Koristim ovu priliku da ukratko iznesem neke svoje stavove o Aleksandru Vučiću i njegovoj pogubnoj politici. Da naglasim odmah na početku da dolazim iz Republike Srpske, pa samim tim Vučićava politika meni ne dotiče direktno niti sam u mogućnosti da makar svojim glasom na izborima uradim nešto protiv Vučića. Ali mi smo jedan narod bez obzira gdje živjeli i sve ono dobro ili loše što radi bilo koji srpski političar tiče se svih Srba i svi smo dužni da pohvalimo dobre i kritikujemo loše poteze.
Sad kad imam priliku da javno iznesem svoje stavove o Vučiću, zapitam se: šta je to što meni najviše smeta kod Vučića? Pored svih negativnih ljudskih osobina koje ga „krase“, kao i gotovo sve političare, on ima one koje mi kod ljudi ponajviše smeta, a to je licemjerstvo. Koja je razlika između Tadića i Jovanovića sa jedne i Vučića sa druge strane? Razlika je ta što sa Tadićem i Jovanovićem znaš na čemu si, kod njih nije bilo mnogo političkih transformacija, uvijek su otvoreno bili autošovinisti. Ali Vučić? Veliki protivnik Evropske unije, protivnik izručivanja srpskih generala Haškom tribunalu, zagovornik ideje o „Velikoj Srbiji“ itd. A danas? Danas vodi politiku Tadića i Jovanovića.
Dugo su se Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić kao radikali borili protiv Borisa Tadića, pri čemu je Nikolić doživio dva poraza na predsjedničkim izborima. Konačno, ovaj put kao naprednjaci, odnose pobjedu nad dugogodišnjim protivnikom Tadićem 2012. godine. Ako ste nečiji protivnik više od jedne decenije, ako kritikujete njegovu politiku i konačno uspijete da ga smijenite sa vlasti, za očekivati je radikalne promjene u politici. S obzirom da Vučić i Nikolić više nisu radikali nego naprednjaci, ni promjene nisu mogle da budu radikalne, nego „napredne“. Oni su rekli jedno glasno „naprijed“ politici Borisa Tadića, samo su joj dali svoj lični pečat. Danas isti taj Boris Tadić glumi opoziciju Vučićevom režimu, iako se današnja politika suštinski ne razlikuje od one koju je vodio sam Tadić. Razumijem njihovu borbu, njihove svađe i sukobe, ipak su fotelje u pitanju, ali ne razumijem narod koji se dijeli na pristalice Vučića, Tadića i Pajtića i ne vidim kakvu oni razliku tu vide.
Da li iko ima hrabrosti da pita Vučića ili Nikolića šta bi sa njegovim «starim snovima» o „Velikoj Srbiji“? Vjerovatno ima hrabrosti, ali niko nema mogućnost da ga to pita. Zar to nije bio njegov istorijski cilj od koga nikada neće odustati i do koga će kad tada doći? Međutim, danas „opšte se ne zalaže za to ni da Zadar, ni da Split, ni da Makarska ni da Šibenik pripadaju Srbiji?! Ali! Granice „Velike Srbije“ za koju se Vučić zalagao zajedno sa Nikolićem i Šešeljem su Karlobag-Karlovac-Virovitica. Nisam siguran koliku podršku među Srbima danas ima ideja o takvoj „Velikoj Srbiji“, ali sam siguran da ogromnu podršku, naročito u Republici Srpskoj, ima general Ratko Mladić. Da, da, to je onaj srpski general koji je imao „sigurnu kuću“ u domu Aleksandra Vučića i u domu svakoga Vučića. I da, to je isti onaj srpski general čije je izručenje, po riječima istog tog Vučićča, bilo „obaveza koju je Srbija sama preuzela“. Protivnik njegovog izručenja, čovjek koji mu je pružao „sigurnu kući“, koji se u Narodnoj Skupštini javno nudio da bude generalov jatak. Ima li ko da pita Aleksandra Vučića gdje je danas Bulevar generala Ratka Mladića?
Da se malo vratimo na „skidanje sa vlasti“. Mladi Vučić je bio i u koaliciji sa SPS ali glasno vikao da je „vrijeme da skinemo bandu socijalističku sa grbače naroda“. Socijalističku? Pa, onda neka Vučić pita svog koalicionog partnera Dačića šta znači prvo slovo „S“ u nazivu njegove partije, SPS. Pa da, to je ista ona socijalistička partija, to je ista ona partija socijalista koje je mladi Vučić želio da „skine sa grbače naroda“! Dakle, u redu je da socijalisti budu na grbači naroda, ali samo pod uslovom da ih na tu grbaču stavi sam Vučić i da oni njega slušaju.
Pitao se Vučić svojevremeno hoćemo li da idemo sa SAD, sa onima koji su ubijali naš narod. Trebalo je vremena da dobijemo odgovor, ali eto konačno smo ga dobili. Da, hoćemo! Ići ćemo sa onima koji su nas ubijali, ići ćemo sa onima koji su nas bombardovali, ići ćemo sa onima koji su ubijali srpske civile, ići ćemo sa onima koju nam otimaju Kosovo! Može se razumjeti zašto Vučić i državne vlasti hoće sa srpskim ubicama, može se razumjeti zašto Jelena Milić, Nataša Kandić i slične njima žele sa srpskim ubicama – zbog para i moći koju oni poseduju. Ali zašto prosti čovjek, koji nema ni dinara od takve pogubne politike udvorištva Americi, podržava tako nešto? Možda što misli da u ovom mmomentu Amerika nema takmaca i da važi ona «ako ne možeš da ih pobediš ti im se pridruži».
Jedna od najljepših pjesama Riblje Čorbe je pjesma „Decu ti neću oprostiti“. Izgleda da je Srbin ipak oprostio. Zbog čega? To mi nikada neće biti jasno iako je verovatno u pitanju nedostatak hrabrosti to jest uverenje da se supčavamo sa takvom silom koju u ovom momentu niko ne može pobediti. Sa govornice Narodne Skupštine 20. jula 1995. godine zaprijetio je Vučić da će za jednog ubijenog Srbina biti ubijeno 100 muslimana. Muslimani mu to nisu oprostili ni zaboravili , pa su ga „častili“ kamenicama tokom njegove posjete Srebrenici. Oni ne zaboravljaju! Zašto mi Srbi zaboravljamo? Amerika jeste najmoćnija sila u istoriji čovečanstva ali to ne znači da moramo da se pomirimo sa sudbinom.
Prije samo 11 godina sam Vučić je govorio kako Evropskoj Uniji nije suština da Srbija ispuni ekonomske uslove za pristup EU, nego je suština da srbiji otmu kosovo i Metohiju. E pa, u tome i uspijevaju, a Vučić ne samo da se bori protiv te politike, nego je aktivnno podržava. Ako je Kosovo i Metohija cijena ulaska u EU (a jeste), verujemo da su Vučić i Nikolić spremni i da tu cijenu plati, ali da li je na to spreman i narod time što će mu dati podršku? Nažalost, čini se da jeste. Narodom je očigledno zavladala apatija.
U jednoj od predizbornih kampanja rekao je Vučić da je siguran da će pobijediti one koji idu u koaliciju sa, između ostalog, Rasimom Ljajićem! Pitanje za Vučića: kako planira da pobijedi sam sebe na ovim vanrednim izborima? Nije Ljajić jedini. Pljuvao je Vučić i Dačića, sa kojim je bio u vladi do raspisivanja vanrednih izbora, pljuvao je i Draškovića sa kojima izlazi na te vanredne izbore. Doduše nije on ni prvi ni jedini koji je to radio da bi došao na vlast a onda promenio ploču.
Mislio sam da od pomenutog Vuka Draškovića nema većeg kameleona, većeg goluba preletača na srpskoj političkoj sceni, ali me je Vučić u tome razuvjerio. Međutim, narod je konačno pročitao Vuka, pa je njegov SPO od svojevremeno najjače opozicione stranke danas postao „kombi-stranka“. Koliko će godina trebati narodu da shvati da je Vučić poput Vuka, pa da konačno i njegov SNS bude sveden na broj ljudi koji mogu da stanu u jedan kombi? Pitanje je da li će narod to ikada shvatiti i ako ikada shvati, da li će biti kasno da se isprave pogubni potezi Vučićeve politike?
U Srbiji vlada medijska cenzura, teško je čuti suprotno mišljenje, mediji su pod kontrolom Vučića (podsjetimo da je 1998. bio ministar informisanja i da je tada potpisao Zakon o javnom informisanju, pa je od toga vremena „doktor“ za kontrolu medija), tako da svi oni slobodnoumni ljudi i organizacije (a još uvijek ih ima, hvala Bogu!) moraju da koriste sve moguće prednosti interneta i društvenih mreža, jer je to jedini način borbe koji im preostaje. Možda je jedan razlog velike podrške koju Vučić ima upravo informatička nepismenost, pa većina ljudi nije u mogućnosti da čuje suprotno mišljenje koga ima samo na internetu, a nikako na TV. Vjerovatno je informatička nepismenost jedan od razloga zašto se nije više ljudi pojavilo na protestima protiv ugovora sa NATO-om u Beogradu i Nišu, jer su o njima mogli da budu obaviješteni samo preko društvenih mreža. Na televiziji skoro da i nije bilo vijesti da su održani, a i ako je bilo broj učesnika je sveden na „nekoliko stotina“.
Ovaj tekst sam pisao „u jednom dahu“, pokušavajući da u što kraćim crtama iznesem svoje mišljenje o Vučiću i njegovom pogubnoj politici. Mnogo toga nisam rekao, govore to neki mnogo pametniji od mene svaki dan, ja sam iznio samo ono što mi trenutno leži na duši. Dalo bi se o njemu napisati i reći mnogo, mogla bi se napisati i knjiga. Ovo nije tekst politikologa ili političkog analitičara, već prostog Srbina koji sa ogorčenjem, tugom i gađenjem gleda kako Srbija „napreduje“ sa Vučićem.
Srđan Preradović
Vidovdan
Procitao jesam izlaganje do kraja koje je, u najmanju ruku, protkano ostrascenoscu i nerazumevanjem osnova politike i interesa. Istini za volju, autor ne zna o cemu pise. Ipak, to ne zna i da autor nema pravo na stavove, koliko god oni bili pogresni.
Pozdrav i sve najbolje. 2016. godina, valjda je autor izasao iz faze infantilnosti.
Naravno da Vucic nece dozvolti situaciju u kom ce se govoriti o njegovom velikom prevrtnistvu iz „Srbina“ u „Evropejca“, ali se negde pocetkom vladavine postarao da da objasnjenje. Navodno, trebalo mu je dvadeset godina da shvati da se Evropa bitno promenila sa padom Berlinskog zida, i da se suoci sa novom realnoscu. Koja podrazumeva da je Srbija suvise izolovana, zavisna i manja od zapada da bi imala drugi izbor od njega, po svaku cenu. Ovo je, ustvari, zamena teza, jer ono sto je on stvarno shvatio je da jedino sluzeci zapadu ima sanse da dodje na vlast u bilo koje dogledno vreme. Kao oprtunisti beskicmenjaku, posle toga za njega nije bilo dileme. A sto se tice naroda, njegova agonija u nalazenju sebe traje mnogo duze od Vucica, jos od rata u Bosni, Bljeska i Oluje, sto govori da su koreni dublji. Jedna je stvar zasto je Milosevic odustao od srpskog zajednistva, a sasvim druga zasto je narod to prihvatio.
Najkraće i najbolje je karakter AV opisao legendarni Brana Crnčević tvrdnjom da ako „Vučića držiš 5 minuta pod vodom pa ga pustiš da udahne vazduh, on će te, pre nego što udahne, bar tri puta slagati“! Znači, lažovčina, prevarant, prevrtač i moralna luperda kakvu Srbija nije duže od 100 godina videla! Ali, kako beše ona izreka -da svaki narod ima vladara kakvog zaslužuje. Znači povodljivi Srbi kojima možeš da pobiješ pola porodice, i posle da ga tri puta potapšeš po ramenima i pozoveš na čašicu rakije, odmah zaboravljuju šta je koliko juče bilo! Zaboraviće oni do izbora sve Vučićeve laži, pljačku plata i penzija, prirodnih dobara Srbije i uništenja radnih mesta -i opet će ga birati! Ko zna, možda nama zaista treba neki zapadni plsaćenik koji će nas najzad satrti, da ovakvi kakvi smo više i ne postojimo!