužilaštva poklapaju sa iskazima svedoka o masovnim ubijanjima „hiljada“ muslimana.

Pitanje: kako se izjavi svedoka može davati veća težina nego materijalnim činjenicama, ukoliko se te dve vrste dokaza ne slažu? Suočeno sa drastičnim nedostatkom ekshumiranih tela, što nalaz o pogubljenju 8.000 zarobljenika i počinjenju genocidačini poprilično neubedljivim, Krstićevo veće pribegava drugoj taktici. Težište prebacuje na „preliminarna ispitivanja koja je sprovelo Tužilaštvo“ prema kojima se „očekuje“ da će nakon što se otvori još 18 dodatnih „neekshumiranih i verovatnih“ grobnica „ukupan broj nađenih tela vezanih za Srebrenicu značajno porasti.“ (par. 80) Ključna reč je „očekuje“. Smeju li se ozbiljni zaključci ovakve vrste donositi na osnovu prognoze? Konačno, u fusnoti 166 presude, bez kritičkih komentara, veće prima na znanje i usvaja ocenu tužilaštva (odnosi se na navodno stanje 2001. godine) da „ispitane, ali još neekshumirane grobnice“ sadrže 2.571 telo i da je „ukupan broj tela otkrivenih u masovnim grobnicama 4.805.“ Nije precizno naveden mehanizam za utvrđivanje broja i stanja tela u neekshumiranim grobnicama, niti da li se ovo odnosi na stvarna tela ili samo na „slučajeve“, odn. izolovane fragmente na osnovu kojih je krajnje otežano, iličak nemoguće, izvođenje kompetentnih forensičkih zaključaka.

Ali to je čak i nebitno. Razlog zašto je nebitno je sledeći. Od 2001. godine, kada su ove procene i prognoze bile iznete, prošloje skoro šesnaest godina ali još uvek nema traga od tada hipotetički „otkrivenih“ 4.805 ubijenih osoba. Međutim, ove činjenički neosnovane „procene“ tužilaštva, spojene sa lošom pravnom logikom veća koje ih je proglasilo za već utvrđene činjenice, u predmetu Krstić poslužili su kao utemeljenje za donošenje zaključaka o pogubljenju 8.000 zarobljenika i genocidu. Po inerciji, to je zatim bilo preuzeto i postalo je „presuđena činjenica“ u svim narednim srebreničkim slučajevima, uključujući i presudu Međunarodnog suda pravde.

Na osnovu navedenog, predlagače člana 387 (5) Krivičnog zakona Srbije i poslanicima koji su za taj dodatak kaznenom zakonu glasali trebalo bi upitati: kako ste se usudili da zbog neprofesionalno napisanih burgija, navedenih u presudama generalu Krstiću i ostalim srebreničkim predmetima gde je suđeno po istom šablonu, građane Srbije lišavate prava da slobodno razmišljaju i da slobodno istražuju?

Presuda u predmetu Krstić jedna je od najvažnijih komponenti u političkoj i propagandnoj arhitekturi srebreničke mitologije. Kao većina sastavnih delova tog mita, uglavnom nepročitana Krstićeva presuda je drski blef. Rok trajanja tog blefa isključivo zavisi od samih građana i njihove spremnosti da nekritički prihvate krivotvorenu verziju srebreničkih događaja, kojom ih već dve decenije sistematski obmanjuju.

Stefan Karganović

www.fsksrb.ru

1 KOMENTAR

  1. Не мислим да можемо или требамо да број од 442 случаја које хашко тужилаштво представља као тела нађена са повезом преко очију и/или свезом за руке сматрамо као број оних који су сигурно стрељани, још мање стрељаних мусломана. Прво, ни српски ни независни патолози нису имали приступа ископавањима. И док ја у основи верујем да је Дик Манинг професионално обавио свој део посла, сигурно је да су његови налази прошли кроз обраду пре него што су јавно представљени. Као што је на 2000- парова бутних костију додато 1500+ мањих и појединачних костију, и то оквалификовано као 3500+ „случајева“, где се то потпуно неосновано представља као форензичка евиденција 3500+ тела, тако и овај број од 442 са повезом сигурно садржи оне који су носили повез око главе, око руке, или је чак нешто што би као то могло да послужи само нађено у непосредној близини телесних остатака. Такође, не зна се колико таквих је нађено и са повезом, и са свезом за/око руке, у ком случају се број – без обзира на то да ли су коришћени при стрељању, или не – дуплира. Најзад, не знамо колико је међу њима Срба. Оно што знамо је да је међу мање од 5% идентификованих у време ископавања, идентификовано и пет Срба, међу њима и једина жена нађена у масовним гробницама, Биљана Матић.

    „Масовна стрељања“ по паду Сребренице може да буде погрешно схваћено. Једино масовно стрељање догодило се на Брањеву, од стране плаћенићког мултинационалног 10. диверзантског одреда. У гробници код Брањева нађено је 132 тела, а чак и под претпоставком да су сва тела нађена у секундарним гробницама код Чанчарског пута (174), број стрељаних је у најгорем случају око 300. Остатак је погинуо у борбама при пробоју 28-ме муслиманске дивизије ка Тузли (у Кравицама је погинуло 15-так заробљеника после побуне и убиства српског стражара, али то не може да се подведе под „стрељање“).

    Сви ми који имамо бар зрнце соли у глави знамо да је Хашки трибунал кенгурски суд НАТО-а тј. Амера, и да су Срби тамо, почевши са Крстићем, осуђени без доказа, јер докази не постоје, за разлику од противдоказа. Питање, међутим, је колико људи у Србији то зна, пошто се о томе не говори – али зато сви чују кад највиши представници Србије иду да се клањају „жртвама Сребренице“. Да ли се може очекивати реакција оних који живе у мраку (који су, бар до извесне мере, сами изабрали)? Лаж о сребреничком „геноциду“ јесте кључна тачка сваљивања кривице на жртву – српски народ – дакле и кључна тачка његове будућности, али једини начин да се крене са мртве тачке је да Србија нађе снаге да се ослободи подметнуте марионетске власти. До тада, извештаји о раду трибунала у УН ће бити и даље етикетирани са „фино и красно“, јер зашто би се Русија, Кина, или неко трећи и пети заузимао за правду за Србију, ако је она сама – службено – не жели?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime