„Gladio“ prsti i pokušaj puča u Turskoj

U Turskoj je, nakon izuzetno burne noći, nezvanično ugušen pokušaj vojnog udara, koji su izveli delovi Oružanih snaga te zemlje. Šesti put u modernoj istoriji te zemlje nakon više decenija od poslednjeg sličnog slučaja. Prema zadnjim vestima sa lica mesta, Istanbul i veći deo zemlje, čvrsto drže pristalice Erdogana, koji se u međuvremenu obratio javnosti, dok je situacija u Ankari još uvek nejasna. Pale su i žrtve uglavnom među policajcima, što je svakako tragično.

U jednoj od najvažnijih članica NATO pakta je izazvan potpuni haos i to nakon upravo završenog Samita Alijanse u Varšavi, na kojem je Turska bila potpuno kooperativna. Evroatlantskim rečnikom definisano – „dogodila“ im se ozbiljna kriza. A, kada do krize „dođe“, je l’ te, valja njom upravljati, tačno prema postulatima vojnog pravila Pentagona pod oznakom FM 100-5.

Jedna od prvih mera u tom štivu koje tretira „Doktrinu izazivanja i upravljanja krizama“ je, prevedeno na srpski jezik povodom aktuelnih događanja – ukoliko se puč (ili događaj sličnog sadržaja i razmera) suzbije, zavesti vanredno stanje u zemlji ili nešto približno tome i preduzeti niz represivnih mera. Ukoliko pučisti kojim slučajem uspeju (to jest, ukoliko im se to dozvoli i deo je plana), naravno, nakon diplomatskog i svakog drugog premišljanja svetskih činilaca, podržati ih u nameri da „stabilizuju“ novonastalu situaciju. I u jednoj i u drugoj varijanti dobitak je sasvim izvestan za onoga ko se pita, a zna se ko je taj.

Tako nešto je i provejavalo ne samo u izveštajima i u direktnim prenosima događaja u Turskoj od strane američkih i ostalih zapadnih medija tokom noći, već i u svojevrsnom femkanju američke administracije na čelu sa Barakom Obamom, kojoj je trebalo punih pet sati da podrži Erdogana i „demokratski izabranu vlast“. Tek nakon toga stvari su se okrenule u suprotnom smeru. (Zamislimo hipotetički identičnu situaciju u Srbiji kasnih 90-tih, a to znači oružano rušenje Miloševićevog režima, ili, recimo, na dan petog okobra – koliko bi smo dugo čekali na reakciju zapadnih „prijatelja“ i kakva bi ona bila?)

Dakle, sledi vanredno stanje ili preduzimanje žestokih vanrednih mera, onako kako je to učinjeno u Francuskoj još pre osam meseci, u kojoj će se to stanje produžiti u nedogled, nakon „poludelog“ i „fanatizovanog“ francusko-arapskog kamiondžije-ubice u Nici. Terorista koji je, gle čuda, uredno sa sobom poneo lična dokumenta (kao i svi raniji teroristi), i koji je, kao i mnogi pre njega, promakao moćnim francuskim službama! (Ličnu kartu videsmo, ali telo ubijenog teroriste ama baš nikako, koji će, usput rečeno, biti sahranjen ne u Francuskoj gde je uredno živeo, već u rodnom Tunisu).

Vanredno ili neko slično stanje (redovno svakako ne može biti, a moguće je da sledi ono što i u nekim drugim arapskim zemljama) koje čeka Tursku – znači pre svega dodatno ograničavanje ljudskih prava i sloboda, značajno suzbijanje demokratije i ostalih dostignuća modernog sveta. Tako nešto, sledstveno, omogućava aktuelnim vlastima pojačavanje represije i nastavak ranije usvojene strategije, kako na unutrašnjem planu – suzbijanje i zastrašivanje političkih protivnika i homogenizaciju većine stanovništva, tako i (posebno) u spoljnoj politici – Sirija, Kurdi, Bliski istok i pripreme za realizaciju glavnog cilja, a to je udar na Rusiju, tačno na platformi upravo završenog Varšavskog samita NATO.

Iz nekoliko merodavnih izvora je saopšteno, da su vojni udar predvodila dva pukovnika, jedan potpukovnik i jedan major (ili su bar operativno bili istureni ispred glavnih pučista), a naknadno je pridodato još pet generala, koji su navodno imali podršku pokreta „Hizmet“. Da li je ovo realno? U teoriji (ili u naučnoj fantastici) naravno da je moguće, pogotovu u malim, takozvanim banana-državama (što je posebno karakterisalo 20. vek), ali u državi kao što je Turska, pa još u 21. veku, pored stotinu i ko zna još koliko vrsnih generala, koji su poodavno pod kontrolom Zapada, to je, jednostavno, nemoguća misija.

Dakle, bez snažne organizacije i pažljivo osmišljene, višedeminzionalne operacije u vrhunskoj konspirativnosti, bez moćne političke i svake druge podrške (a to svakako nije lider proevropskog pokreta, koji se pritom nalazi u svojevrsnom dobrovoljnom egzilu), na ovakav potez bi se odlučili isključivo ludaci. Pa čak i da su takvi na čelu pučista – koja bi ih to oružana sila poslušala u moderno organizovanoj i po NATO standardima i procedurama postavljenoj vojsci? I sve to u prisustvu Amerikanaca i ostalih zapadnih saveznika u obližnjoj bazi Indžirlik i kojekude širom te zemlje.

Kad god dođe do nekog ovako krupnog, može se slobodno konstatovati istorijskog događaja sa nesagledivim globalnim posledicama, prvo pitanje koje se obavezno postavlja je – kome je u interesu da se Turska uvede u (kontrolisani) haos? I ono drugo, kao logičan nastavak – koja moćna sila (ili sile) operativno, preko svojih obaveštajno-subverzivnih službi, stoji iza događaja? (Jer, očigledno je da dosadašnji teroristički akti u brojnim turskim gradovima nisu dali očekivane rezultate).

Možda je ovu dilemu najbolje rastumačio donedavni premijer Turske Ahmet Davutoglu koji je noćas izjavio, ukoliko su mediji verodostojno preneli tu informaciju, da je „udar na Tursku, udar i na milione izbeglica“.

Dakle, proces „humanog“ preseljavanja miliona Arapa koji je sticajem okolnosti, usled ozbiljne pobune običnog evropskog sveta (i pojedinih, ono malo preostalih lidera – državnika) značajno usporen, treba planski, a to znači u tzv. kontrolisanom haosu i u vidu „stampeda“, nastaviti, kako bi se Evropa u celini a ne samo članice EU, potpuno destabilizovala s jedne, a sa druge strane – iako zvuči paradoksalno – u potrebnoj meri izvršila nacionalna homogonizacija u cilju odbrane slobode, nezavisnosti, evropskih dostignuća…. a usput se odbraniti i od pretećeg ruskog „agresora“ (ne zaboravimo najnoviju „Belu knjigu“ Nemačke), kada za to dođe vreme. A vreme je, tu negde, otprilike u proleće iduće godine.

Čemu dakle služe „gladio“ (kao širi) i raznorazne operacije pod nazivom „lažna zastava“ (kao uži pojam), a ubeđen sam da je noćašnji pokušaj vojnog udara u Turskoj bio upravo slučaj iz navedenog asortimana, ili još preciznije, eksperiment „in vivo“?

Za izazivanje i upravljanje krizama. (Prisetimo se da su naši zapadni „prijatelji“ agresiju na SRJ zvanično nazivali „Kriza na Kosovu“). Jer, bez ozbiljnih kriza, to jest, bez ambijenta koji temeljno zastrašuje ljude i uvodi ih u paniku i sveopšti haos i beznađe (naravno i u ratnu klanicu), nemoguće je stvoriti Novi svetski poredak. A pritom su takve operacije dovoljno komplikovane, zbunjujuće i nerazumljive, zato što su najčešće potezi koji se vuku nelogični, pa čak i u koliziji jedni sa drugim.

U ovom slučaju, najnovija „gladio“ operacija služi upravo navedenoj svrsi – putem ozbiljnih kriza i haosa uvesti Evropu u njenu verovatno i najbitniju globalističku a davno zacrtanu prelaznu formu – u pokušaj stvaranja Sjedinjenih Evropskih Država, na čijem čelu treba da se instalira jedinstvena Vlada, odobrena (silom prilika) od strane isprepadanih narodnih masa, nakon teških posledica koje će neminovno uslediti. I već su tu negde.

Dakle, da zaključimo, noćašnji pokušaj vojnog udara u Turskoj, čvrsto sam ubeđen, nema ama baš nikakve veze sa Redžepom Erdoganom lično, tačnije njegovom ekstremističkom i autoritarnom vladavinom. Štaviše, baš takav je Zapadu, čiji je inače pion, potreban. Kao što nema veze ni sa njegovim navodnim (a iznuđenim i od strane zapadnih mentora odobrenim) popuštanjem zvaničnoj Rusiji – izvinjenje zbog obaranja helikoptera, kao i pokušaji normalizacije ne samo političke, već pre svega ekonomske saradnje. I ponajmanje ima veze povodom ratnih neuspeha u Siriji, zatim, zbog „rešavanja“ pitanja Kurda, te zbog razgolićene veze sa ISIL-ovcima, i tako dalje i tome slično.

Posredi je velika igra vladara iz senke. Najnoviji događaj je uvod u ono što sledi – potupna destabilizacija Bliskog istoka sve do paljenja ozbiljnog globalnog ratnog požara. U daljoj perspektivi i uništenje Turske, to jest, svođenje na meru koju su zaplanirali vladari (a ne aktuelne marionete na čelu najmoćnijih zapadnih država, koji su samo operativni izvršioci prljavih poslova!) na uštrb stvaranja novih ili proširenja postojećih država u tom delu sveta, uvezanih u neku novu, globalno podobnu Arapsku uniju.

Istovremeno će se odvijati brutalno prekomponovanje Evrope, to jest evropskog kontinenta u celini, uključujući i Britansko ostrvo – od Evropske unije, preko nacionalnih država, sve do novouspostavljenih neokolonijalnih državolikih teritorija ili onih koje će tek biti stvorene (recimo „Kosovo“, podeljena BJR Makedonija, BiH, Katalonija, pojedine članice Velike Britanije, destabilizovana Francuska, eventualno cepanje Belgije…). Sve u svemu, atmosfera koju karakterišu skoro pa identična obeležja poput onih pred Prvi ili možda još približnije, kao pred Drugi svetski rat. I zato ne treba da čudi naglo vojno buđenje sasvim nove (ali kontrolisane) Nemačke.

Sve je, dakle, pod znakom pitanja i u velikoj neizvesnosti. Ali je samo jedna globalistička organizacija (koja najmanje služi nacionalnim državama članicama i „partnerima“), formalno spokojna i zvanično stoji po strani. Reformiše se, ozbiljno jača, uvećava svoj budžet, borbene snage, kapacitete, infrastrukturu i jedinstvo – političko, vojno, bezbednosno. Lako je pogoditi – reč je o Severnoatlantskoj alijansi, dakle, o NATO paktu.

O tome nam eksplicitno kazuju brojni zaključci sa upravo završenog Varšavskog samita. Neki od njih, kao što je onaj u tački 2. zvaničnog Kominikea, kao da je predvideo noćašnje događaje. I, zato, da sa sadržajem navedene tačke, preciznije, ključnom rečenicom u istoj, završimo ovo pisanije:

„…Alijansa će nastaviti uspešno da ispunjava tri osnovna zadatka koja su postavljena u Strateškom konceptu, i to su: kolektivna odbrana, upravljanje krizama i kooperativna bezbednost“.

No, o dometima skupa u Varšavi i načinima suprostavljanja toj agresivnoj globalističkoj pošasti, u osvrtima koji slede, odnosno, neplanirano kasne.

Goran Jevtović

FSK